WP Greet Box icon
Dobrodošli na Svetlu Komoru, portal i magazin primenjene fotografije! Ako ste novi ovde, možda želite da pratite naš RSS izvor, ili Fejsbuk stranicu, kako biste ostali u toku sa novim sadržajem?

“Čarlston za Ognjenku je”, kaže Srđan Dragojević, “briljantan scenario koji obećava veliki uspeh, kako filmski tako i festivalski, uspešno kombinujući najbolje od evropske i američke kinematografije [...]”
Po svojoj produkciji, ovaj film stoji rame uz rame sa svetskim hitovima poput Gospodara Prstenova, Aleksandar, Troja itd. Sniman je u Super 35mm CinemaScope formatu, a potrošeno je preko 100 hiljada metara najkvalitetnije filmske trake.

I tako dalje i tako bliže.

Međutim, u jednome je ovaj film svakako i dalje “srpski”.
Evo, pronađite srpski film:

Čarlston za Ognjenku plakat, uporedo sa svetskim filmovima

U principu, suvišno je pisati mnogo jer zaista u ovom slučaju fotografija priča mnogo reči. Ali prosto ne mogu da odolim. A i osećam izvesnu odgovornost — ovako važna tema a ja da ćutim. Prvi pravi svetski a naš, ultra mega skup, kvalitetan, pravi film kao što ih viđamo da dolaze iz Holivuda. Na njemu su radile i neke svetske ličnosti. Sve to zaista nameće veliku odgovornost za sve što je vezano za film.

A svakako je plakat, kao i svaki drugi, i ovde vrlo bitan. Vidim da su se raširili po centru Beograda, svuda su. I opet taj kvantitet. Kad bi neko video ova tri plakata prvi i jedini put, film Čarlston za Ognjenku bi verovatno pogledao poslednjeg. Mene zaista kopka zašto je pored tako velike i ozbiljne produkcije, učestvovanja solidnog broja stranaca a sveukupno velikog broja stručnih i kreativnih ljudi, plakat za film dobio ovako nesrećan tretman.

Čarlston za Ognjenku plakat

Ono što se verovatno prvo nameće kao neka vrsta “pravila” u grafičkom oblikovanju je da nešto mora imati vodeću ulogu. Nešto mora da vodi pogled, emocije i sl. To može biti ilustracija, tipografija, fotografija, bilo šta. To pravilo je pravo prirodno pravilo. Lakše se doživljava plakat ako nešto ima vodeću ulogu pa vas dalje “sprovodi” po toj ravnoj površini. Pomaže vam da shvatite poruku.

U našem slučaju, teško je shvatiti na čemu je fokus. Reklo bi se na fotografiji. Ali jaki ornamenti se ne predaju tako lako. Za njima juri i ornamentisan naziv filma. U ovom konkretnom primeru, dodatni problem je neubedljiv kolorit. Zaista osećam da nedostaje neka protiv-teža tom jakom crvenom tonu.

Ali tu stižemo do drugog problema. Onog važnijeg.
Primećujemo da se, i pored velike i ozbiljne svetske produkcije, u slučaju plakata išlo na stari dobri srpski način. Uzećemo neku fotku što je naš fotograf radio na snimanju (dok je stajao pored kamere i čekao završetak kadra pa iskoristio par sekundi da “uhvati” glumce dok su još raspoloženi za poziranje). Praktično — to su neke vrste screenshot-ova. Scene iz filma. I onda ćemo preko toga da ubacimo neku teatralnu ornamentiku, da bi se videlo da imamo nešto što drugi nemaju.

Kod ornamenta je inače problem što je tanka granica između stila i kiča. Vrlo lako možete da pređete na “onu stranu”. Da ne pomislite da ne volim ornamente — čak štaviše i autor sam nekih glamuroznih.

Ne radi se ovde o prostoj težnji za nekim svetskim standardima, ali ako je značajan akcenat filma upravo na tim standardima, onda je i u izradi plakata trebalo da se pođe tim putem. Pa ako u Srbiji nema stručnih ljudi za to, siguran sam da su mogli da nađu tamo gde su našli i svetske stručnjake za neke druge segmente produkcije. Ovde se više radi o svesti ljudi koji su odgovorni za marketing. Očigledno imaju svest da treba plakate proširiti po celom gradu, da treba zakupiti najskuplje lokacije. Ali to je samo podloga.

Po nekim aktuelnim standardima, izrada filmskih plakata je prava produkcija za sebe. Postoje art direktori, fotografi, retuš majstori. Mnogi specijalni efekti se rade samo za potrebe plakata, 3d modeli se takođe renderuju ponovo, po zahtevima plakata. Dakle, pristupa se odgovorno. Mnogi od tih plakata su prava umetnička dela. Ali pre svega značajno podižu rejting samog filma, sažimaju kompleksnu priču u jednu scenu (što je screenshot-om teško ostvarljivo) pa se čak i prodaju u značajnom tiražu. Nije zaista kvantitet presudan (mada je poželjan). Evo, ja sam dva ili tri puta video plakat za Nacionalno blago, i rado bih ga pogledao, samo zbog plakata (ne znam priču). A Čarlston za Ognjenku bih pogledao samo zbog toga što znam da je dobar film. Odnosno, trebalo bi da je dobar film. Moram priznati da me plakat odvlači od utrvrđivanja datuma moje posete bioskopu.

Samo se nadam da će jednog dana i srpski filmski plakat doživeti, baš kao što ga doživljava i srpski film — pravi preporod. Ali to mora da počne sa samog vrha piramide.

Polako, tek smo krenuli…

(Prilog 1)


Fotografija upotrebljena u do sada obrađivanom plakatu je od posebno slabog kvaliteta. Dve figure, jedna pored druge. Izrazi lica potpuno neodređeni. I zaista kad pogledate, lako ćete poverovati da je snimljena nakon onog “Rez! [...] Alo, pa jel mene neko sluša ovde [...]“.

Od ostalih fotografija koje su upotrebljene na drugim plakatima jedino bih izdvojio ženu u crnom, krupan plan — portret sa ramenima. Tu se naslućuje kako prija kada nešto “vodi igru”. Mada, ornametni su i dalje neuništivi. Treći plakat (ovde prikazan prvi sa leve strane) takođe pati od nedostatka emocije. Ne znamo čak ni šta on zaista radi. Pretpostavljam da bi trebalo da se oduševim pošto je on poznat glumac… ali meni i to manjka (nakon nekog vremena zaključio sam da on stoji u topu i čeka da bude ispaljen. Koliko je samo to moglo bolje!).

Sve u svemu, očigledno je da se išlo na kvantitet — hoćemo nekoliko plakata, sa nekoliko glumaca kao i najveće bilborde, najskuplje lokacije, najsloženije ornamente… A ništa od toga zaista ne znači i najbolje plakate.

Be Sociable, Share!