U nastavku Uvoda u čitanje i kritiku fotografije, koji se bavio opštim pregledom načina čitanja fotografije, kao i probleme vezane za online servise koji se bave tom tematikom, sledi priča o semiotičkoj analizi fotografije, kojom se iz fotografije uzimaju kodovi i njihovom međusobnom analizom dolazi do kvalitetnije analize. Iako je to prilično kompleksna i zahtevna oblast, pokušaću da je pretočim u pitko i vrlo korisno štivo.
Simboli (kodovi)
Semiotika (ili semiologija) je nauka koja je proistekla iz lingvistike, a bavi se proučavanjem znakova. Ne onih saobraćajnih znakova, već znakova kojima se označavaju pojmovi. Sad to sigurno zvuči previše apstraktno, ali obećavam da je zanimljivo.
Recimo, kada imate neka osećanja prema nečemu, vi pokušavate da ih označite rečima. Uzmimo fotografiju za primer. U zavisnosti od vašeg fonda reči, fotografskog iskustva, ličnog vaspitanja, predznanja o nekoj konkretnoj fotografiji (gde i kada je snimana, kojom opremom, ko je autor, ko je model itd), trenutnog raspoloženja i bezbroj drugih okolnosti, vi ćete svoja osećanja formulisati preko određenih reči.
Dakle, priroda provocira osećanja, a osećanja reči. Iz prelaska u jedno u drugo pa u treće, postoji niz filtera koji utiču na krajnji ishod. Tako dakle neće svaki nadražaj u svakome izazvati isto osećanje, kao što ni svako osećanje neće izazvati iste reči. Zato se valjda 6 milijardi ljudi razlikuje međusobno.
Prilikom stvaranja znakova veliki broj faktora utiče na njihov krajnji izgled. Ali problemi počinju tek njihovom primenom. Ovi znakovi služe za sporazumevanje, za komunikaciju sa ljudima. Onaj koji te znakove primi, mora da ih obradi i rasporedi u određene kategorije koje označavaju emocije. Ako neko primi reč “ljubav”, ona će najverovatnije završiti u fioci za uzbuđenje, radost i sl.
Međutim, problem nastaje kada sistem za kodiranje simbola kod onoga ko simbole stvara, i sistem za de-kodiranje simbola kod onoga ko te simbole treba da primi i razvrsta u određene emocionalne kategorije nisu kompatibilni, to jest, ne označavaju iste emocije. Primer za to su boje koje u različitim kulturnim sredinama označavaju različite emocije.
Možda to zvuči previše “teoretski” i neprimenjivo, ali zaista nije tako, a kasnije ćemo to i videti na konkretnom primeru.
Simboli u fotografiji
Potpuno ista stvar se dešava u fotografiji. Za razliku od realističkog shvatanja fotografije, koji fotografiju uzima kao preslikanu stvarnost zadržanu na slici, semiotički pristup uzima fotografiju kao skup simbola koji označavaju stvarnost. Razlika je suštinska — simboli koji na fotografiji označavaju stvarnost prolaze kroz sistem za dekodiranje i proizvode određene emocije, a to znači da će oni varirati od osobe do osobe, suprotno realističkom stavu da je fotografija “istinita istina”, ignorišući primaoca fotografije kao ključnog elementa njenog tumačenja.
Razvoj psihoanalize doprineo je da se kompleksan niz faktora koji utiču na ljudsko biće i njegovo poimanje stvarnosti uzme u obzir i prilikom čitanja fotografije. Dakle, fotografija je kao tekst — ona označava stvarnost svojim simbolima, a svako će te simbole dekodirati kroz svoj lični sistem.
Tako je stvarnost, odnosno “istina” koju fotografija nosi, u najvećoj meri zavisna od toga kako mi tu stvarnost pročitamo. Da bismo je pročitali onako kako je to autor zamislio, naši sistemi za pisanje/čitanje simbola moraju biti kompatibilni. Takođe, autor mora obezbediti dovoljan broj simbola da bi osigurao pravilno čitanje.
