WP Greet Box icon
Dobrodošli na Svetlu Komoru, portal i magazin primenjene fotografije! Ako ste novi ovde, možda želite da pratite naš RSS izvor, ili Fejsbuk stranicu, kako biste ostali u toku sa novim sadržajem?

Neko će možda pomisliti da je već dosta priče o hiperrealizmu, ali pošto je to pojam koji definiše celokupan nastup industrije prema krajnjem potrošaču — a to je sticajem okolnosti mesto na kojem mi uberemo poneki dinar koji pretekne — onda je jasno zašto nikad nije dovoljno analizirati njegovu pojavu.

magazin-politika-naslovna-ognjiste-fotografija-analiza.jpg
(kliknite za veću sliku)

Da podsetimo, hiperrealizam je nemoć svesti da razlikuje realno od nerealnog. Može se reći da je nastao pod okriljem industrijalizacije, masovnih medija i svega što uključuje velike količine informacija i proizvoda. Dakle, to je kada ono što nam je servirano ne možemo da pravilno svrstamo pod istinu ili laž. Ne u smislu da se kolebamo, nego da naša svest prihvata, ali pogrešno. To je uglavnom posledica tvorenja realnosti koja je savršenija od realnosti.

Već smo videli kako se hiperrealizam snažno koristi u političkom plakatu, na beauty fotografijama, a pomenuo sam i neke druge primere.

Tema naslovne strane Politikinog Magazina br. 536, iz Januara 2008. godine, je U toplini ognjišta. Vidimo mladu i lepu seljanku koja u narodnoj nošnji, pred pravim etno ognjištem prede vunu. Vrlo idilična scena — elementi ognjišta su pravi muzejski eksponati: karlica za sir, stari lonac okačen o plafon, vatrica u ograđenom ognjišu, pod od cigala, zid od tamnocrvenih struganih daski. Lepa devojka u narodnoj nošnji.

Sticajem okolnosti, ja sam baš tih dana bio na selu upravo sa ciljem da snimim prelo, običaj koji kod našeg naroda postoji od vajkada, a polako kao da nestaje. To će biti deo mog diplomskog rada koji uključuje ljude, običaje, prirodu i spomenike Valjevske Podgorine. Malo bih još da pojasnim šta to predstavlja prelo, za one koji nisu upućeni.

Za vreme dugih zimskih noći, kada već i pre 4h padne mrak i kada prestaju sve vankućne aktivnosti, naš narod je morao da nađe načina da ogromnu količinu vremena utroši na koristan način. Prelo samo po sebi predstavlja proces pretvaranja sirove vune u konac. Kako je vune bilo na pretek, a potrebe za vunenim stvarima konstantne, onda je ova radna aktivnost koja se zove “prelo”, postala osnova i glavni razlog okupljanja komšija i rođaka na tim dugim seansama. Međutim, daleko od toga da je to nekakva bezobzirna radna akcija u kojoj svako ćuti, radi i gleda u svoju vunu. Upravo suprotno. Pod izgovorom prela, devojke su se okupljale i dugo u noć pričale najrazličitije priče — počevši od lokalnih ljubavnih, privrednih, pa sve do fantastičnih priča o natprirodnim bićima i moćima. Pevale su se pesme, jela se proja, smejalo se do suza, a napolju visoki sneg i zima. I tako do kasno u noć. Ponekad do 1, 2, pa i 3. A ako neka devojka ne bi svoju vunu završila, sve ostale devojke bi uzele po deo njene, i pomogle joj. To je prelo kakvim ga pamte naše bake. Međutim, teško je reći da je i sada tako. Pre svega stigla je daleko jeftinija pa i kvalitetnija odeća, pa se praktično ne isplati plesti toliko stvari. Drugo, sve je manje mladih na selu. Sada svuda ima i struje, pa se često radije ostane uz neki Holivudski film nego kod komšije na prelu. Prelo danas je povod da se skupe uglavnom starije gospođe i bake i daleko je od idiličnih predstava od pre stotinak godina.

A zašto sam vam sve ovo prepričao? Vas verovatno zanima samo fotografija, uostalom ovo i jeste blog o fotografiji, a ne o etno nasleđu Srbije. Moje uverenje je da bez znanja o tome šta je prelo, ne biste mogli kvalitetno da uporedite fotografije koje ću vam prikazati. A fotografije ćemo uporediti upravo da bismo osetili jačinu tog hiperrealizma.

magazin-politika-naslovna-ognjiste-fotografija-analiza.jpg
(kliknite za veću sliku)

podgorina-prelo30.jpg

podgorina-prelo13.jpg

podgorina-prelo12.jpg

podgorina-prelo15.jpg

podgorina-prelo18.jpg

podgorina-prelo14-1.jpg

podgorina-prelo21.jpg

Dakle, kada biste čitali o prelu, ili o srpskom ognjištu, verovatno biste videli fotografiju kao što je prva (naslovna strana Politikinog Magazina). A kada biste otišli na selo da doživite prelo, videli biste ovo ostalo. Uistinu, postoje vrlo retki izuzeci, na primer domaćinstvo u seoskom turizmu koje do najsitnijeg detalja rekonstruiše i nastavlja da prati staru tradiciju. Ali čak i tada se više radi o predstavi nego o pravom i iskrenom trenutku života. Devojke se mogu obući u narodnu nošnju, baš kao što sam ja mogao mojim damama da predložim isto to. Neko bi rekao da bi tako bilo “autentičnije”, ali ja stojim pri stavu da bi tako samo bilo još apstraktnije. Mogao sam da pokušam da skupim par devojaka, da ih pokušam ubediti da uopšte dođu na prelo i obuku se u nošnju. To bi bilo još veće apstrahovanje. Kao prvo, prela se danas retko dešavaju, zavisno od sredine. Često su to samo baka i majka, retko kad unuka.

