WP Greet Box icon
Dobrodošli na Svetlu Komoru, portal i magazin primenjene fotografije! Ako ste novi ovde, možda želite da pratite naš RSS izvor, ili Fejsbuk stranicu, kako biste ostali u toku sa novim sadržajem?

Mrkonjić, Tadić, Nikolić i Karić.

Političke fotografije deluju na prvi pogled vrlo specifične. Postoje brojni zahtevi na koje se mora odovoriti, a ulog je zaista velik. Ali u osnovi se ne razlikuju od bilo kog drugog tipa fotografije. Većini fotografa politička fotografija verovatno nije nimalo zanimljiva, jer je ustaljeno mišljenje da su one uglavnom “plastične”. Međutim, njihovom analizom možemo doći do korisnih informacija o procesu kodiranja apstraktnih poruka (input) u kompleks vizuelnih elemenata na slici (output), a upravo taj proces možemo primeniti na bilo koji zahtev u primenjenoj fotografiji.

Ovu analizu podelićemo na dva dela: prvo ćemo pokušati da shvatimo šta je to politički kanal za distribuciju fotografije i koje su njegove karakteristike; nakon toga ćemo uporediti par primera i videti kako oni međusobno delaju na sceni.

Politički kanal za distribuciju fotografije

U svom ogledu pod nazivom Za filozofiju fotografije, Vilem Fluser (Vilem Flusser) govori o kanalima za distribuciju fotografije koji su sveprisutni i koji kao svoj input uzimaju fotografije, a kao output daju kodirane simbole čiji je cilj da publiku isprogramiraju za tzv. magijsko delovanje. To u našem slučaju znači da politički kanal koristi precizno kodiranu (komponovanu, nameštenu…) fotografiju da bi u budućim biračima izazvao potrebu za izlaskom na birališta i glasanje (magijsko delovanje). Taj isti princip važi i za sve ostale kanale distribucije fotografije, kao što su dokumentarni, naučni, umetnički i njima slični, pa iz toga proizilazi da se političke fotografije u suštini ne razlikuju od bilo kog drugog tipa fotografije.

Kao svoj input, politički kanal od fotografa traži da fotografiše određenu ličnost za potrebe plakata. Sa jedne strane, fotograf veruje da će svojom veštinom i talentom moći da ubaci nešto od svojih ideja, ili prosto rečeno da predstavi svoj “stil”, a sa druge strane kanal za distribuciju veruje da će određeni fotograf moći da svojom veštinom i znanjem “transkodira” njihove političke ideje, onako kako oni to žele. Ova borba između fotografa i kanala je, po Fluseru jedna od ključnih stavki u kritici fotografije.

I zaista, koliko god fotograf mislio da je on taj koji nameće bilo kakvu ideju ili stil, zapravo politička stranka je ta koja stvara sliku, a fotograf je taj koji je realizuje. U političkom plakatu borbu svakako dobija politički kanal.

Stepen apstrahovanja političke fotografije

Ono što je kod političke fotografije vrlo lako uočljivo, a zapravo važi za bilo koju drugu fotografiju, je da su one na vrlo visokom stepenu apstrakcije. Prvo, predstavlja se jedna ličnost, i mi biramo “jednu ličnost”, iako znamo da je struktura demokratske vlasti daleko kompleksnija od toga. Sa druge strane, običnom biraču se elementi fotografije nameću kao ogledala upravo te jedne ličnosti. To je već drugi nivo apstrakcije. Ne opisuje se ovde izgled jedne osobe već izgled jedne ideje. Ličnost je predstava ideje, a plakat je predstava te ličnosti. Ako tome dodamo i slogan, parolu političke stranke, koja je sama po sebi apstrakcija na vrlo visokom stepenu, jasno nam je koliko je kompleksna igra elemenata koja se dešava na toj naizgled jednostavnoj površini.

Postaje nam lako uočljivo kakvu primenu ovde ima hiperrealnost u fotografiji.

Kritika političke fotografije

Kao što smo već naučili, kritika političke fotografije bi trebalo da se bazira na analizi borbe između fotografa i političkog kanala. Da bismo tu analizu uspešno sproveli, neophodno je da poznajemo oba protivnika. Često bi fotografi kritikovali samo iz aspekta fotografa (ono što je njima blisko), pa se tako mogu čuti komentari tipa “previše ispeglano lice” ili “loša postavka svetla” ili slično. Međutim, tako bismo stali na stranu fotografa, to jest, ignorisali bismo politički kanal za distribuciju fotografije, pa bi naša kritika bila vrlo površan komentar.

