Izgleda je (napokon) nekome glave došlo “fotošopiranih” naslovnica i bilborda. Na više mesta u svetu se pokreću kampanje protiv prekomernog ulepšavanja ljudi, jer se ono dovodi u direktnu vezu sa poremećajima u ishrani kod mladih kao i osećajem inferiornosti. Liberalno-demokratska partija u Engleskoj predlaže kompletnu zabranu “fotošopiranja” za kampanje usmerene ka deci mlađoj od šesnaest godina, a u Francuskoj idu još dalje pa traže kaznu od oko 30.000 evra za one koji ne “etiketiraju” fotografiju upozoravajući publiku da je slika digitalno izmenjena. Kako se zaista boriti protiv veštačke predstave lepote i njenog štetnog uticaja, a da to nisu jeftine i neefikasne represivne mere?
(kliknite za veću sliku)
Pročitaj ceo tekst: ‘Da li smo na početku kraja »fotošopiranja« ljudi?’
Filed under Retuš and Teorija fotografije. |
Selo se menja, ali fotografi to izgleda ne prihvataju (foto: Darko Stanimirović)
Verovatno nikad nije bilo aktuelnije u Srbiji raditi selo kao glavni motiv. Zahuktava se priča o “ravnomernom regionalnom razvoju”, investicijama u male opštine, tu su naravno i fantomska sela koja sada samo “počivaju” u sablasnom miru, ili su vrlo blizu toga (ekvivalent su i razne fabrike i postrojenja); ko je zaboravio na škole sa po jednim, dva ili tri đaka bolje nek’ se podseti…
Motiva je bezbroj. I da, u motive spadaju i lepe livade, devojke i dečaci obučeni u narodnu nošnju na nekom vašaru, kao i bake koje stoje pored svoje raspale kuće. Ne bih imao mnogo protiv takvih motiva da oni prosto ne dominiraju ovim fotografskim tržištem. Pun sam nekog besa, iz par razloga:
Pročitaj ceo tekst: ‘Novi seoski motivi?’
Filed under Teorija fotografije. |
Kada se priča o napretku u fotografiji, obično se misli kako pojedinac ili grupa treba da “probiju led”, pa da svi za njima krenu. Takvi pojedinci često nemaju dovoljno snage, motivacije ili podrške. A budimo iskreni, i tih pojedinaca nema baš mnogo. To je najpre zato što sredina ne promoviše napredak, već hipnotisano teži da se zadrži na postojećem. Nije to samo u fotografiji, to je tako sa društvenim odnosima uopšte. Sveopšta javna diskusija o fotografiji uspela bi da probudi upravo te pojedince, da im da do znanja da se nova razmišljanja zaista podržavaju. To je ono što odlikuje jaku fotografsku scenu kakvu mi nemamo.
Pročitaj ceo tekst: ‘Značaj javne diskusije o fotografiji’
Filed under Teorija fotografije. |
Ovaj kratak video snimak, napravljen na privremenom naselju za rome koji su izmešteni sa Novog Beograda, provocira razna pitanja.
Za vreme višečasovnog fotografisanja (fotoaparatima Canon 5D i Nikon D200), prisutna deca su non-stop skakala oko Sanje i mene, moleći nas da ih fotografišemo. Gde god mi, tu i oni. U jednom trenutku sam izvadio svoj Canon IXY 910 IS aparat (vidi sliku dole) jer sam želeo da snimim video snimak cele atmosfere. Jedno dete se prepalo, misleći da je “to za novine”, pa je stalno bežao iz kadra, dok je drugi otkrio tu tajnu, da “novinari slikaju sa malim” (fotoaparatom).
Pročitajte ceo članak
Filed under Teorija fotografije. |
Mikrobrend se pominje kao podvrsta brenda, sužen na određenu geografsku lokaciju ili vrlo specifičan tip proizvoda. Njime se uglavnom služe manje firme koje funkcionišu na manjem prostoru, ali ga koriste i velike korporacije kao efikasan način dobijanja novih i zadržavanja starih mušterija. Za razliku od brenda koji funkcioniše globalno, mikrobrend ima tu prednost da se lakše identifikuje u lokalnoj zajednici, u kojoj može imati i veći uspeh od globalnog brenda.
Primer jednog takvog mikrobrenda u Beogradu je i Banovo brdo trgovinski lanac, koji doduše ima dragstore i maloprodaju i van istoimenog beogradskog naselja. Ovom prilikom bih se fokusirao na maloprodajni objekat koji se nalazi baš na Banovom brdu, za ilustraciju o upotrebi fotografije u mikrobrendu. Radi se o tipu samoposluge koja prodaje razne prehrambene i tehničke proizvode. Ne bih se mnogo bavio marketingom jer u toj oblasti postoje daleko stručniji ljudi od mene, ali se par stvari same po sebi nameću.
Pročitajte ceo tekst
Filed under Case Study. |
Lepota ljudskog tela oduvek je bila inspiracija za priče, legende i mitove. Međutim, u akt fotografiji ono se često svodi na puko reprodukovanje lepog. Malo je onih koji nas kao Ognjen Topalović, preko akta uvode u fantaziju o ljudima kao nekim neobičnim bićima. Možda mi takvi i jesmo, ali nam je potrebno neko šesto čulo da bismo to videli?
U razgovoru sa Ognjenom, videćemo kako je sam pravio scenografiju, bavio se body-artom, postavljao rasvetu, i sve to u kućnim uslovima.
Pogledajte sve fotografije i pročitajte intervju!
Filed under Case Study. |
Komentarišu: