Neko će možda pomisliti da je već dosta priče o hiperrealizmu, ali pošto je to pojam koji definiše celokupan nastup industrije prema krajnjem potrošaču — a to je sticajem okolnosti mesto na kojem mi uberemo poneki dinar koji pretekne — onda je jasno zašto nikad nije dovoljno analizirati njegovu pojavu.
Da podsetimo, hiperrealizam je nemoć svesti da razlikuje realno od nerealnog. Može se reći da je nastao pod okriljem industrijalizacije, masovnih medija i svega što uključuje velike količine informacija i proizvoda. Dakle, to je kada ono što nam je servirano ne možemo da pravilno svrstamo pod istinu ili laž. Ne u smislu da se kolebamo, nego da naša svest prihvata, ali pogrešno. To je uglavnom posledica tvorenja realnosti koja je savršenija od realnosti.
Već smo videli kako se hiperrealizam snažno koristi u političkom plakatu, na beauty fotografijama, a pomenuo sam i neke druge primere.
Tema naslovne strane Politikinog Magazina br. 536, iz Januara 2008. godine, je U toplini ognjišta. Vidimo mladu i lepu seljanku koja u narodnoj nošnji, pred pravim etno ognjištem prede vunu. Vrlo idilična scena — elementi ognjišta su pravi muzejski eksponati: karlica za sir, stari lonac okačen o plafon, vatrica u ograđenom ognjišu, pod od cigala, zid od tamnocrvenih struganih daski. Lepa devojka u narodnoj nošnji.
Sticajem okolnosti, ja sam baš tih dana bio na selu upravo sa ciljem da snimim prelo, običaj koji kod našeg naroda postoji od vajkada, a polako kao da nestaje. To će biti deo mog diplomskog rada koji uključuje ljude, običaje, prirodu i spomenike Valjevske Podgorine. Malo bih još da pojasnim šta to predstavlja prelo, za one koji nisu upućeni.
Za vreme dugih zimskih noći, kada već i pre 4h padne mrak i kada prestaju sve vankućne aktivnosti, naš narod je morao da nađe načina da ogromnu količinu vremena utroši na koristan način. Prelo samo po sebi predstavlja proces pretvaranja sirove vune u konac. Kako je vune bilo na pretek, a potrebe za vunenim stvarima konstantne, onda je ova radna aktivnost koja se zove “prelo”, postala osnova i glavni razlog okupljanja komšija i rođaka na tim dugim seansama. Međutim, daleko od toga da je to nekakva bezobzirna radna akcija u kojoj svako ćuti, radi i gleda u svoju vunu. Upravo suprotno. Pod izgovorom prela, devojke su se okupljale i dugo u noć pričale najrazličitije priče — počevši od lokalnih ljubavnih, privrednih, pa sve do fantastičnih priča o natprirodnim bićima i moćima. Pevale su se pesme, jela se proja, smejalo se do suza, a napolju visoki sneg i zima. I tako do kasno u noć. Ponekad do 1, 2, pa i 3. A ako neka devojka ne bi svoju vunu završila, sve ostale devojke bi uzele po deo njene, i pomogle joj. To je prelo kakvim ga pamte naše bake. Međutim, teško je reći da je i sada tako. Pre svega stigla je daleko jeftinija pa i kvalitetnija odeća, pa se praktično ne isplati plesti toliko stvari. Drugo, sve je manje mladih na selu. Sada svuda ima i struje, pa se često radije ostane uz neki Holivudski film nego kod komšije na prelu. Prelo danas je povod da se skupe uglavnom starije gospođe i bake i daleko je od idiličnih predstava od pre stotinak godina.
A zašto sam vam sve ovo prepričao? Vas verovatno zanima samo fotografija, uostalom ovo i jeste blog o fotografiji, a ne o etno nasleđu Srbije. Moje uverenje je da bez znanja o tome šta je prelo, ne biste mogli kvalitetno da uporedite fotografije koje ću vam prikazati. A fotografije ćemo uporediti upravo da bismo osetili jačinu tog hiperrealizma.
Dakle, kada biste čitali o prelu, ili o srpskom ognjištu, verovatno biste videli fotografiju kao što je prva (naslovna strana Politikinog Magazina). A kada biste otišli na selo da doživite prelo, videli biste ovo ostalo. Uistinu, postoje vrlo retki izuzeci, na primer domaćinstvo u seoskom turizmu koje do najsitnijeg detalja rekonstruiše i nastavlja da prati staru tradiciju. Ali čak i tada se više radi o predstavi nego o pravom i iskrenom trenutku života. Devojke se mogu obući u narodnu nošnju, baš kao što sam ja mogao mojim damama da predložim isto to. Neko bi rekao da bi tako bilo “autentičnije”, ali ja stojim pri stavu da bi tako samo bilo još apstraktnije. Mogao sam da pokušam da skupim par devojaka, da ih pokušam ubediti da uopšte dođu na prelo i obuku se u nošnju. To bi bilo još veće apstrahovanje. Kao prvo, prela se danas retko dešavaju, zavisno od sredine. Često su to samo baka i majka, retko kad unuka.