Primetno je i da veliki broj onih koji kritikuju fotografiju shvata i prihvata “različitost ukusa”, dakle subjektivan faktor u tumačenju fotografije, ali i dalje zadržava definiciju da fotografija “predstavlja stvarnost”. Ako bi ona zaista predstavljala stvarnost, onda ne bi bilo potrebe za bilo kakvom ličnom interpretacijom već samo konzumacijom. I to se zaista odnosi na bilo koji tip fotografije, bila to dokumentarna ili advertajzing fotografija.
Čitanje simbola
Dekodiranje simbola se uglavnom dešava nesvesno. Pod najezdom velikog broja elemenata, naš um verovatno ne želi da dodatno opterećuje svest, pa vrlo kompleksni proces prevođenja vizuelnih simbola u emocionalne kategorije obavlja podsvesno. Ta činjenica se vrlo vešto koristi u propagandi — da izazove reakciju kod posmatrača (magijsko delovanje, kako ga Vilem Fluser naziva) a da posmatrač praktično i ne zna zašto i kako je ona izazvana.
Međutim, kada želimo da analiziramo ili kritikujemo neku fotografiju, moramo pronaći što veći broj ovih simbola i njihovom (međusobnom) analizom doći do izvesnih zaključaka. S obzirom da se njihovo dekodiranje obavlja uglavnom u podsvesti, stvar je vežbe i iskustva da se što veći broj simbola prepozna tj. prebaci iz nesvesnog u svesno. Često je greška kada se kritika fotografije vodi površnom impresijom do koje dolazimo kratkim konzumiranjem fotografije, iako i tada dolazimo do vrednih zaključaka.
Simbol je sve što se na fotografiji može a i ne mora videti. Očigledni simboli mogu biti vezani za formalne kvalitete slike: kompoziciju, ekspoziciju, ton i kontrast, zasićenje zrnom, izbor i poza modela itd. Međutim, tu su i neformalni kvaliteti, na primer: političke, verske, istorijske, ekonomske ili estetske okolnosti u kojima je fotografija nastala, odnos prema tradiciji fotografisanja te teme i slično.
Najveći problem prilikom čitanja simbola predstavljaju predrasude i sumnja u njihov značaj. Recimo, nešto što izgleda potpuno spontano, bez namernog uticaja fotografa (delovi pozadine, nasumični elementi kadra i sl.) su takođe simboli koji grade priču — ne mora nam biti bitno u kojoj je meri fotograf zaista uticao na taj element, jer fotografiju i ne moramo posmatrati u odnosu na fotografa (pravi primer su anonimni fotografi). Mi posmatramo celu sliku, i u tom smislu tu ne može biti manje ili više bitnih elemenata, već samo jačih i slabijih simbola. Jači simboli vode emociju, a ostali dopunjuju ili u manjoj meri kontriraju.
Svaka fotografija sadrži veliki broj simbola. Prilikom konzumiranja, čitalac će ih razvrstati po važnosti odnosno prepoznatljivosti, naravno podsvesno, a pod uticajem ogromnog broja faktora. U odnosu na ove faktore, on izabira jedan ili više simbola kao dominantu, i prema njima reaguje.
Devojčica sedi na tepihu
Girl sitting on floor, photo: Mike Harrington
Evo vrlo jednostavne fotografije koja može biti odličan primer za semiotičku analizu. Devojčica sedi na tepihu, ispred velikog televizora. U pozadini je takođe veliki prozor sa pogledom na drveće. Cela prostorija je okupana svetlom, bez ijednog suvišnog detalja.
Realistički gledano, možemo komentarisati formalne kvalitete fotografije. Kadar deluje pomalo zbijeno, ali ne toliko da bi smetalo. Možemo primetiti veliku dubinsku oštrinu, jer su i prvi i srednji i zadnji plan vrlo oštri. Možemo istaći nekakve mane, na primer, refleksija na ekranu koja bi se mogla ukloniti polarizacionim filterom; upravljač na podu nam može delovati kao suvišan element, ali i ne mora; možda bismo voleli da su senke oko televizora svetlije, ili slično.
