WP Greet Box icon
Dobrodošli na Svetlu Komoru, portal i magazin primenjene fotografije! Ako ste novi ovde, možda želite da pratite naš RSS izvor, ili Fejsbuk stranicu, kako biste ostali u toku sa novim sadržajem?

Svakako jedna od najvećih posledica omasovljavanja fotografije, u doba digitalne, ili kako se može čuti, post-fotografije je sve slabija njena interpretacija. Fotografska industrija je najvećim delom zaslužna za ovakvu situaciju. Kao i svaka druga industrija, ona za cilj ima proširivanje proizvodnje unapređivanjem starih i proizvodnjom novih proizvoda. Sa velikim razvojem tržišta i industrije i eksploatacijom jeftine radne snage, fotografska industrija zauzima sve agresivniji nastup na tržištu.

Posledica tako jakog industrijskog udara je dodatno prebacivanje teže sa čitanja i razumevanja fotografije ka njenoj robnoj mega-produkciji.

Fotografska industrija i fotografija

Iako je fotografija suštinski tehnička slika koja zavisi od svoje mračne komore — dakle od proizvoda fotografske industrije — stiče se utisak da se fotografska industrija (koja se ni po čemu ne razlikuje od neke druge industrije) toliko spojila sa samom fotografijom, da je zašla i u mnoge druge njene sfere koje se ne tiču industrije, kao što su estetski principi fotografisanja, upakovani u tehničke novotarije.

Ali ona se i vrlo vešto prepliće sa praktično svim robnim industrijama. Sve one zajedno šalju veliku zbirku raznih estetskih, moralnih i tehničkih kodeksa kroz celokupan sistem i time stvaraju daleko veći uticaj na društvo. Mnoge ideje se lakše plasiraju na tržište upravo zato što su kodeksi za njeno prihvatanje već plasirani sa svih strana, u različitim formama (na primer, ima li sličnosti između glamuroznih “VIP” žurki, savršenog povrća upakovanog na komad i difuznih fotografija na beloj pozadini?)

Zbog nedostatka pravilnog i sistematskog obrazovanja novih fotografa (bez obzira da li su samo ljubitelji fotografije ili imaju neke veće ambicije) i velikog broja neusaglašenih i nasumičnih kvazi-pravila, tehnika i saveta, mladi fotografi su toliko zbunjeni da jedino mogu da se okrenu onome ko nudi lako i brzo rešenje svih problema — fotografskoj industriji. Sa druge strane, veliki akcenat kvaliteta fotografije se pridaje upravo proizvodima industrije (koji objektiv, koji aparat, rezolucija, osetljivost itd) pa se tako ugao posmatranja fotografije hipnotisano zadržava na njenim industrijskim aspektima.

Uočljiv je i cilj fotografske industrije — savladavanje kritike i pravilnog čitanja fotografije, a upravo zato što se kritika fotografije bazira na zadržavanju i analiziranju, što znatno koči samu industriju. Tako se, naglašavanjem na tehničkoj “savršenosti” slike (što se navodno poklapa sa estetskim i ostalim “normama”), želi zaobići potreba za njenom kritikom i čitanjem, tj. konzumiranjem koje usporava proces proizvodnje.

Tako se dešava da mega-produkcija u fotografskoj industriji, nametanje estetskih i moralnih principa upakovanih u tehnička dostignuća fotografske industrije, i drastično povećanje konkurencije, ali i sistematski uticaj ostalih industrija dovode do pravljenja veštačkih “klasnih” razlika unutar kruga fotografske populacije. Iako u osnovi normalan vid preživljavanja u divljini, razvijaju se deformisani oblici kritike koji su svesno ili ne, u službi fotografske industrije.

Tako je recimo, sposobnost digitalnog čipa da pri velikim osetljivostima (ISO) reprodukuje vrlo malo šuma (noise) iskorišćena da se fotografskoj zajednici nametne da je svaka buduća pojava šuma na slici dokaz tehničke slabosti i prevaziđenosti, ali isto tako i estetske mane. Slično, sa napredovanjem brzine zatvarača, autofokusa aparata i objektiva, praktično svaka neoštrina prouzrokovana pokretom dovedena je pod isti, negativni kontekst. Zanimljivo je pogledati i koliko se reklamira povećanje rezolucije kompaktnih fotoaparata (recimo, sa 4 na 6, 8 pa i 10 megapiksela), a da pritom najveći deo fotografija koje oni proizvedu cirkuliše isključivo na Internetu, u rezoluciji do 2 megapiksela (oko 1200x1600px). Bilo bi zanimljivo videti koliko se zaista tih fotografija odštampa…

