Napad na pozorišnu fotografiju: Mirjana Karanović i Fedrine grudi

X

Dobrodošli na Svetlu Komoru, portal i magazin primenjene fotografije! Ako ste novi ovde, možda želite da pratite naš RSS izvor, ili Fejsbuk stranicu, kako biste ostali u toku sa novim sadržajem?

foto: Blic

U ponedeljak, 18. februara na premijeri predstave Fedrina ljubav (Sara Kejn, u režiji Ive Milošević) glumica Mirjana Karanović izbacila je u sred predstave nekoliko fotoreportera koji su, u trenutku kada je ona obnažila svoje grudi počeli agresivno da “škljocaju” i “sevaju” blicevima. Kako se radi o vrlo delikatnom, moglo bi se reći unikatnom slučaju u srpskoj primenjenoj fotografiji, ne bih smeo da propustim priliku da kažem par svojih reči.

O pozorišnoj fotografiji

Pozorišna fotografija je vrlo osetljiva oblast fotografije. Pored poznavanja tehničkih problema, vrlo je važno shvatati i pozorište kao instituciju. Bitno je poznavati kako funkcionišu glumci i graditi odnos sa njima. Ozbiljni pozorišni fotografi poznaju predstavu koju snimaju. Shvataju radnju i znaju koji su to ključni momenti, kako vizuelni tako i emotivni, koji bi mogli da ukratko predstave kompleksnost predstave.

Budući da se mnoge od starijih predstava više ne izvode, jasno je koliko su dobre pozorišne fotografije važne i za samu istoriju pozorišta.

Rekonstrukcija događaja

foto: Marija Ivanišević

Imajte u vidu da je sledeća rekonstrukcija događaja bazirana na dostupnim štampanim i online izvorima. Pokušao sam da, preko sajta Blic Puls kontaktiram fotografa Zorana Lončarevića radi tačnijeg i detaljnijeg objašnjenja događaja, ali moj e-mail izgleda nije prosleđen do njega.
Dakle, radnja je tekla otprilike ovako:

Fotoreporteri su pozvani na premijeru predstave da snime fotografije koje će se pojaviti u sutrašnjem broju raznih novina. Umesto uobičajenih 5-15 minuta oni su ostali oko 40 minuta. Praksa je da ih posle ograničenog vremena ljudi iz organizacije sprovedu napolje. Kako ih niko nije pozvao van sale, oni su ostali na predstavi čekajući priliku za neki zanimljivi kadar. Prema rečima Zorana Lončarevića, fotografa “Puls” magazina, niko od njih nije znao da će Mirjana Karanović u nekom trenutku obnažiti svoje grudi. U trenutku kada je ona to učinila, a to je koliko sam mogao da saznam, vrhunac predstave u kome tišina igra značajnu ulogu, fotografi su počeli da agresivno fotografišu. Pod time se podrazumeva veliki broj snimaka za kratko vreme (continious shooting) sa uključenim blicevima. Posle par upozorenja od strane publike i same Mirjane, oni su i dalje nastavili. Kako kaže Mirjana Karanović, “Trpela sam 40 minuta zvuk škljocanja fotoaparata, što strašno smeta, ali kad je škljocanje postalo glasnije od glumaca, prekinula sam predstavu.” Fotoreporteri u prvom trenutku nisu znali da se ona njima obraća, a izašli su uz veliki aplauz publike upućen postupku Mirjane K.

Kako kaže Zoran Lončarević, “Mi smo samo radili svoj posao, kao što je Mirjana Karanović radila svoj. Pa ako joj smeta škljocanje, onda neka na vreme upozori upravu pozorišta, a ne da nas kao poslednje klošare izbacuje. Osećao sam se bedno dok sam i to uz aplauz publike izlazio iz sale.”

Diskusija

foto: Marija Ivanišević

U raznim diskusijama mogu se uglavnom pročitati podrške Mirjani Karanović za svoj postupak, sa povremenim komentarima podrške fotografima koji su radili svoj posao.

Međutim, ovakvim jednostavnim pripajanjem na jednu ili drugu stranu beži se od problema. Moglo bi se reći da su zaista i Mirjana i fotografi radili svoj posao. Svakako je tačno da uopšte zvuk zavesice aparata u tako akustičnom prostoru kao što je pozorište, svakako može itekako da iritira glumce. Pogotovo ako se radi o jako emotivnim scenama i kulminaciji cele predstave, gde se uloga oslobađa materijalnog što potvrđuje svojim obnaživanjem. Ne smem da zamislim kako u tom vrhuncu izgleda kada nekoliko ujedinjenih fotografa sa svojim škljocanjem i sevanjem remeti svrhu cele predstave.