Ukoliko se bavimo semiotičkom analizom, fotografiju ćemo posmatrati kao skup simbola. Pokušaćemo da se otrgnemo od našeg ličnog ukusa, izvojiti određeni broj kodova i proučiti njihovu međusobnu vezu. Tako nam recimo pažnju može skrenuti barem 3 stvari:
- U sobi se nalaze samo devojčica, TV i prozor
Primećujete da ne postoje igračke, cveće, knjige, olovke, ništa što bi trebalo da okružuje život jednog deteta, - Gleda televiziju, pre nego što gleda kroz prozor u prirodu
I jedno i drugo joj je jednako dostupno, samo je potrebno da glavu okrene na jednu ili drugu stranu. Zašto ona gleda baš u televizor, na kome kao da se preslikava isto ono što već postoji napolju? - Nema roditelja ili druge kontrole
Ona je sama prepuštena kanalima na TV-u, ona bira programe a niko joj u tome ne pomaže niti usmerava. Naročito bitno jer se radi o maloj devojčici čija se ličnost tek razvija.
U zavisnosti od toga koje simbole uzmemo za osnovu, možemo graditi različitu kritiku. Ja recimo, najviše primećujem odnos tri elementa — devojčica, TV, prozor. Zašto ona zaista sedi u beloj, praznoj sobi i na TV-u gleda ono što može da doživi napolju? Pri tome, ona ne sedi onako neformalno, već u klečećem položaju, koji simbolizuje poslušnost. Prozor nije neki mali, daleki prozor, već je vrlo dostupan i makar podjednako velik kao televizor. Odsustvo roditelja/staratelja je i više nego primetno, i uspešno se nadovezuje na nedostatak bilo kakvih igračaka i ostalih neophodnih dečijih stvari. Kritika bi mogla da se dalje razvija, ako bismo uzimali i ostale detalje u obzir (npr. upravljač), i dalje razvijali njihovu međusobnu vezu.
Kao što primećujete, mi ovde nismo uzimali u obzir ko je napravio ovu fotografiju, niti za koju namenu je ona pravljena. Mi smo je uzimali kao gotov proizvod u koji je fotograf stavio tačno ono što želi. Nas u ovom slučaju ne zanima da li je bilo skuplje dovesti još dva modela u kadar, koji su pravni zahtevi da postavite brendiranu igračku u kadar, ili bilo šta slično. Uvek neko može reći da fotograf nije ni želeo da prikaže to tako kako mi čitamo, ali tu se vrlo lako možemo pozvati na nekompatibilnost našeg i autorovog sistema vrednosti — u kom slučaju se fotografija ne tumači onako kako je autor to zamislio. Tako recimo, meni ovo može izgledati kao najpre depresivna fotografija koja oslikava iskrivljeno obrazovanje dece, dok se u nekim sredinama ovo može čitati kao fotografija deteta kome roditelji obezbeđuju najmoderniju zabavu.
Zaključak
Iako deluje apstraktno, semiotički princip analize značenja je vrlo primenjiv, čak i veoma zanimljiv. Fotografija koju posmatrate postaje zagonetka, a vi gospodin Šerlok Holms. Doduše, treba istaći da su zaključci do kojih dođete svakako subjektivni, pa ne treba misliti da je ovo alfa i omega analize fotografije.
Takođe, semiotika kao nauka se može primenjivati gde god se ističe komunikacija, u najširem smislu — u tekstu, filmu, politici, arhitekturi… gde god vi možete da je primenite.
Dalje čitanje
Semiotics for Beginners online knjiga — Daniel Chandler
Semiotics @ Wikipedia
Možda će vas zanimati i:
- Uvod u čitanje i kritiku fotografije
- Teorija obrade fotografije
- Estetika fotografije [Fransoa Sulaž]
- Za filozofiju fotografije [Vilem Fluser]
- Teorija fotografije (ponovo) u časopisu ReFoto
Veoma lep i zanimljiv post!!! Pratim blog od skora i stvarno ima mnogo zanimljivih stvari. Samo tako nastavi!!!
Pozdrav i svako dobro!