Kriza online kritike fotografije

Brzi Internet, ali i veliki broj servisa za skladištenje i prezentaciju fotografija koordinirano su došli sa velikim napretkom digitalne tehnologije, i dali alate za besprekornu dvosmernu komunikaciju sa fotografskim sadržajem. Međutim, ni ova online industrija ne manjka istih onih principa podele koji postoje u svim ostalim industrijama. Tako postoje servisi koje koriste uglavnom amateri, ambiciozni ili profesionalni fotografi. Korisnici koji učestvuju u takvim servisima mogu imati etiketu newbie ili tzv. pro. Mogu imati zvezdice, specijalne pogodnosti, status moderatora, a često je glavni atribut pored njihovog imena broj fotografija ili komentara koje su napravili. Što više komentara, to je veći status. Što veći status, veći uticaj na ostale korisnike nižeg ranga. Dodajte uz to i delimičnu ili potpunu anonimnost (lažno ime, slika i sl.) i dobijate pravi naizgled demokratski hiperrealni univerzum.

U ovakvim okolnostima se odvija najveći deo današnjeg čitanja i “kritike” fotografije. Online servisi pružaju tako velik nivo interaktivnosti, da u svakom slučaju pobeđuju sve prethodne forme objavljivanja fotografija (ako izuzmemo problem sa različitim prikazom od monitora do monitora). Međutim, nametnute “klasne” razlike među učesnicima diskusija imaju za posledicu stvaranje konflikata, lažnih ubeđenja i često potpuno pogrešnih sistema vrednovanja komentara. Tako se recimo može više vrednovati komentar vlasnika servisa ili foruma, nego običnog korisnika; više nekoga sa 8520 komentara nego nekoga ko se tek učlanio. Pored tekstualnih komentara, tu su i neprevaziđene zvezdice — jedna zvezdica za negativno mišljenje o fotografiji, a 5 za potpuno oduševljenje. Tako se pod “najbolje ovog meseca” mogu prikazati one fotografije koje su tog meseca dobile najviše zvezdica.

Iako sa najboljim namerama, najčešća posledica online servisa za “komentarisanje” fotografija je da pod vrlo sumnjivim kriterijumima prave razliku između “dobrog” i “lošeg”. Sve to ne bi bilo tragično da se među tim korisnicima ne nalaze i ambiciozni amateri koji zaista žele nešto da nauče iz onoga što dobiju od servisa, a koji se oslanjaju na ono što vide na uglednim servisima. Oni žele da uspostave jasne kriterijume za napredovanje u fotografiji i da nauče od boljih (ne statusno boljih, već realno boljih). Međutim, veliki broj različitih servisa, sa još većim brojem različitih alata, mogućnosti i pravila samo ih dodatno onesposobljavaju. Kritika fotografije u virtuelnom okruženju, i pored drastično većih i fleksibilnijih mogućnosti, naišla je na veliki problem. Kako, iz ugla ambicioznog početnika, razaznati ispravan od pogrešnog komentara? Objektivan od subjektivnog, i uopšte, dobrog od lošeg kritičara?

Realističke i semiotičke teorije

Realistički način posmatranja fotografije za osnovu uzima fotografiju kao zaustavljeni trenutak prirode — istinitu predstavu stvarnosti. Tako se ovi kritičari između ostalog bave pitanjima vezanim za moć fotografskog aparata da zabeleži stvarnost, a fotografiju razmatraju kroz njenu moć da zameni sećanje.

Realističke teorije mogu da imaju nekoliko polaznih stanovišta: samu fotografiju kao estetski artefakt; institucije fotografije i položaj i ponašanje fotografa; i kao treće, posmatrače ili publiku i kontekst u kojem se slika koristi, susreće i konzumira. (Fotografija: kritički uvod, Liz Vels, CLIO 2006)

Ovakva teorija polazi od toga da fotografija prikuplja informacije direktno iz prirode, što indirektno zahteva fizičko prisustvo referenta (fotografa). Dakle, ako je neko bio prisutan negde, i aparatom zabeležio trenutno stanje, onda se može reći da fotografija predstavlja deo stvarnog trenutka, zabeleženog na filmu.