Dakle, prikazivanje prela u ovolikoj grupi već samo po sebi predstavlja izvesnu apstrakciju. Nisam ja slučajno naleteo na njih desetoro koji svake noći predu vunu. Nazvao sam i dogovorio. Komšije i rodbina se skupila, zarad mog “snimanja”. Dalje, devojke se sve više okreću noćnim izlascima u provincijama i po okolnim mestima, tu su i SMS, TV, DVD, PC i ostale skraćenice dobro poznatih otimača. Stoga, prikazivati mlade devojke na prelu ne odgovara uvek realnosti koju bismo zatekli na delu. I treće — prelepu narodnu nošnju, koju nije baš jednostavno oblačiti i svlačiti, nećete tako često viđati na selu. Ako je nekad davno bila dnevna nošnja, sada je isključivo svečana. Čak i u nekim tradicionalnim, etničkim sredinama poput Kovačice.
Kad sve uzmemo u obzir: predstaviti devojke koje u narodnoj nošnji, u velikim grupama predu vunu jednako je režiranju pozorišne komedije. Ili drame. Ako tome još dodate scenografiju poput ciglenog poda, starog kazana i karlice slučajno naslonjene na zid — onda vam je jasno da je verodostojnost takve scene jednaka digitalnom retušu Cece Ražnjatović. Ono što dobijamo kao rezultat je hiperrealna scena — scena koja je realnija od same sebe. Ako se sećate onog simpatičnog primera hiperrealizma: plastična jelka koja je bolja od prave prirodne. Upravo se o tome ovde radi. Stvoriti scenu koja je poboljšana verzija realne scene.
Društvo je već odavno isprogramirano za ovakve predstave istine. Danas, ako želite da doživite avanturu, vi ćete kupiti DVD nekog Discovery ili National Geographic kanala. Ako pročitate mini reportažu o ugroženim vrstama ptica Obedske bare, nećete osetiti potrebu da odete tamo i da čujete klaptanje njihovih krila — vi ste tamo već bili, posredstvom reportaže. Sve više verujete tim programiranim istinama.
U toplini ognjišta je savršen primer za to. Čak i sa tehničke strane dodatno se išlo u hiper stvarnost. Čini mi se da je fotografija osvetljena na više načina, pa je preklapanjem za svaki deo uzeto najbolje svetlo. Svaki deo kadra je nameštan (čitaj: poboljšan). Svetlo je takođe poboljšano dodatnim svetlom, pa je sve to još kasnije u post-produkciji unapređeno. Da li primećujete koliko je ova jelka savršenija od prirodne? Vi ovakvu scenu nikada uživo ne biste mogli da vidite.
Ali, što biste? Već ste je doživeli, posredstvom Magazina.
Turizam je u celini vrlo očigledan kao hiperrealnost, u pogledu njegove manifestacije u katalozima i prospektima. Visoki turizam (onaj sa mnogo zvezdica) pogotovo mnogo kalupi svoje predstavljanje, jer od mnogo skupih destinacija, turista mora izabrati baš vašu. Ali ono što mene razočarava je da se i seoski turizam stavlja u isti kalup. Ako se ja, kao veliki ljubitelj prirode i sela odlučim da krenem put Srbije, ne želim da me zasipaju fantazijama i krivotvorenim istinama. Toga ima na pretek u prospektima nekih egzotičnih meridijana. Seoski turizam mora znati da na prav, iskren način ponudi onu jednostavnost koju selo ima, a ne da od te jednostavnosti pokušava da napravi hiperrealnu fantaziju o životu van naših života. Jer se upravo tim postupcima od sela, na veštački način oduzima njegova jednostavnost i zamenjuje bestidnim outletom kapitalizma.
(nastaviće se…)
Dodatak 1
Moja želja je da ovim člankom podstaknem aktere primenjenih disciplina (najpre fotografe) da aktivnije razmišljaju o istini koju njihovi radovi projektuju. Ne želim da namećem šta bi to bilo jedino ispravno raditi, ali sam iznenađen koliko se čak i u naizgled dokumentarnim formama idealizuju predstavljeni motivi i vrlo površno shvataju problemi koji se obrađuju. Tehnička disciplina često preovlađuje moralnom i duhovnom, što dovodi do stvaranja “istine koja ne postoji”.
