WP Greet Box icon
Dobrodošli na Svetlu Komoru, portal i magazin primenjene fotografije! Ako ste novi ovde, možda želite da pratite naš RSS izvor, ili Fejsbuk stranicu, kako biste ostali u toku sa novim sadržajem?

Nikad nemoj glavni objekat fotografije staviti u centar, već po zlatnom preseku. Nemoj da sečeš ruke i noge. Uvek moraš imati detalje i u svetlim i tamnim zonama. Ne snimaj dugim ekspozicijama iz ruke. Ne koristi direktni blic na aparatu. Nemoj mobilnim telefonom, mala je rezolucija…

Anastas Jovanović
foto: Darko Stanimirović – Anastas Jovanović

Što su pravila jača, to ih je slađe kršiti.

Problem koji se javlja onog trenutka kada želite drugačije da razmišljate, van definisanih kanona, jeste taj što je javnost, pogotovo ona stručna, većinski ograničena prema tim kanonima. U startu ste prihvatili tešku borbu. To nije borba da druge ubedite da ste u pravu, već da vi lično ne pokleknete pred svojim ubeđenjima. A dodatan problem nastaje kada vašem klijentu treba prodati nešto neoprobano.

Pravila u fotografiji su vrlo obimna, jer je neko hteo brzo i lako da prenese “veštinu fotografisanja”, kao neke potpuno zasebne discipline. Istina je zapravo, da je fotografija ništa drugo do još jedna veština stvaranja vizuelnih elemenata, i njihovog aranžiranja po površini. Definisanje pravila u okviru fotografije bi u velikoj meri značilo i definisanje pravila u vizuelnoj umetnosti uopšte. Da li svako ima hrabrosti za tako nešto?

Međutim, tačno je da je početnicima dobro predočiti neke prečice u fotografiji, da bi sama uzlazna linija savlađivanja fotografske prakse bila manje strma. To bi za efekat imalo brže rezultate, i u krajnjoj liniji veći broj onih koji žele da “pređu na viši nivo”. Zamislite kako bi se početnici zbunili kada bi svaki aspekt fotografije bio “i može i ne mora”.

Problem nastaje kada pojedinac te početne okvire shvati kao fiksne, kao zakovane “čeličnim ekserima” umetnosti. Funkcionišući unutar tih okvira, on se ne oseća klaustrofobično, već naprotiv — oseća se zaštićeno od “zlih sila” koje pokušavaju da razbiju umetnost na deliće. Ali umetnost nikada i ne bi mogla napredovati da je ostajala pri tim okvirima, ona se uvek širila. Iz tog razloga, te okvire još jednom treba rasklimati, i pustiti pojedince da biraju svoj put.

Najbolji način da svoje fotografske okvire proširite je da konstantno konzumirate što veći broj fotografija. Od portfolia brojnih fotografa, preko fotografskih i srodnih časopisa, do najrazličitijih fotografskih knjiga. Isto se odnosi i na sve srodne likovne discipline. Čak i kada vas ne interesuje konkretno štivo, možete dosta naučiti iz njegove prezentacije, iz konteksta u kom se prikazuje, iz metoda naracije kojim se služi. Nekada će vam se svideti samo najsitniji detalj, element koji se može razraditi na većoj razmeri. Dakle, potrebno je i razmišljati, a ne samo gledati. Nekada ćete možda početi od skromnog kopiranja tuđeg, a završiti na potpuno novom i “svom”.

Ko i kako sme kršiti pravila?

Ustaljeno je mišljenje da je neophodno prvo poznavati pravila, da bi ona mogla da se krše. Tako se može čudi kako neki veliki fotograf, za razliku od nas malih, može da krši pravila kako hoće, jer on “poznaje pravila” ili ima veliko iskustvo iza sebe itd.

Iako vrlo logično, tu ima par nejasnoća. Prvo, takvo mišljenje veoma veliki značaj pridaje upravo ličnosti fotografa, a manje samom delu i trenutku u kom se ono stvara. Tako će neki autor, koji je veoma uspešan i poznat imati veću slobodu, nego neko potpuno nepoznat i neiskusan. Ne u smislu da će on pre moći da prekrši pravila, već da će pre biti priznat u javnosti zbog toga. Taj sociološki aspekt, koji čvrsto stoji ispred same ideje o različitom shvatanju umetnosti i njenih zakona, je ono što blokira njen razvoj. Promene se tako elitizuju, pa dolaze kao remek-dela najpre poznatih i uglednih. Često je prisutan i onaj aspekt “domaći vs. strani”, pa se lakše prihvataju promene koje dolaze iz “belog sveta”, nego one do kojih dolaze domaći autori.