(U svojoj kritici koja sledi, vodiću se ličnim i skromnim poznavanjem političkog kanala u Srbiji, a to znači da bi kritika mogla da bude približna ali ne i potpuno tačna.)

Uporedna analiza

Ako malo detaljnije pogledamo, i razmislimo o ove četiri fotografije, moći ćemo da iščitamo transkodirane simbole koje je u njih, preko fotografa upisao politički kanal. To navodi na zaključak da su fotografi vrlo dobro odgovorili na zahteve i da je “kvalitet” u tom smislu postignut. Ali, pogledajmo jednu po jednu fotografiju:

Mrkonjić — naš drug

Naš drug Mrkonjić je neko ko, po sopstvenim rečima treba da “vrati SPS na velika vrata političke scene u Srbiji”. Dakle, kao politički input, imamo: tradiciju, povratak, stare vrednosti, snagu. I sve to možemo pročitati sa fotografije. Preovlađujuća crvena boja (pozadina, kravata) očigledno predstavlja povratak, to jest, asocijaciju sa starim političkim vrednostima. Izraženo sedeći portret, sa naglašenim oštrim bočnim osvetljenjem bez sumnje kodira tradicionalnost portretne fotografije ali i politike — jedan čovek za foteljom, svetla uperena ka njemu, skoro monumentalnog karaktera, što bi se moglo izvesti i kao opšti karakter komunističkog perioda.

Boris Tadić — za jaku i stabilnu Srbiju

Za “jaku i stabilnu Srbiju” se zalaže Boris Tadić, predsednički kandidat Demokratske stranke. Kao neki siže političkog inputa moglo bi se reći: osoba prepoznata u svetu, za mir i stabilnost, umerena i pravična. I opet, sve je to upisano u fotografiju. U poređenju sa Mrkonjićem, ovde je izraženo stajaća, čvrsta poza što označava stabilnost i izvesnu dozu pristupačnosti. Lice je posve “okupano” svetlom, sa umerenim senkama. Ovo je vrlo bitan trenutak — odnos svetla i senke predstavlja svest o problemima u političkom životu, i način njihovog rešavanja. Postojanje senke znači postojanje problema, tj. izazova sa kojima se suočava politika, a način na koje svetlo savladava te senke je način rešavanja tih problema. U ovom slučaju, moglo bi se reći da ta svest postoji (blage senke na licu), ali svetlo vrlo odlučno sateruje senke u ćošak i neutrališe ih. Bočno, to jest pozadinsko svetlo koje dolazi sa desne strane može se tumačiti kao prepoznavanje ličnosti od strane spoljnih, pozadinskih faktora (npr. EU i sl.), ali za razliku od prethodnog primera, nije u službi “tradicionalnog”.

Od fotografskih komentara, rekao bih da je zanimljivo nepostojanje bora ispod jednog oka, što važi i za boru od nosa ka usni, sa iste strane. Silueta oko ušiju deluje pomalo neskladno, bez obzira koliko zaista odgovarala “originalu”.

Tomislav Nikolić — svim srcem

Tomislav Nikolić, svim srcem za predsednika je kandidat Srpske radikalne stranke. Iz priložene fotografije čitamo poruke političkog kanala: prijatan, običan čovek, spreman da se rukuje sa svakim, prihvata i iznosi sve probleme. Najjači utisak upravo ostavlja ta “dostupnost” — blago nagnuta poza predstavlja otvorenost, namera za komunikacijom. Osvetljenje takođe najviše nosi atmosfere realnog prostora, a naizgled slučajno bačeno svetlo prozora na zidu u pozadini dodatno potvrđuje isto. Dostupnost i iskrenost potvrđuje i skroman retuš lica, koji hrabro ostavlja veliki broj bora i “nepravilnosti” (u grubom post-produkcijskom rečniku), pa se daje utisak da čovek nema šta da sakrije. Vrlo je bitan njegov osmeh, koji nije, kao u slučaju Borisa Tadića gotovo arhajski, nego je osmeh običnog čoveka. Dakle, običan, iskren čovek u normalnom, realnom prostoru koji je otvoren za komunikaciju.