Hiperrealizam stvori opticki tacnu sliku, samo sto je ona sustinski i semnaticki pogresna. On je kao “stvarno lice sveta koji ne postoji”.Uvek je “istinitiji” od same istine, znaci, cista iluzija. maya.
inace (po ko zna koji put:)- odlicna analiza.respect.
dodat je Dodatak 1 (iskra: hvala na ‘istini koja ne postoji’
)
ma nema na cemu
nisam to ja izmislila.
rekli to mnogo pametniji od mene. ali bilo “prigodno”
[...] kruga predsedničkih izbora u Srbiji 2008, na putu ka Valjevskoj kamenici gde sam fotografisao priču o prelu vezanu za moj diplomski rad, prolazivši kroz Valjevo, na ogradi blizu glavne pijace pogled mi je [...]
Zanimljivo promišljanje autora i ne bez utemeljenja ali na kraju imam utisak neke nedorečenosti. Čini mi se da se pojava “hiperrealizam” u smlislu u kojem ga autor koristi u članku tretira kao fenomen sam za sebe tj. kao pojava koja se može podvrgnuti iscrpnoj analizi, a posle koje se mogu izvući odredjeni zaključci. Pri tom se zanemaruje da govorimo ipak samo o načinu izražavanja… dakle o sredstvu, a ne o sadržini.
Kreiranje “hiperrealnosti” ili stvaranje “nepostojeće realnosti”, u suštini jeste ono što umetnici rade oduvek . Stepen odstupanja kreiranog od tzv. realnog je tu nebitan. Sredstva takodje. Bitna stvar jeste rezultat tj. u konkretnom slučaju fotografija i ono što ona govori. Bitne su poruka koju nosi,i njena estetska , umetnička i svaka druga vrednost ali čak ni ona nije ključna za pojavu o kojoj se ovde zapravo radi … a radi se o smišljenom, koristoljubivom falsifkovanju istine . Dakle u pitanju je laž tj. prevara.
Zašto je devojka u narodnoj nošnji kraj ognjišta ( u funkciji reklame seskog turizma) laž i prevara, a neka druga umetnička fantazmagorija to nije ..?? Iz istog razloga iz kog Andersonova bajka jeste bajka, a recimo “izveštaj o razvoju našeg društva na putu opšteg blagostanja” politički pamflet, gnusna laž i manipulacija. Nezgodno je stvari postaviti na svoje mesto tj. nazvati ih pravim imenom ali moje je mišljenje da se ovde ne radi ni o kakvom hiper – realizmu, već prosto o varanju. Podjednako kao što književnici pišu bajke ili političke pamflete i fotografi rade “umetnost” “dokumentarnu” ili naručene laži.
Paralela jeste neprijatna ali je istinita i bez obzira na to šta čovek radi bitno je da pri tom ima svest o tome. Moj stav nije osudjujući. I najveći književnici ili slikari su za hleb nasušni pisali ode vladarima, slikali ih kao lepe i dostojanstvene iako su bili kljakavi I drljvi, pa taj usud ne mogu izbeći ni današnji fotografi. Sva razlika je što današnji vladari vladaju kapitalom a preko “lepo” upakovanih laži kojima se svi klanjanju a fotografi tu kao branša igraju svoju bitnu rolu… izuzetci su retki kao što su uvek i bili
Naravno, svaki pokušaj predstave stvarnosti unutar jedne dvodimenzionalne površi (koja ima fiksnu veličinu, nema zvuk ni miris) jeste laž. Fotografiju mi svakako ne možemo “doživeti” u stvarnosti. Dakle, slažem se da su se umetnici suštinski oduvek bavili nekom vrstom hiperrealnosti.
Međutim, ne slažem se da ovo nije pravi primer “prave” hiperrealne scene. Možda će neko poput nas odmah reći “ova fotografija je apsolutna laž”, ali sam siguran da smo u ogromnoj manjini. Ono što je bitno jeste trenutak u kom mi (to jest, većina čitalaca) i ne pomišljamo da je ovo lažno — zapravo, mi ćemo više uživati u ovoj sceni, nego da zaista odemo negde na prelo. Dakle, ovo prelo je lepše od realnog. Baš kao što je plastična jelka lepša od prirodne.
U tom smislu sam ovde govorio o hiperrealnosti. A kao što sam i pomenuo, i moje fotografije jesu ulepšana stvarnost (počevši od biranja lepih kadrova, lepih okruženja itd), ali verujem da su to u daleko manjoj meri.
Imenjače, namučio si me da nađem ovaj tekst
Htedoh da napišem to na onom tekstu o selu, ali je ovde bolje.
