WP Greet Box icon
Dobrodošli na Svetlu Komoru, portal i magazin primenjene fotografije! Ako ste novi ovde, možda želite da pratite naš RSS izvor, ili Fejsbuk stranicu, kako biste ostali u toku sa novim sadržajem?

U nastavku Uvoda u čitanje i kritiku fotografije, koji se bavio opštim pregledom načina čitanja fotografije, kao i probleme vezane za online servise koji se bave tom tematikom, sledi priča o semiotičkoj analizi fotografije, kojom se iz fotografije uzimaju kodovi i njihovom međusobnom analizom dolazi do kvalitetnije analize. Iako je to prilično kompleksna i zahtevna oblast, pokušaću da je pretočim u pitko i vrlo korisno štivo.

Synth

Simboli (kodovi)

Semiotika (ili semiologija) je nauka koja je proistekla iz lingvistike, a bavi se proučavanjem znakova. Ne onih saobraćajnih znakova, već znakova kojima se označavaju pojmovi. Sad to sigurno zvuči previše apstraktno, ali obećavam da je zanimljivo.

Recimo, kada imate neka osećanja prema nečemu, vi pokušavate da ih označite rečima. Uzmimo fotografiju za primer. U zavisnosti od vašeg fonda reči, fotografskog iskustva, ličnog vaspitanja, predznanja o nekoj konkretnoj fotografiji (gde i kada je snimana, kojom opremom, ko je autor, ko je model itd), trenutnog raspoloženja i bezbroj drugih okolnosti, vi ćete svoja osećanja formulisati preko određenih reči.

Dakle, priroda provocira osećanja, a osećanja reči. Iz prelaska u jedno u drugo pa u treće, postoji niz filtera koji utiču na krajnji ishod. Tako dakle neće svaki nadražaj u svakome izazvati isto osećanje, kao što ni svako osećanje neće izazvati iste reči. Zato se valjda 6 milijardi ljudi razlikuje međusobno.

Prilikom stvaranja znakova veliki broj faktora utiče na njihov krajnji izgled. Ali problemi počinju tek njihovom primenom. Ovi znakovi služe za sporazumevanje, za komunikaciju sa ljudima. Onaj koji te znakove primi, mora da ih obradi i rasporedi u određene kategorije koje označavaju emocije. Ako neko primi reč “ljubav”, ona će najverovatnije završiti u fioci za uzbuđenje, radost i sl.

Međutim, problem nastaje kada sistem za kodiranje simbola kod onoga ko simbole stvara, i sistem za de-kodiranje simbola kod onoga ko te simbole treba da primi i razvrsta u određene emocionalne kategorije nisu kompatibilni, to jest, ne označavaju iste emocije. Primer za to su boje koje u različitim kulturnim sredinama označavaju različite emocije.

Možda to zvuči previše “teoretski” i neprimenjivo, ali zaista nije tako, a kasnije ćemo to i videti na konkretnom primeru.

Simboli u fotografiji

Potpuno ista stvar se dešava u fotografiji. Za razliku od realističkog shvatanja fotografije, koji fotografiju uzima kao preslikanu stvarnost zadržanu na slici, semiotički pristup uzima fotografiju kao skup simbola koji označavaju stvarnost. Razlika je suštinska — simboli koji na fotografiji označavaju stvarnost prolaze kroz sistem za dekodiranje i proizvode određene emocije, a to znači da će oni varirati od osobe do osobe, suprotno realističkom stavu da je fotografija “istinita istina”, ignorišući primaoca fotografije kao ključnog elementa njenog tumačenja.

Razvoj psihoanalize doprineo je da se kompleksan niz faktora koji utiču na ljudsko biće i njegovo poimanje stvarnosti uzme u obzir i prilikom čitanja fotografije. Dakle, fotografija je kao tekst — ona označava stvarnost svojim simbolima, a svako će te simbole dekodirati kroz svoj lični sistem.