Novi pogledi na čitanje fotografije baziraju se na dva ključna teorijska sistema — semiotici i psihoanalizi. Oni posmatraju fotografiju kao skup kulturnih, psihoanalitičkih i ideoloških simbola ili kôdova koji se u nju upisuju, a koje posmatrač kasnije dekodira. Slično tekstu, koji predstavlja pokušaj da se stvarnost kodira u opšte prihvaćene pisane simbole, tako i fotografija predstavlja pokušaj da se stvarnost kodira u prepoznatljive vizuelne simbole. Po autorima ovakvih teorija, fotografija ne predstavlja stvarnost već je označava, a naglasak je na onome što gledalac čitajući sliku uzima kao osnovne znakove i indikatore za tumačenje. To znači i da posmatrač nesvesno bira kakvu će istinu dekodirati iz fotografije, jer fotografija ne može svoju “istinu” na isti način protumačiti svima.

Da bi se slika pravilno pročitala (tj. onako kako je to zamislio autor fotografije) moraju postojati kompatibilni sistemi znakova i simbola i kod onih koji sliku kodiraju i kod onih koji je čitaju. Ukoliko takvi sistemi ne postoje, fotografija u različitim sredinama biva drugačije protumačena. Jednostavan primer bi bio korišćenje boje — dok u zapadnoj kulturi bela boja može biti boja života, na dalekom Istoku ona predstavlja boju žalosti i smrti. Naravno, ovi kodovi se odnose na sve elemente fotografije (ali i njene upotrebe).

Čitanje fotografije

Postoji mnogo načina na koji možemo posmatrati neku fotografiju. Možemo analizirati formalne kvalitete slike kao što su kompozicija, ton, kontrast, oštrina, poza ili pogled modela i sl. Fotografiju možemo pokušati i uporediti sa ostalim fotografijama iz nekog “pravca” ili pokreta, pronaći njeno mesto u istoriji fotografije ili slično. Sa druge strane, možemo razmatrati kontekst u kome je ona načinjena, ulogu fotografa ili namenu za koju je stvorena. Pod kontekstom u kom je načinjena podrazumeva se najširi spekatar istorijskih, političkih, estetskih ili ideoloških okolnosti.

Ukoliko pročitate kritike ili komentare fotografije po online servisima ili časopisima, možete zaključiti da je verovatno preko 90% tih kritika usmereno na njene formalne kvalitete. Naravno, formalni kvaliteti su bitni jer su i oni vrlo značajni simboli koji kod posmatrača aktiviraju projektovana “magijska dejstva”. Tako se recimo, crno bela fotografija može koristiti ne zato što je njena štampa jeftinija, već da prouzrokuje osećaj dokumentarnosti tj. istinitosti, ili starine. Mutna fotografija može imati efekat bajkovitosti ili nesigurnosti, pre nego tehničke nesavršenosti.

Međutim, način na koji se danas pažnja kritike usmerava na njene formalne kvalitete nije taj da se ti kvaliteti posmatraju kao simboli koji u sprezi sa ostalim simbolima kodiranim u slici stvaraju određenu poruku, već je takav da se njeni ostali kvaliteti potpuno odstranjuju, do trenutka kada ostaje sirova tehnička tvorevina. Takve kritike, kao što sam već rekao, najviše su u službi fotografske industrije jer se time stvara atmosfera da su formalni kvaliteti, koji se ostvaruju nekakvim ucrtanim formulama ili tehničkim osobinama aparata, oni koji garantuju “kvalitetnu” fotografiju.

Iako se realistički pristup smatra već pomalo prevaziđenim, on pruža vredna polazišta za razmišljanje. Međutim, noviji, fluidniji sistemi analize slika, koji se između ostalog baziraju na semiotici i psihoanalizi, trebalo bi biti osnov za ozbiljniju kritiku fotografije.

Komentar ili konstruktivna kritika?

Prilikom kritike fotografije na online servisima, postavlja se pitanje kakav komentar autor fotografije želi, i na kakvu kritiku je spreman? Iako ne zvuči kao bitno, činjenica je da se fotografije vrlo često ne postavljaju da bi se dobila kritika na njih, već da bi se autor pohvalio svojom novom fotografijom, opremom, modelom, putovanjem ili sličnim. Takođe, autor može radije prihvatiti komentar vezan za vrstu objektiva koji je koristio, nego vezano za sam motiv ili kontekst u kome je fotografija nastala.

