WP Greet Box icon
Dobrodošli na Svetlu Komoru, portal i magazin primenjene fotografije! Ako ste novi ovde, možda želite da pratite naš RSS izvor, ili Fejsbuk stranicu, kako biste ostali u toku sa novim sadržajem?

Египатска Принцеза и Наоми Кемпбел, црни бисер постпродукције

Ovaj članak bi trebalo najpre da načne jednu vrlo kompleksnu temu o istini kao objektu fotografskog zapisa. Jer, ipak je fotografija u svojoj osnovi zabeleška svetla, pod određenim uslovima, što se smatra istinom.

Pre nego što počnemo da pričamo o tome šta je to istina unutar fotografske slike, trebalo bi progovoriti o istini uopšte. Vrlo važan pojam koji se pominje u semiotici (nauka o znakovnim procesima) kao i filozofiji je pojam Hiperrealnosti. E sad, zašto je to za nas bitno, i kakve veze to ima sa fotografijom?

Hiperrealnost se pre svega odnosi na moderna društva, tehnološki napredna društva. Dakle, posledica je napretka društva, moglo bi se reći.
To je
nemogućnost svesti da razlikuje realno od fantazije, odnosno predstave realnosti. Nije teško razumeti, ako prihvatimo da je istina koju mi znamo zapravo predstava istine koju smo dobili posredstvom brojnih medija. Recimo, šta tačno znate o Čarli Čaplinu? Samo ono što ste dobili posredstvom njegovih filmova ili par kratkih tekstova u novinama/TV. Dakle, predstavu istine o Čarli Čaplinu, ne istinu (čiji deo uključuje i njegovu ljubav prema maloletnicama, kao i umalo-ostvarenu tužbu za silovanje1).

Dobar primer Hiperrealnosti je kazino. Evo, baš se skoro u Beogradu otvorio Grand kazino – lepog li primera. Dakle, kazino je hiperrealan. Zašto? Zato što je to predstava realnosti, a ne realnost. „Učešće u hiperrealnom prostoru kao što je kazino daje utisak da šetate nestvarnim svetom gde se svi igraju. Dekor nije autentičan, sve je kopija – i ceo doživljaj deluje kao san. Međutim, to nije san. Stvarnost je da vi kazinu dajete novac – a to ćete lakše raditi ukoliko vaša svest ne zna šta se dešava, ukoliko cela situacija ne deluje realno. Dakle, iako vi znate da je kazino mašina za uzimanje novca, vaša svest vam govori da sve što je unutar kazina zapravo – nerealno. Kazino vam uzima novac za nikakvu realnu povratnu vrednost”2. Čak, činjenica da kupujete poseban, „nestvaran” novac (žetone) pojačava osećaj hiperrealnosti.

Kroz primer kazina možemo jasno da shvatimo da je hiperrealnost zaista nemogućnost svesti da razlikuje realno od fantazije. Drugi primeri bi mogli da budu i pornografija (predstava seksa tj. fantazija o seksu), plastična božićna jelka koja izgleda bolje od prirodne (ovaj mi je omiljeni), kao i za nas fotografe – predstava o nečijem izgledu – retuširano lice modela.

Hiperrealnost u fotografiji je mnogo kompleksnija od običnog “retuša”, bilo da je reč u digitalnoj ili tradicionalnoj “mokroj” laboratoriji. Neko bi pomislio da je to ono kada nekome skinete podočnjake ili kada ga uklopite u drugu pozadinu. To je naravno tačno, ali je već ekstremniji primer. Postoje brojni drugi faktori koji fotografsku sliku svrstavaju u fantaziju o realnosti, a ne realnost. Tu su na primer izdvojenost iz okoline, zamrznutost pokreta, dubinska oštrina i sl. Iako ljudsko oko vidi slično objektivu, konačni proizvodi se razlikuju. Fotografija je trenutak vizuelne „stvarnosti”, a naša svest o toj istoj stvarnosti se oblikuje sa još mnogo drugih faktora (npr. ako smo gladni, zapamtićemo najpre „jestivost” predmeta a možda ne nešto što bismo zapamtili dok smo siti). Dakle, gledajući fotografiju, dobijamo samo vizuelne draži koje bi trebalo da imitiraju i ostale draži poput toplote, mirisa, zvuka i sl. Jasno vam je da istina formirana na ovaj način mora vrlo pažljivo da se tumači.

Iako mi realnost doživljavamo mnogo kompleksnije, najpre interakcijom svih tih brojnih draži a potom i analizom sa našim prethodnim znanjem, naša svest fotografske snimke doživljava realnim jer je fotografija najbliža predstavi o realnosti.

I kuda nas onda vodi ova priča o hiperrealnosti? Pa upravo tome da je naš kriterijum o realnosti, istini, vrlo često precenjen. Zauzimamo stav da je nešto baš tako i samo tako, ili da nešto ne može biti takvo kakvim je prikazano, a naše saznanje o realnosti je krajnje ograničeno. Ne smemo insistirati na objektivnoj stvarnosti jer je objektivna stvarnost, kao što smo naučili, subjektivna i promenljiva. Ona je predstava o realnosti, onakva kakvu smo je mi dobili i obradili.

Često sam dobijao komentare kako je “sve to lepo, ali nije realno jer to nije te boje” ili slično. Budući da je naše oko podložno brojnim, u stvari bezbrojnim manipulacijama (optičke varke, aberacije, dioptrija, dalekovidost/kratkovidost…), pa na to dodate da mi zapravo uglavnom gledamo razumom a ne okom (upoređujemo ono što vidimo sa onim što smo videli), onda je jasno da mnoge kritike koje idu ka (ne)realnosti fotografije zapravo imaju samo subjektivnu vrednost. Izreka “veruj svojim očima” je zaista samo delimično primenljiva.

Zaključak bi bio da je u kritici fotografije bitno poznavati i odnos realnosti i hiperrealnosti, između ostalog. Nemojte insistirati na „objektivnoj istini” ako znate da se ona tumači subjektivno. To nikako ne znači ni da je svako menjanje fotografije ka nadrealnom opravdano. Postoje situacije kada se fotografija koristi kao, do sada najtačnija predstava vizuelne stvarnosti (kao dokaz na sudu i sl.). Ne znači takođe ni da fotografija ne može biti „prihvatljivo realna”.
Ona je realna u granicama naše predstave o realnosti
.

I konačno – svaka fotografija ima svoju namenu. Poznavati ideju o istini koju ima vaša publika vrlo je koristan faktor u opštoj uspešnosti fotografije.

U sledećem tekstu ću pokazati više primera, ali do tada evo par komada:

 

Све знашОптичке варке и визуелни триковиШта је то у трави?

 

Literatura:
1) Hollywood Celebrity Scandals Charlie Chaplin & Joan Barry Affair Part 1
2) Wikipedia: Hyperreality

Be Sociable, Share!