Slično tome, kada posmatramo neko delo za koje možemo reći da funkcioniše mimo tzv. pravila, mi zaista ne znamo ništa o njenom autoru — kog je obrazovanja, iz koje sredine, kakva je pravila u prošlosti poštovao ili kršio. Tek kada uvedemo i sociološki aspekt u priču, mi se postavljamo prema tome da li je njegovo kršenje pravila opravdano ili ne. Tako se i na Internet forumima često negativno kritkuju dela koja grubo krše pravila, a čiji autor nema ugled u tom okruženju ili šire. Mnogi podrazumevaju da ako je neko tek pristupio servisu da je automatski početnik — pa ako još i krši neka neprekršiva pravila, onda on “treba prvo da nauči osnovu”. Uzimajući veliku anonimnost na Internetu, bez problema se može desiti da je taj autor npr. međunarodno priznati umetnik, koji tačno zna šta radi, ali je pod okolnostima na nekom servisu dobio epitet početnika i nekoga ko ne zna ni osnove fotografije (više o tome u članku Uvod u čitanje i kritiku fotografije).

Isto važi i za dela koja su predstavljena u nekom “uglednom” okruženju — porodična fotografija koja ne poštuje ni jedno pravilo za koje se zna, nađena na ulici svakako ne bi zaslužila našu pažnju. Ista ta fotografija objavljena na Oktobarskom Salonu, imala bi svaku umetničku vrednost. Poenta cele ove priče je da se pri proceni toga da li neko delo gradi nove poglede na umetnost, ili je samo plod neznanja njenog autora, najčešće zavisi ili od autorovog ugleda ili od okruženja u kome se ono prikazuje. Kontekst dakle, ima presudnu ulogu.

Sa druge strane, iako je vrlo korisno poznavati zakone i tehnike stvaranja u umetnosti, striktno uslovljavati autora da mora poznavati određena pravila je takođe kontraproduktivno. Dok su stari majstori prvo kopirali grčke klasičare i od njih učili osnove umetnosti, pitanje je na kakva se ovde pravila u fotografiji pozivamo? Potrebno je poznavati pravila da bi se ona kršila. Koja su to pravila u fotografiji koja se nameću kao “osnovna”? Da li se ona uopšte mogu iscrpiti samo iz fotografske prakse, ili bi likovno znanje moralo biti šire?

Na ova pitanja je jako teško dati pravi odgovor, ali bi razmišljanje o njima pomoglo da se shvati problem pravila u fotografiji. Ponekad su pravila toliko usko vezana za samu fotografsku tehniku, da je potpuno apsurdno tako nešto vezivati za pravila u fotografiji uopšte. Tako se može reći da fotografija mora biti oštra, sa potpunim odstranjivanjem vrednosti i simbolike koju neoštrina nosi (šta je to uopšte sfumato?). Tako se i razvojem digitalnih čipova, i smanjenom veličinom šuma koji oni proizvode, došlo do toga da je svaka pojava šuma (ili zrna) znak tehnički loše fotografije, opet ignorišući estetiku i simboliku koje to zrno može da nosi.

Pravila ima podosta, a ja ću izvući par popularnih i zatim vam pokazati kako ih neki fotografi uspešno krše. Iako neka od njih nisu formalno pravila, ustaljena su kao objektivno mišljenje i praksa, pa bi ih trebalo pomenuti.

Lens flare je loš

A da li je? Ako uzmemo da je to posledica “lošeg” objektiva i neželjenog izvora svetla, onda je ta konstatacija tačna. Ali, tako razmišljaju mašinci, a mi smo umetnici, zar ne? Ako lens flare protumačimo kao još jedan kôd upisan u sliku (vidi Semiotička analiza fotografije) koji označava paralisanost pred iznenadnom pojavom, zabljesnutost ili dodatnu distancu od objekta (nemogućnost da dopremo do nečega) ili pak, dodatnu “objektivnost” samog snimka, onda se lens flare može vrlo pametno iskoristiti. Možda ne u svom Photoshop glamuru, ali u nekom obliku da. Evo kako to fotograf Thierry le Goues u svom serijalu Antik Batik 3 povremeno radi:

Kako fotograf Thierry le Goues kreativno koristi lens flare
Thierry le Goues, iz Antik Batik 3 serije

Složićete se da to nije tipičan lens flare, ali isto ima efekat neželjenog upadnog svetla. Dok bi neko rekao da glavni lik mora biti lepo osvetljen, a da se nikako ne sme desiti neki refleks preko lica, ovde upravo taj naizgled slučajni refleks preko njenog lica ističe različitost od okoline i daje na monumentalnosti, bezmalo religijskom svojstvu kada se obrati pažnja na njen fizički dodir sa decom. Zabljesnutost preko lica svakako pojačava distancu od glavnog lika, nedokučivost i mističnost karaktera. Naravno, ako se pravilno upotrebi.