Tako je stvarnost, odnosno “istina” koju fotografija nosi, u najvećoj meri zavisna od toga kako mi tu stvarnost pročitamo. Da bismo je pročitali onako kako je to autor zamislio, naši sistemi za pisanje/čitanje simbola moraju biti kompatibilni. Takođe, autor mora obezbediti dovoljan broj simbola da bi osigurao pravilno čitanje.

Primetno je i da veliki broj onih koji kritikuju fotografiju shvata i prihvata “različitost ukusa”, dakle subjektivan faktor u tumačenju fotografije, ali i dalje zadržava definiciju da fotografija “predstavlja stvarnost”. Ako bi ona zaista predstavljala stvarnost, onda ne bi bilo potrebe za bilo kakvom ličnom interpretacijom već samo konzumacijom. I to se zaista odnosi na bilo koji tip fotografije, bila to dokumentarna ili advertajzing fotografija.

Čitanje simbola

Dekodiranje simbola se uglavnom dešava nesvesno. Pod najezdom velikog broja elemenata, naš um verovatno ne želi da dodatno opterećuje svest, pa vrlo kompleksni proces prevođenja vizuelnih simbola u emocionalne kategorije obavlja podsvesno. Ta činjenica se vrlo vešto koristi u propagandi — da izazove reakciju kod posmatrača (magijsko delovanje, kako ga Vilem Fluser naziva) a da posmatrač praktično i ne zna zašto i kako je ona izazvana.

Međutim, kada želimo da analiziramo ili kritikujemo neku fotografiju, moramo pronaći što veći broj ovih simbola i njihovom (međusobnom) analizom doći do izvesnih zaključaka. S obzirom da se njihovo dekodiranje obavlja uglavnom u podsvesti, stvar je vežbe i iskustva da se što veći broj simbola prepozna tj. prebaci iz nesvesnog u svesno. Često je greška kada se kritika fotografije vodi površnom impresijom do koje dolazimo kratkim konzumiranjem fotografije, iako i tada dolazimo do vrednih zaključaka.

Simbol je sve što se na fotografiji može a i ne mora videti. Očigledni simboli mogu biti vezani za formalne kvalitete slike: kompoziciju, ekspoziciju, ton i kontrast, zasićenje zrnom, izbor i poza modela itd. Međutim, tu su i neformalni kvaliteti, na primer: političke, verske, istorijske, ekonomske ili estetske okolnosti u kojima je fotografija nastala, odnos prema tradiciji fotografisanja te teme i slično.

Najveći problem prilikom čitanja simbola predstavljaju predrasude i sumnja u njihov značaj. Recimo, nešto što izgleda potpuno spontano, bez namernog uticaja fotografa (delovi pozadine, nasumični elementi kadra i sl.) su takođe simboli koji grade priču — ne mora nam biti bitno u kojoj je meri fotograf zaista uticao na taj element, jer fotografiju i ne moramo posmatrati u odnosu na fotografa (pravi primer su anonimni fotografi). Mi posmatramo celu sliku, i u tom smislu tu ne može biti manje ili više bitnih elemenata, već samo jačih i slabijih simbola. Jači simboli vode emociju, a ostali dopunjuju ili u manjoj meri kontriraju.

Svaka fotografija sadrži veliki broj simbola. Prilikom konzumiranja, čitalac će ih razvrstati po važnosti odnosno prepoznatljivosti, naravno podsvesno, a pod uticajem ogromnog broja faktora. U odnosu na ove faktore, on izabira jedan ili više simbola kao dominantu, i prema njima reaguje.

Devojčica sedi na tepihu

Devojčica sedi na tepihu
Girl sitting on floor, photo: Mike Harrington

Evo vrlo jednostavne fotografije koja može biti odličan primer za semiotičku analizu. Devojčica sedi na tepihu, ispred velikog televizora. U pozadini je takođe veliki prozor sa pogledom na drveće. Cela prostorija je okupana svetlom, bez ijednog suvišnog detalja.