Dakle, prikazivanje prela u ovolikoj grupi već samo po sebi predstavlja izvesnu apstrakciju. Nisam ja slučajno naleteo na njih desetoro koji svake noći predu vunu. Nazvao sam i dogovorio. Komšije i rodbina se skupila, zarad mog “snimanja”. Dalje, devojke se sve više okreću noćnim izlascima u provincijama i po okolnim mestima, tu su i SMS, TV, DVD, PC i ostale skraćenice dobro poznatih otimača. Stoga, prikazivati mlade devojke na prelu ne odgovara uvek realnosti koju bismo zatekli na delu. I treće — prelepu narodnu nošnju, koju nije baš jednostavno oblačiti i svlačiti, nećete tako često viđati na selu. Ako je nekad davno bila dnevna nošnja, sada je isključivo svečana. Čak i u nekim tradicionalnim, etničkim sredinama poput Kovačice.

Kad sve uzmemo u obzir: predstaviti devojke koje u narodnoj nošnji, u velikim grupama predu vunu jednako je režiranju pozorišne komedije. Ili drame. Ako tome još dodate scenografiju poput ciglenog poda, starog kazana i karlice slučajno naslonjene na zid — onda vam je jasno da je verodostojnost takve scene jednaka digitalnom retušu Cece Ražnjatović. Ono što dobijamo kao rezultat je hiperrealna scena — scena koja je realnija od same sebe. Ako se sećate onog simpatičnog primera hiperrealizma: plastična jelka koja je bolja od prave prirodne. Upravo se o tome ovde radi. Stvoriti scenu koja je poboljšana verzija realne scene.

Društvo je već odavno isprogramirano za ovakve predstave istine. Danas, ako želite da doživite avanturu, vi ćete kupiti DVD nekog Discovery ili National Geographic kanala. Ako pročitate mini reportažu o ugroženim vrstama ptica Obedske bare, nećete osetiti potrebu da odete tamo i da čujete klaptanje njihovih krila — vi ste tamo već bili, posredstvom reportaže. Sve više verujete tim programiranim istinama.

U toplini ognjišta je savršen primer za to. Čak i sa tehničke strane dodatno se išlo u hiper stvarnost. Čini mi se da je fotografija osvetljena na više načina, pa je preklapanjem za svaki deo uzeto najbolje svetlo. Svaki deo kadra je nameštan (čitaj: poboljšan). Svetlo je takođe poboljšano dodatnim svetlom, pa je sve to još kasnije u post-produkciji unapređeno. Da li primećujete koliko je ova jelka savršenija od prirodne? Vi ovakvu scenu nikada uživo ne biste mogli da vidite.

Ali, što biste? Već ste je doživeli, posredstvom Magazina.

Turizam je u celini vrlo očigledan kao hiperrealnost, u pogledu njegove manifestacije u katalozima i prospektima. Visoki turizam (onaj sa mnogo zvezdica) pogotovo mnogo kalupi svoje predstavljanje, jer od mnogo skupih destinacija, turista mora izabrati baš vašu. Ali ono što mene razočarava je da se i seoski turizam stavlja u isti kalup. Ako se ja, kao veliki ljubitelj prirode i sela odlučim da krenem put Srbije, ne želim da me zasipaju fantazijama i krivotvorenim istinama. Toga ima na pretek u prospektima nekih egzotičnih meridijana. Seoski turizam mora znati da na prav, iskren način ponudi onu jednostavnost koju selo ima, a ne da od te jednostavnosti pokušava da napravi hiperrealnu fantaziju o životu van naših života. Jer se upravo tim postupcima od sela, na veštački način oduzima njegova jednostavnost i zamenjuje bestidnim outletom kapitalizma.

podgorina-prelo34-2.jpg

(nastaviće se…)

Dodatak 1

Moja želja je da ovim člankom podstaknem aktere primenjenih disciplina (najpre fotografe) da aktivnije razmišljaju o istini koju njihovi radovi projektuju. Ne želim da namećem šta bi to bilo jedino ispravno raditi, ali sam iznenađen koliko se čak i u naizgled dokumentarnim formama idealizuju predstavljeni motivi i vrlo površno shvataju problemi koji se obrađuju. Tehnička disciplina često preovlađuje moralnom i duhovnom, što dovodi do stvaranja “istine koja ne postoji”.

Dodatak 2

22. februar 2010. Pronašao sam gde je nastala fotografija za naslovnicu Magazina » http://www.vajati.com/srp/?page_id=28&album=2&gallery=15 Radi se o „Vajatu“ koji očigledno za svoje turiste ima sređen „muzejski“ prostor. Dakle, da bi se došlo do fotografije prela, otišlo se u turistički objekat sa četiri zvezdice, koji u jednom svom delu ima izmontiran prostor koji je bio pogodan za snimanje scene koja bi trebalo da liči na prelo. Lično mislim da činjenica da postoje „etno-sela“ samo govori da naše selo u stvari ne postoji. Zar ne bi svako selo samo po sebi već trebalo da je „etno?“

Be Sociable, Share!