Dakle, tačno je da su fotografi remetili predstavu. Sa druge strane, ono što je meni jako zanimljivo je da su fotoreporteri (naglasak na množini) bili pozvani na premijeru jedne velike predstave. Kritika ka organizaciji se, koliko sam mogao primetiti, uglavnom zasniva na tome zašto su oni ostali tako dugo. Iako vrlo tačno, i to je samo šlag na pokvarenoj torti. Zašto su uopšte fotoreporteri bili na premijeri? Znam, sad ćete reći da je to zato što je premijera bila uveče, pa bi oni odmah sa tim fotografijama otišli u redakciju i dali “sveže” u štampu. Postavlja se jasno pitanje čemu služi generalna proba, pred-premijera, čemu služe zvanični fotografi pozorišta? (oni sa iskustvom, kvalitetom i komunikacijom sa glumcima)

U ovom trenutku bi bilo dobro da dam komentar na izjavu Gorčin Stojanovića “[...] To što naša pozorišta izlaze u susret reporterskom fotografisanju treba shvatiti kao gest dobre volje a ne prostor za zloupotrebu i manipulaciju.” (Blic, 19. feb. ’08)
Iako delimično tačno, bitno je podsetiti ko kome čini uslugu. Naime, da fotografi te noći nisu napravili svoje fotografije, članak o predstavi vrlo moguće da ne bi ni bio objavljen. Ako ne bi bio objavljen, pozorište bi ostalo uskraćeno za najveću promociju koju mogu da zamisle. Pozorište se svakako ne bi obraćalo novinskim medijima za pomoć u promociji predstava, da im to ne treba. Niko tu nije “dobar” pa iz dobrote “čini uslugu”, a pogotovo ne svom besplatnom marketing kanalu.

Glavna greška vezana za celu ovu farsu je upravo u tome što je pozorište unajmilo pogrešne ljude da fotografišu predstavu. Treba znati da je posao koji rade fotoreporteri daleko drugačiji od onog koji rade pozorišni fotografi. Estetika za kojom tragaju jedni i drugi se potpuno razlikuje. Izgleda je ovde neko mislio “ma imaju profi opremu” ili “brže će tako, oni dođu snime i odmah štampaju”. Da postoji neko udruženje pozorišnih fotografa, itekako bi se oglasilo jer je ovo direktna diskriminacija njihovog posla.

Takođe, moglo se pročitati i dosta komentara o tome kako fotoreporteri od dobre i umetničke predstave prave senzacionalizam i svode je na “gole grudi” i slično. Želeo bih ovom prilikom da upoznam autore takvih komentara da je taj isti senzacionalizam razlog zbog koga oni kupuju novine, gledaju TV i tako dalje. Isto tako, treba se podsetiti na lanac koji pokreće celu stvar: čitaoci traže senzacije od medija, urednici traže od fotografa, a ovi traže od dnevnih događaja.
Istina je da treba vrlo pažljivo izdvajati jedan jedini segment predstave, nečega što je po svojoj prirodi prilično “stvarno” jer se dešava u realnom vremenu, na pozornici. Bilo koja fotografija pozorišne predstave (a i prirode uopšte) je krajnja apstrakcija, senzacija stvarnosti. Senzacijom bi mogla da se nazove i fotografija na kojoj jedan glumac u predstavi “umire” ili fizički napada drugog. I to je senzacionalizam ništa manji od prikazivanja obnažene glumice. Uostalom, ako je njeno razgolićivanje vrhunac predstave, fizička manifestacija emotivnog stanja — onda je to povod više za fotografisanje. Zamislite kvalitet reportaže u kojoj nema suštine predstave!

Kod tih nasumičnih komentatora koji pišu kako fotoreporteri “svode celu umetničku predstavu na gole grudi” primećujem vrlo površno shvatanje da je ta scena njene obnaženosti više jeftina od bilo koje druge scene. Oni su ubeđeni da je polu gola Mirjana Karanović jeftinija apstrakcija od, recimo scene gde bi ona ošamarila nekog drugog glumca u predstavi, ili gde bi se ljubila sa nekim ili bilo šta drugo. Svaka od tih scena je jeftini delić kompleksne predstave i ako bismo gledali bilo koju od tih scena ni jedna ne bi bila manje ili više jeftina. Odnosno — bila bi ali samo u domenu našeg shvatanja jeftinoće. To znači da oni koji su istakli da je fotografija obnažene Mirjane Karanović jeftino shvatanje predstave, zapravo ni sami ne shvataju da je svaki delić predstave (snimljen fotografskom kamerom) vrlo jeftina zamena za celu predstavu. Njena obnaženost se može činiti još jeftinijom, ali samo ako se u našem sistemu vrednosti pojava golog tela tretira kao jeftina.