Bravo. Mada sad se postavlja pitanje: Ima li tacne ili netacne analize? Ima li potrebe za tacnim ili netacnim analizama? Ako je autor hteo nesto odredjeno da kaze a neko je pogresno procitao, da li je autor omanuo ili treba da se prepusti i da mu bude zanimljivo na koliko nacina se nesto moze shvatiti?
Btw, i ja sam devojčicu iz primera doživeo kao nesto strašno, i pre nego što sam nastavio da čitam text.
Da, dobro pitanje.
Fotografija se može analizirati ali nemoguće je dobiti krajnje “tačnu” analizu. Može se samo posmatrati iz jednog od mnogo uglova. Ukoliko imamo neki cilj analize, onda je to možda i moguće, ali i dalje pod okvirima subjektivnosti.
Recimo, na sudu se može analizirati da li neka fotografija dokazuje određenu stvar — npr. pljačku prodavnice, i tu je stvar manje više jednostavna. Ali ako ne postoji jasan cilj, kakav god da je, onda ne može biti ni tačne analize, jer se njena “tačnost” zapravo odnosi prema cilju.
Ako je fotografija pogrešno pročitana (ispravno je ono što je fotograf zamislio), onda on nije upisao prave kodove, ili ih nije bilo dovoljno. To je najteži posao u fotografiji. Naravno, ima mnogih umetnika koji namerno ostavljaju “rupe” u svojoj slagalici, upravo da bi se njihovo delo što subjektivnije tumačilo…
Od konteksta i forme u kojoj se fotografija koristi (izložba, novine, bilbord) zavisi da li je on pogrešio ili je tako hteo — na primer, novinska fotografija mora da predstavi istinu i mora svugde da se pročita na isti način.
Drago mi je da ima neko ko ce malo i sa filozofske strane da pise o fotografiji. Malo i da se nadovezem na deo texta u clanku “Uvod u čitanje i kritiku fotografije” o svakojakim nestrucnim komentarima photo online servisima, pa da pitam (posto ovde ima pametnih ljudi) sto ne pokrenes neku stranicu gde bi se kacile fotografije i davali zaista konstruktivni komentari?
Ili mozda znas neki takav konstruktivan sajt?
Razmišljao sam i o tome, ali bih onda plašim se, previše uleteo u subjektivnu priču (”ja, Bog kritike”). Možda jednog dana, razmisliću o tome prilikom prelaska na magazin-style (dakle, ove godine). Što se tiče drugih sajtova, ima raznih, ali u suštini čim imaš kvantitet ljudi (komentariše ko god hoće) onda imaš i sve one probleme. Retki su izuzetci, tj. ja za njih ne znam
Hvala na ideji, razmisliću.
koliko vidim,ima ovde jos nekih pametnih ljudi, pa bi svi oni mogli da daju misljenja (dok ne budes imao 500 clanova, a onda opet isto s#^#e). Mozda neki test za prijemni
? Salim se, al stvarno bi bilo lepo dobijati pametne i konstruktivne komentare, ko u foto-klubovima od iskusnijih i starijih clanova koji te vole i zele da ti pomognu da napredujes 
Kod ove fotke bih ja jos primjetio i odnos velicina izmedu televizora koji zauzima cijeli kadar u usporedbi sa djevojcicom koja zauzima cca. trecinu, takoder i odnos izmedu bljestavog shiny televizora sa dva playera i relativno obicno obucene curice koja sjedi na podu sto opet pokazuje jednostavnost i obicnost.
enivejz, tematika o kojoj pises je stvarno jedan od najvecih problema modernih stranica (flickr, deviantart…) i blogova. kad sam pocinjao s blogom, nadao sam se necem sto ce mi pomoc u razvoju kao fotografa, a dobio sam hrpu “super je” i “bas mi je ovo kul” komentara koji, iako benigni i dobronamjerni, su prakticno beskorisni. tolko od mene
Borna
U pravu si za odnose između TV-a i devojčice — dok je ona samo obična klinka, TV je vrlo moćan i veliki aparat, pre bih gledao TV nego se igrao sa devojčicom
(kako god to zvučalo)
Što se tiče web servisa za fotografiju, o njima ima pomena u Uvodu u čitanje i kritiku fotografije, i potpuno se slažem. Teško je naučiti na taj način, jer u 80% slučajeva komentarišu oni kojima se sviđa, a verovatno i 80% njih ne zna zašto im se sviđa…
preko tog teksta sam i dosao na ovaj blog, pa sam nastavio citati…
s druge strane, koliko si puta ovako kriticki obradio neku fotku na koju si naisao na blogu?