Crna mora biti crna, bela mora biti bela

Naravno, svi mi ovo pravilo tu i tamo ne poštujemo, ali nas je malo kao što je Eugenio Recuenco. Na velikom broju njegovih fotografija kontrast je drastično spušten — niti je crna uvek crna, niti je bela i približno bela.


photo: Eugenio Recuenco

Ali nije ova estetika nastala tek u njegovoj glavi. Ako pogledate slike starih majstora, a pogotovo one slikane bitumenom, videćete sličnost. Mnoge slike na kojima je korišćen bitumen drastično su potamnele vremenom, pa se dobije svojevrsna mračna atmosfera. Rembrant je poznat i po tome što je slikao tonski mračne scene sa svetlim akcentima, pogotovo na slikama ratnika i njihovih oklopa, oružja i sl. Sve je to u službi određene ideje, i nije dobro maksimalni kontrast shvatati kao “pravilno eksponiranu fotografiju”. Pravilno eksponirana fotografija je ona čiji tonski raspon najbolje odgovara ideji same fotografije.

Kontrast je takođe vrlo jak simbol čijim se pravilnim upisivanjem može postići mnogo. Drastično smanjen kontrast predstavlja melanholiju, usporenost, blagonaklonost, čak i mrtvilo. Prenaglašen kontrast bi bio agresivnost, drečavost, impulsivnost i sl. Naravno, ove emocije moraju biti potpomognute i ostalim simbolima na slici, da bi imale pravi efekat.

Ima fotografa koji u Fotošopu uvek rade Auto Levels, da bi odmah dobili crnu crnu i belu belu. Samim tim preskaču uopšte mogućnost da probaju sa manje ili više crne, manje ili više bele. Ako Auto Levels uđe u naviku, na lošem ste putu! Kontrast, kao i sve drugo na fotografiji, mora da dođe iz glave, iz ideje koja želi da se prenese preko fotografije.

Ne preteruj sa šarpenom

Svakako najgori komentar koji jedan “digitalni fotograf” može dobiti je “preterana obrada”. Iako to nije vezano samo za digitalnu tehnologiju (većina efekata se može dobiti i u mokroj laboratoriji), najčešće se pod preteranom obradom podrazumeva rad u Fotošopu. Tu su prejak sharpen, prejake boje, posterizacija polutonova i slično. I to je nešto što ne sme da se dogodi.

Da li ste namirisali jako pravilo koje ne sme da se krši?
Ponovo se vraćamo fotografu Eugeniu!


photo: Eugenio Recuenco

Baviti se prejakom obradom fotografije nije lak posao, pogotovo kada nemate izgrađenu reputaciju (opet taj sociološki aspekt). Međutim, udaljavati fotografiju od strogo realnog prikazivanja prirode nije besmisleno. Teško je možda nama fotografima dati realan sud o tome kakav efekat ovakva obrada može imati. Često smo programirani ka korekcionoj obradi, da nam ovako jak sharpen i ovakvo forsiranje senki i svetlina može delovati nakaradno. Uostalom, zar ne piše u svakom priručniku za Fotošop, pri upotrebi filtera “Nemojte preterivati”. E baš hoću!
Morate priznati, uz zimsku atmosferu ovo neobično dobro leži.

Studijska oprema u kadru

Nije ovo baš neko “pravilo”, ali se podrazumeva da svaki upad tehničke studijske robe u kadar treba kasnije retuširati. Tu su delovi pozadine, soft-boxovi, stativi i sl. To je verovatno proizišlo iz stava da studijska fotografija treba da prikaže fotografiju kao da nije snimana u studiju, tj. pokušava se dobiti neka “realtime” atmosfera. Međutim, kako se studijska fotografija, a sa njom i studijski fotografi transformišu iz tehničkih službenika koji mirišu na fiksir, u prave javne ličnosti koje ponekad uživaju i veći glamur od svojih modela, tako postaje i pravi fetiš pokazati kako je to upravo u studiju nastalo. Ali, to je tema za sebe.

Verovatno je malo fotografa koji su ovaj fetiš razvili kao Grégorie Alexandre. Na njegovim stilizovanim i vrlo promišljenim fotografijama, nastalim uz ogromnu pripremu, studijska oprema dobija sopstvenu ulogu. Ponekad zaista pomislim da je veći deo opreme kupio upravo da bi je fotografisao.


photo: Grégorie Alexandre


photo: Grégorie Alexandre

Dopuna

Ukoliko znate za fotografa koji na neki način krši ustaljena pravila, slobodno mi pošaljite link i rado ću, uz njegovu saglasnost, proširiti ovaj članak.

[contact-form]

Be Sociable, Share!