Ova fotografija koja je obljavljena u Politikinom magazinu me ne dovodi u zabludu. Na osnovu više detalja mogu da znam da ona nije realna, već su u pitanju “umetničke slobode”. Ali ove tvoje fotografije prela me mogu debelo dovesti u zabludu ukoliko ne postoji propratni tekst koji ih objašnjava. A taj tekst postoji u ovom slučaju, pa nisam u zabludi.
Laza je lepo rekao da su umetnici oduvek težili da iskrive stvarnost. A to se nije uvek dešavalo da to bude ulepšavanje.
Upravo zbog nemoći da iskažu otvoreno svoj stav i kritiku prema vladaru ili nekim sociološkim pojavama, pribegavali su metodama koje na izgled nisu prikazivali realne scene, ali su kritikovale realne pojave. Čak je bilo i kritika na račun previše banalnih kritika. Citirao bih Branislava Nušića, ali se ne usuđujem, a tekst mi nije pri ruci. Tako da ćete biti uskraćeni
Ranije je bilo mnogo lakše umetnicima jer je bilo više zabrana nego sada. Sada naizgled ima manje zabrana, ali je porobljavanje na mnogo višem nivou nego ikada. To naravno ne zaobilazi ni umetnost, ali je umetnosti sve manje. Umetnik da bi bio to što treba da bude, mora biti istinski slobodan. A sada zavisi od skupe tehnike koju mora da nabavi i da prati sve promene u tehnici da bi mogao da stvara nešto u bilo kojoj vrsti umetnosti. Sada je industrija perfidno pronašla način kako će mnogo više novca da izvuče umetnicima, a da bi taj novac zaradili (samo da bi stvarali) moraju da prate tržište i da stvaraju ono što će neko hteti da kupi.
Znači umetnost je osuđena na propast…. dal sam skrenuo sa teme…. hahaha….
Ej, pa mogao si da ideš na Search ili na Rubrike
Ali zbog tog “snalaženja” se najviše i radi na novom izgledu sajta…
Nisam siguran kako te moje fotografije debelo mogu dovesti u zabludu, mada za jednu/dve i mogu da shvatim (čovek koji “huče” i žena koja se kao raspravlja). I naravno, ne bi svako na osnovu Magazin-ove naslovnice rekao “da da, to je to, verujem”. Ali mislim da većina bi. A oni koji su bili na selu verovatno znaju bolje, mada tačno znam osobe (pogotovo one koje se lože na etno) koje bi uživale, verovale da to postoji u tačno tom obliku, čak i kada direktno znaju da takva scena više ne postoji.
Jednostavno, želja za selom koje je tako ezoterično prevladava razumom, kod nekih.
A nažalost, ili na sreću, za svoje 4 godine učenja istorije umetnosti, nisam se sreo sa umetnicima koji su hteli da “iskrive” stvarnost, u smislu da lažu narod. Svaki pravi umetnik je kroz svoje delo izražavao svoj stav o vremenu u kome se nalazi. Da li je to apstrakcija, da li je lepo ili groteskno, nije bitno. Neki su potpuno podilazili vlasti, neki je skriveno kritikovali, a neki potpuno otvoreno (rođenje karikature).
Ne bih da se upuštam u kritiku moderne umetnosti, to je baš nezgodno u komentaru na nekom tamo blogu. Niti sam upućen dovoljno. Ne mislim da je nekada bilo bolje a sada gore, ili obrnuto, i ne mislim da je umetnost osuđena na propast. Svako vreme oblikuje svoju umetnost. Druge su okolnosti u pitanju…
Kako su mogle da me dovedu u zabludu? Pa tako da pomislim da se negde u Srbiji i dalje povremeno održao taj običaj. A to nije istna jer si rekao da si ih zamolio da se okupe da bi ih fotografisao.
Za onu fotografiju u časopisu nemam nedoumica u tom pogledu
Apsolutno si u pravu da svako vreme oblikuje svoju umetnost. Samo izgleda da postoji generacijski jaz
A to!
Tačno, ja sam ih zamolio da se se okupe. Oni bi to i sami uradili ali je šansa da ja “ubodem” baš taj dan praktično 1:1000. Dakle, vrlo retko se okupljaju. Imaju TV, sms i slično. Više se ne prede vuna u tom obimu (svako veče) zato što je vuna skupa a kineski džemperi jeftini
Ali ipak mislim da sam ja manje slagao. Organizovao sam fotografisanje nečega što se retko dešava, dok je Politika organizovala nešto što se odavno više uopšte ne dešava. Ja sam to uradio da prikažem kako danas to izgleda, a oni da bi bolje prodali selo koje više ne postoji.