WP Greet Box icon
Dobrodošli na Svetlu Komoru, portal i magazin primenjene fotografije! Ako ste novi ovde, možda želite da pratite naš RSS izvor, ili Fejsbuk stranicu, kako biste ostali u toku sa novim sadržajem?

Kada kažemo lažna fotografija, obično mislimo na to da je fotograf nešto obrisao, pomerio, usavršio nečiju kožu, ispravio delove tela i sl. Međutim, postoji još mnogo načina da se iskrivi istina, a nema veze sa postprodukcijom. I često svi ti drugi faktori više iskrivljuju istinu nego što postprodukcija teoretski može.

jelena-karleusa-fotografija-istina-realnost-2.jpgjelena-karleusa-fotografija-istina-realnost-3.jpg

jelena-karleusa-fotografija-istina-realnost-1.jpgjelena-karleusa-fotografija-istina-realnost.jpg

Ponovo se vraćamo na temu istine u fotografiji. Prošlog puta (pogledaj temu Fotografija i istina: Realizam i Hiperrealizam) smo pričali najpre o filozofiji iza pojmova kao što su realnost i hiperrealnost, koji su zaista vrlo važni za shvatanje istine uopšte. Ovog puta bih predložio par primera koji ilustruju i druge faktore koji utiču na stvaranje hiperrealnog doživljaja (ne samo proces fotografisanja).

Iako se sve slike koje vidite najpre razlikuju po nivou postprodukcije, a i po razlici u godinama u kojima su nastale, hteo bih da obratite pažnju na sledeće:

bez obzira na nivo postprodukcije, ili produkcije uopšte, bez obzira na godine u kojima su one nastale — najbitnije je da su sve one imale nameru da stvore određenu predstavu realnosti. Vidite, nije bitno da li su u to vreme postojali stručnjaci obrade slike, da li su imali novca za skupe kostime i sl, svaka slika i dalje predstavlja fantaziju o osobi a ne osobu. To je zato što postoji veliki broj drugih faktora vezanih za projektovanje istine.

A to nam govori da menjanje istine ne počinje i ne završava se u postprodukciji fotografije. Čak i da su sve ove fotografije snimljene istim fotoaparatom, istim parametrima pod istim svetlom i istim nivoom postprodukcije — opet bismo imali hiperrealnu predstavu osobe. To je zato što mnogo drugih faktora utiče na stvaranje slike, ne samo blenda i ekspozicija. Photoshop je ništa u odnosu na ono što dolazi pre njega. Tu su i frizura, šminka, scenografija, kostimografija. Takođe, i položaj tela, opšti stav (u smislu attitude), izraz lica itd.

A zašto vam sve ovo govorim? Zato što se kao krivac “iskrivljene” predstave o predmetu snimanja najčešće optužuje fotograf i fotografija. I to je često tačno. Međutim, ako osobu ili predmet prikažete u okruženju u kom se nikad ne nalazi (polugola plavuša kao upravnik građevinskih radova na vrhu solitera), onda je korekcija njene kože, digitalno “mršavljenje” ili “peglanje” potpuno nebitno. Ono bi možda samo pojačalo ionako već jaku atmosferu laži.

Moj primer je možda prejak i očigledan, ali pogledajte gornje ilustracije ponovo, pa razmislite.
Jelena Karleuša recimo, na jednoj fotografiji pokriva grudi, a na drugoj pokazuje i više. Na jednoj misli da je njeno lice glavni adut, na drugoj shvata da nije. Da li drži otvorena ili zatvorena usta? Sve to ima svog udela u stvaranju određene projektovane istine — da li u ovom trenutku ona treba da izgleda kao oprezna i zavodljiva ili pohotna i nedodirljiva? To stvara veću hiperrealnost od bilo kog procesa postprodukcije.

Dakle, fotografi bi trebalo da znaju i upotrebe činjenicu da se stvaranje fantazije o nečemu dešava i pre procesa postprodukcije — projekcija istine se ostvaruje i pomoću drugih faktora. Naravno, kasnije se dopunjuje.
A svi ostali bi trebalo da znaju da je postprodukcija samo delimično kriva za iskrivljenu predstavu istine. Pogledajte ambijent u kome se objekat nalazi. Pogledajte sve što je vidljivo.

Postprodukcija je samo korigovanje produkcije.

Be Sociable, Share!