Od priče o odnosu svetla i senke, možemo pročitati da on ne beži i ne krije senke (probleme), ne krije ožiljke (zanimljiva je jačina bore od nosa do usne koja kao ožiljak stoji na svetloj površini lica), a osmeh i opšta pozitivnost mogu pokazivati da se borba između svetla i senke može rešavati na takav — pozitivan način.

Naravno, svi ovi elementi ostavljaju prostora za subjektivnu interpretaciju, ali opšti pojmovi koji se čitaju iz ove slike važe bez obzira na subjektivno tumačenje (tako, dekoracija na kravati nekoga može podsećati na zvezde Evropske Unije ali i ne mora).

Milanka Karić — Porodica je snaga Srbije

Milanka Karić, glamurozni je kandidat Pokreta snaga Srbije. I upravo to — glamur — je ono što preplavljuje kao informacija. Međutim, moj lični utisak je da osim glamura, ovde vidimo još vrlo malo informacija. Imamo glavu blago nagnutu, veliki lep osmeh što govori o gore navedenoj dostupnosti. Međutim, glamur sam po sebi često predstavlja nedostupnu lepotu, nekoga ko je toliko lep da je poseban, da ga nećemo svaki dan sresti na ulici, da se nećemo rukovati sa njim. U tom smislu, glamur udaljava osobu od normalnog, običnog sveta i postavlja je na neki uzvišeni presto. Isto tako, primećuje se odsustvo ikakvog priznavanja problema — sve izgleda lepo i lako. Uistinu, navika snimanja glamuroznog portreta koji ne sadrži nikakve nepravilnosti odavno je ustaljena. Ovde se postavlja pitanje o borbi između fotografa i političkog kanala. Dobija se utisak da je fotograf svojim ustaljenim fotografskim procesom Milanku Karić snimio na “glamurozan način” kao što bi i neku drugu osobu, a da je politički kanal neuspešno kodirao svoje simbole unutar toga. Mogli bismo i optužiti fotografa, ali bez kritike upućene političkom faktoru opet bismo upali u istu onu zamku.

A možda se i varamo. Jer, upravo bi ovo mogao biti kompleks kodova — glamur ustoličen oko žene, simbola porodice, lepota koja bi trebalo da nas ispuni pozitivnošću i okrene nama bližnjima.

Zaključak

Videli smo da je značaj umeća čitanja političkih poruka kritična za iole ozbiljnu analizu političkih fotografija. Ali ne treba to ograničavati samo na političku fotografiju. Svaka fotografija ima svoj kanal distribucije koji je oblikuje, odnosno kodira da bi je bolje pripremio za svoju publiku. Čak i kada naizgled samo vi utičete na formiranje fotografije, način na koji je kanal distribuira u istoj meri utiče na njen krajnji efekat. Recimo, ako se vaša fotografija štampa u časopisu — da li će biti sama na strani, ako ne — koje će biti ostale fotografije? Koji će biti odnos veličina, koja boja pozadine? Da li ima naslov ili kratak opis?

Poznavati karakteristike kanala kroz koji distribuirate fotografiju u mnogome će pomoći da unapred fotografiju pripremite tako da možete da pretpostavite kakav će efekat imati po publiku (kakvo magijsko delovanje će izazvati). Fotografi često ili ne primećuju postojanje kanala za distribuciju, ili negiraju njegovu moć — što dovodi do toga da kanali uspevaju da kodiraju znatno više svojih elemenata i time definitivno oni diktiraju magijsko delovanje publike.

Na ovom lokalnom konkursu za Miss Izbora 2008, rekao bih da je u kategoriji najdostupnijih pobedio Tomislav Nikolić, u kategoriji najstabilnijih Boris Tadić. Najtradicionalniji je svakako naš drug Mrkonjić, a ubedljivo najglamuroznija je Milanka Karić. Svi su pobedili.

Dodatak 1

Posle dugo potrage, uspeo sam da nađem plakat Borisa Tadića koji se pojavio u drugom izbornom krugu, a čija je fotografija skoro identična onoj iz prvog kruga. Možete pročitati ceo tekst pod nazivom Drugi krug, druga fotografija: Tadić i izbori 08.

Be Sociable, Share!