Retko kad jer su mi iskustva takva da su retki oni koji takvu kritiku prihvataju. Takvih je jako malo. Ovakva kritika se obično klasifikuje kao filozofiranje koje ničemu ne vodi.
A ja nemam vremena da se ubeđujem sa ljudima, zato je ovo “odvodni ventil”, kome se sviđa taj će da čita.
Svatko pametan ce kritiku prihvatit i iz nje naucit, mislim da je veci problem kod internetskog komentiranja bilocega nedostatak kvalitete u diskursu, nego nekolicina budala koja nezna prihvatit tude misljenje
Ja mislim da je suština problema u identitetu na Internetu. Velika anonimnost i sumnjivi sistemi rangiranja osoba (zvezdice, “status”, broj komentara i broj fotki kao odrednica nečijeg kvaliteta) dovode do haosa u komunikaciji. Kad bismo se svi našli u kafiću i pričali oči u oči, mislim da bi kritika bila bolja. I manje bi bilo vređanja
Mislim da zato neki kažu da im je bolje da im neki fotograf lično da kritiku fotografije / radova, da tako mogu bolje da nauče, nego preko Interneta (verovatno i zato što većina profesionalnih fotografa nije toliko prisutna po forumima i blogovima).
pa ne bi se bas slozio. imam dosta iskustva po raznim forumima vezanim i nevezanim uz fotografiju i cini mi se da su jedini koji se brinu o broju postova, komentara, zvjezdica, favouritesa ili cega vec oni od kojih ni ne ocekujes neku razinu komunikacije, kritike ili misljenja.
oni cije misljenje cijenim se tako i tako ne ravnaju prema tim glupostima, kao ni ja. dok s druge strane vecina onih koji usporeduju ratinge i bog-te-pitaj-sta-sve-ne u velikoj vecini slucajeva nemaju razinu kritike koju bismo mogli karakterizirati kao konstruktivnu.
sve u svemu, smatram da bih promijenio svih 200-i-nesto komentara na blogu za jedan iz kojeg bi se nesto dalo nauciti, a takvi na internetu jako rijetko dolaze
Dobro, da… svakako je teško sve ljude i sve slučajeve podvesti pod isto pravilo. Ali svakako ima primera da se napadaju ljudi čije su fotke po nekim standardima “loše”, i to bukvalno napadaju, dok drugima, koji imaju neki veći ugled obično idu blaži komentari, ili se loše strane fotografije i ne pominju. Ali tako je valjda i u životu…
Ja znam nekoliko dobrih ljudi koji imaju dobre namere na forumima, ali svi su se oni vrlo brzo povukli pod najezdom “nasilnika”. Zašto bi gubili vreme…
Slažem se za 200-i nešto komentara, potpuno.
Kad smo vec na teorijskoj razini komunikacije, treba navesti i potpunu zatvorenost vecine komentatora. U smislu da nema misljenja koje govori o smislu fotografije, vec se kritika svodi na usporedivanje fotke s pravilima iz tutoriala “8 koraka za dobru fotku” i isticanje neslaganja (jedan dio toga je sadrzan i u najnovijem postu na blogu)
[...] a mi smo umetnici, zar ne? Ako lens flare protumačimo kao još jedan kôd upisan u sliku (vidi Semiotička analiza fotografije) koji označava paralisanost pred iznenadnom pojavom, zabljesnutost ili dodatnu distancu od objekta [...]
Ovaj tekst je izvrsio ogroman uticaj na moj rad, ne samo da mi je omogucio da bolje iscitavam radove drugih, vec da sa manje napora postignem zeljeno u svojim…Hvala ti…
Drago mi je da je tako!
Oblast je vrlo široka, tako da uvek ima mesta za napredovanje, a nadam se da ćemo svi napredovati, zajedno je lakše