Skoro svako radi svoje

foto: Marija Ivanišević

Slažem se da je krajnje neprimeren način na koji su fotoreporteri agresivno i uz neshvatljivu upotrebu blica (koji i nije potreban pored tolike osetljivosti čipova) “napali” obnaženu Mirjanu Karanović. Potpuno shvatam reakciju Mirjane Karanović i uopšte me ne čudi što nije mogla da izdrži “40 minuta škljocanja”, pogotovo uzevši u obzir da sa određenim medijima nema baš savršen odnos.

Ono sa čime se ne slažem je da su sami fotografi krivi. Oni su radili svoj posao na način na koji ga inače rade. Krivi su oni koji su prevideli značaj pozorišne fotografije, koji su zanemarili značaj fotografa koji shvata pozorište, koji shvata glumce i sa njima ima izgrađenu komunikaciju. Krivi su jer su na tako važnoj premijeri dozvolili fotoreporterima da snimaju koliko žele. Krivi su i jer su ponizili pozorišnu fotografiju i one koji se njome ozbiljno bave, jer su zarad svoje brze i lake promocije umesto stručnog, odgovornog i posvećenog fotografa (akcenat na jednini) pozvali nekoliko fotoreportera čija je estetika (odnosno estetika njihovih medija i njihove publike) potpuno drugačija. Trebalo bi istaći da ako prihvatite da svoje fotografije plasirate kroz određeni kanal za distribuciju fotografije, onda morate znati da će on u vaše fotografije svakako upisati svoje kodove, u cilju boljeg “programiranja” publike (više o kanalima u knjizi Za filozofiju fotografije). Drugim rečima — svake novine imaju svoju estetiku koju vi prihvatate tako što tražite od njihovog fotografa da vašu predstavu “pripremi” za svoju publiku.

Takođe, predpremijere i generalne probe i postoje da, između ostalog dozvole (zvaničnom) fotografu da napravi nekoliko dobrih fotografija koje će ući u promociju predstave. I otuda fotografije pre premijere. Logičan sled događaja je da pozorište ima svoj public-relations koji će svim zainteresovanim medijima davati zvanične fotografije kao i sav drugi propratni materijal.

Ovaj skandal je direktan šamar koji je pozorište uputilo pozorišnim fotografima, ali i Mirjani Karanović. Znalo se da određene novine (koje su je i nazvale “šiptarskom kurvom” u određenom kontekstu) čekaju skandal sa njom. Zato činjenice poput fotoreportera koje niko ne izvodi napolje čitavih 40 minuta, kao i mogućnost da je neko od fotografa ipak imao “dojavu” o njenom obnaživanju, nekome mogu izgledati kao namerna postavka. Dugi aplauz upućen Mirjani Karanović nakon izbacivanja fotoreportera lično shvatam kao poslednju opomenu upravi koja nezrelo shvata pozorišnu fotografiju u celini, a ne konkretno tim zatečenim fotografima.

Zaključak

foto: Marija Ivanišević

U celoj ovoj farsi niko nije dobro prošao. Mirjana Karanović je verovatno uradila jedino što je u tom trenutku mogla. To potvrđuje i aplauz publike. Ali loše su prošli i fotoreporteri koji su došli da rade svoj posao. Nisu oni krivi što se način na koji obavljaju svoj svakodnevni posao nekome ne sviđa. Najgore su prošli pravi i posvećeni pozorišni fotografi koji poznaju sve poteškoće ovog posla i koji se dugo trude da izgrade poverenje glumaca. Pravi krivac je organizacija koja je potcenila značaj profesionalnih pozorišnih fotografa i dovela fotoreportere za čiju se estetiku i pristup fotografisanju javnih događaja zna da je u suprotnosti sa specifičnim zahtevima pozorišne fotografije.

Nadam se da će Fedrine grudi biti ozbiljna inspiracija odgovornim licima da se uozbilje oko pozorišne fotografije, koja je u svetu izuzetno poštovana i vrednovana, i čija je istorijska vrednost neprocenjiva.

Zahvaljujem se Mariji Ivanišević, studentu V godine Fakulteta primenjenih umetnosti, na priloženim fotografijama unutar teksta. Radi se o predstavi “Vesele žene Vindzorske” (Vilijem Šekspir, u režiji Jirži Mencla, Narodno pozorište Beograd). Izvor naslovne fotografije: Blic Online.

Be Sociable, Share!

•