Realistički gledano, možemo komentarisati formalne kvalitete fotografije. Kadar deluje pomalo zbijeno, ali ne toliko da bi smetalo. Možemo primetiti veliku dubinsku oštrinu, jer su i prvi i srednji i zadnji plan vrlo oštri. Možemo istaći nekakve mane, na primer, refleksija na ekranu koja bi se mogla ukloniti polarizacionim filterom; upravljač na podu nam može delovati kao suvišan element, ali i ne mora; možda bismo voleli da su senke oko televizora svetlije, ili slično.

Ukoliko se bavimo semiotičkom analizom, fotografiju ćemo posmatrati kao skup simbola. Pokušaćemo da se otrgnemo od našeg ličnog ukusa, izvojiti određeni broj kodova i proučiti njihovu međusobnu vezu. Tako nam recimo pažnju može skrenuti barem 3 stvari:

  1. U sobi se nalaze samo devojčica, TV i prozor
    Primećujete da ne postoje igračke, cveće, knjige, olovke, ništa što bi trebalo da okružuje život jednog deteta,
  2. Gleda televiziju, pre nego što gleda kroz prozor u prirodu
    I jedno i drugo joj je jednako dostupno, samo je potrebno da glavu okrene na jednu ili drugu stranu. Zašto ona gleda baš u televizor, na kome kao da se preslikava isto ono što već postoji napolju?
  3. Nema roditelja ili druge kontrole
    Ona je sama prepuštena kanalima na TV-u, ona bira programe a niko joj u tome ne pomaže niti usmerava. Naročito bitno jer se radi o maloj devojčici čija se ličnost tek razvija.

U zavisnosti od toga koje simbole uzmemo za osnovu, možemo graditi različitu kritiku. Ja recimo, najviše primećujem odnos tri elementa — devojčica, TV, prozor. Zašto ona zaista sedi u beloj, praznoj sobi i na TV-u gleda ono što može da doživi napolju? Pri tome, ona ne sedi onako neformalno, već u klečećem položaju, koji simbolizuje poslušnost. Prozor nije neki mali, daleki prozor, već je vrlo dostupan i makar podjednako velik kao televizor. Odsustvo roditelja/staratelja je i više nego primetno, i uspešno se nadovezuje na nedostatak bilo kakvih igračaka i ostalih neophodnih dečijih stvari. Kritika bi mogla da se dalje razvija, ako bismo uzimali i ostale detalje u obzir (npr. upravljač), i dalje razvijali njihovu međusobnu vezu.

Kao što primećujete, mi ovde nismo uzimali u obzir ko je napravio ovu fotografiju, niti za koju namenu je ona pravljena. Mi smo je uzimali kao gotov proizvod u koji je fotograf stavio tačno ono što želi. Nas u ovom slučaju ne zanima da li je bilo skuplje dovesti još dva modela u kadar, koji su pravni zahtevi da postavite brendiranu igračku u kadar, ili bilo šta slično. Uvek neko može reći da fotograf nije ni želeo da prikaže to tako kako mi čitamo, ali tu se vrlo lako možemo pozvati na nekompatibilnost našeg i autorovog sistema vrednosti — u kom slučaju se fotografija ne tumači onako kako je autor to zamislio. Tako recimo, meni ovo može izgledati kao najpre depresivna fotografija koja oslikava iskrivljeno obrazovanje dece, dok se u nekim sredinama ovo može čitati kao fotografija deteta kome roditelji obezbeđuju najmoderniju zabavu.

Zaključak

Iako deluje apstraktno, semiotički princip analize značenja je vrlo primenjiv, čak i veoma zanimljiv. Fotografija koju posmatrate postaje zagonetka, a vi gospodin Šerlok Holms. Doduše, treba istaći da su zaključci do kojih dođete svakako subjektivni, pa ne treba misliti da je ovo alfa i omega analize fotografije.

Takođe, semiotika kao nauka se može primenjivati gde god se ističe komunikacija, u najširem smislu — u tekstu, filmu, politici, arhitekturi… gde god vi možete da je primenite.

Dalje čitanje

Semiotics for Beginners online knjiga — Daniel Chandler
Semiotics @ Wikipedia

Be Sociable, Share!