Pod snažnim uticajem fotografske industrije, mladi fotografi kritiku fotografije doživljavaju isključivo kao procenu njenog kvaliteta, na relaciji fotograf-fotografija, i ne pomišljajući da se fotografija može posmatrati čak i potpuno nezavisno od fotografa, npr. u odnosu na trenutno političko ili ekonomsko stanje, u odnosu na tradiciju fotografisanja tog motiva ili slično. Međutim, i sami online servisi za kritiku i komentarisanje fotografija projektovani su tako da kod svojih članova pobuđuju želju za ličnim isticanjem, što u startu kritiku fotografije sputava na procenu koliko je dobro autor fotografije postupio prilikom podešavanja aparata. Iako suštinski potrebna, ograničavanje na takvu procenu drastično sužava saznanje o fotografiji, čak i samu fotografiju dovodi u domen spektakla (što, uzgred ona jednim delom i jeste), jer se u svojim ekstremnim slučajevima fotografije prave isključivo da bi pojedinac impresionirao masu svojom “savršenom” fotografijom. Dakle, tu se zaista radi o fotografima, a ne o fotografiji.

Posebno bih voleo da izdvojim debatu na fotografskim forumima — šta je to konstruktivna kritika? Moglo bi se reći da je to ona kritika koja detaljno obrazlaže više aspekata određene fotografije, sa ciljem da pomogne njenom autoru u savladavanju grešaka. Međutim, i tu ima par propusta. Kao što smo videli, fotografija može da se čita sa mnogo aspekata, a način na koji je fotograf podesio kadar i parametre aparata je samo jedan od njih. Konstruktivna kritika bi bila ona koja ima čvrstu osnovu. Ali šta to znači? Prvo, morala bi biti objektivna. Pitanje objektivnosti je vrlo diskutabilno, da ne kažem subjektivno. Drugo, morala bi biti utemeljena na nekim opštim principima, a ne promenljivim sezonskim ukusima. Tu je problem što su univerzalni likovni principi takođe subjektivni u određenoj meri, ili se teško mogu “materijalizovati”.

Kod konstruktivne kritike je najveći problem što ona ne može postojati kao univerzalno merilo. Minimum koji se mora uzimati u obzir je namera fotografa, okolnosti u kojima je fotografija nastala i njena krajnja namena tj. kanal kroz koji se ona distribuira. Fotografija ne može nikada postojati sama za sebe, istrgnuta od sveg konteksta u kome je nastala i u kome se distribuira. Zato se i ne može reći da je neka fotografija opšte dobra ili loša, primenljiva ili neprimenljiva.

Jednom prilikom sam za fotografske online forume rekao da su, iz ugla ambicioznog foto-amatera, kao raskrsnica sa hiljadu saobraćajaca. Sa jedne strane, foto-amateri ne znaju kuda bi skrenuli, a sa druge saobraćajci ih stalno vrte u krug. Konstruktivna kritika bi trebalo da pomogne foto-amateru u odabiru cilja i da ga uputi kako do njega da dođe. Ono što svakako ostaje kao izraženi problem online servisa je kako prepoznati pravog saobraćajca od poludelog pešaka? Ni u praksi nije smešno.

Ono zbog čega je neka kritika konstruktivna je zato što pravilno usmerava na put kojim autor želi da ide. Čak i kada autor ne ume da formuliše kojim putem želi da ide, kritika to mora u njemu prepoznati, i napraviti konstrukciju kojom će on izaći na pravi put. Ona je dakle, individualna.

Pored toga, da bi kritika bila konstruktivna, potrebno je da naglasi ne samo formalne kvalitete slike (kadar, ton i kontrast…), već i sve ostale kvalitete koji u nju mogu biti upisani. (ideološki, istorijski, politički, verski…) Tako bi se autoru fotografije skrenula pažnja na opšte prakse stvaranja slike, tj. procesa kodiranja poruke u slici, što je svakako najvažniji proces u fotografiji, ali i svim drugim umetnostima.

Korisna literatura

Budući da je ovo vrlo sažet, a verovatno i konfuzan uvod u vrlo kompleksnu materiju, preporučujem vam da pročitate što više knjiga o teoriji fotografije, masovnih medija, kulture i umetnosti… Kao što sam već napomenuo, fotografija se vrlo vešto prepliće sa brojnim industrijama, a isto tako se i fenomeni vezani za fotografiju mogu pratiti kroz brojne druge discipline (semiotiku, psihoanalizu, filozofiju, sociologiju itd). Neke jako korisne i zanimljive knjige možete videti i ovde:

Fotografija: kritički uvod, Liz Vels
Ovu knjigu toplo preporučujem svima koji bi da imaju uvid u različita razmišljanja o fotografiji, od njenog nastanka do danas — odlično za one koji se tek upuštaju u materiju jer sadrži i reference ka autorima i objavljenim knjigama iz ove oblasti.

O Fotografiji i Umetnosti, Valter Benjamin

Za filozofiju fotografije, Vilem Fluser

Be Sociable, Share!