foto: Darko Stanimirović
Obrada fotografije je tradicionalno razlog duboke podele unutar fotografske zajednice. Sa jedne strane su fotografi koji su snažno protiv menjanja slike koja se dobije iz fotografskog aparata, a sa druge su oni kojima je ta slika samo osnova za stvaranje nečeg novog. U nerazumevanju suštinske razlike između jednog i drugog, dolazi do velikih podela i sukoba.
Zašto teorija obrade fotografije?
Gledano kroz tradiciju fotografskog obrazovanja, primetno je da se teorija u fotografiji uopšte najviše bazira na suvoparnom tehničkom znanju — zanatskom delu fotografije. Iako neophodno, ono zauzima najveći deo obrazovanja uopšte. Matematika, fizika, hemija, kao i veliki broj “pravila” koja obećavaju uspešnu fotografiju pod bilo kojim uslovima. Još osamdesetih godina XX veka, Viktor Berdžin (Viktor Burgin) je u svom delu Thinking Photography istakao da teorija fotografije mora biti interdisciplinarna i baviti se ne samo tehnikama, već i procesima označavanja, a smatrao je i da teorija fotografije još uvek ne postoji ni u jednoj adekvatno razvijenoj formi.
Ako dakle, prihvatimo da je fotografija skup raznih kodova (stvarnost pretvorena u vizuelne simbole, kao što se u književnosti stvarnost pretvara u tekstualne simbole), a da je zadatak fotografa da te vizuelne kodove adekvatno aranžira, onda obrada fotografije predstavlja podjednako važan trenutak u tom kodiranju. Razmišljanje o ovom procesu, van formalnih kanala, jeste korisno, iako ne nudi nikakva “konkretna” rešenja.
Takođe, teorija je potrebna i da bi pokušala da otkloni ili barem iskristališe mnoge dileme koje se nameću u obradi fotografije. Ona je čak i više od teorije fotografije zapostavljena, a pati od istog problema — suvoparna teorija koja objašnjava kako se fotografija obrađuje u mokroj ili virtuelnoj laboratoriji (ironija je što se knjiga sa nazivom Fotošop Biblija zapravo ne bavi nikakvim širim teorijskim ili moralnim pitanjima), bez pokušaja da dopre do procesa označavanja. Bez poznavanja tih procesa, obrada fotografije je nasumična, čisto estetska disciplina najrazličitijih, a često i kontradiktornih stavova i standarda.
Realistička i semiotička razmišljanja
Već je bilo govora o ova dva generalna “pravca” u Uvodu u kritiku i čitanje fotografije, koji se bave procesom čitanja fotografije na dva različita načina. Stavovi u obradi fotografije se takođe mogu svrstati pod njih.
Realistička shvatanja su ona koja su dominirala do druge polovine XX veka (vrlo prisutna i danas), a najveći deo pažnje posvećuju fotografskom aparatu, “prirodnom” procesu nastajanja fotografske slike i ulozi fotografa kao referenta, a fotografiju smatraju trenutkom stvarnosti, tj. istinitim dokazom. U obradi fotografije, ova shvatanja se zadržavaju, pa se tako ona zasniva na vrlo suptilnom doterivanju, bez velikih intervencija. Razlog za to je u tome što fotografija predstavlja trenutak stvarnosti, objektivni i istiniti. Menjanje te stvarnosti bila bi laž. Međutim, istina nije tako jednostavan pojam.
Oni koji zagovaraju ovakvu vrstu “čiste” fotografije često zaboravljaju da je od ulaska svetla kroz objektiv, do konačne fotografije na papiru već došlo do značajnog menjanja prirode. Činjenica je da čak i dva ista modela fotoaparata daju različite rezultate pri istim podešavanjima (kada je reč o digitalnim fotoaparatima). U svetu “mokre” fotografije, priroda se menja na više načina — izborom različitih filmova dobijaju se drastično drugačiji rezultati, izborom različitih razvijača dobijaju se različiti negativi, izborom papira i razvijača za papir dobijaju se takođe različite fotografije. Tu se ne može govoriti o referenci ka prirodi. U digitalnoj fotografiji isto tako imamo procesor unutar fotoaparata koji prema svom podešavanju menja fotografiju. Tu su naravno i podešavanja u softveru, kao i u štampaču, koja moramo napraviti i od kojih ne možemo pobeći. Zaključak je da se ne možemo pozivati na “realno prenošenje prirode” kada pričamo o ne-retuširanju fotografije. Svako snimanje je proces menjanja prirode. Možemo samo reći da želimo fotografiju koja je približno ista onome čemu smo prisustvovali u prirodi, odnosno, našem doživljaju tog trenutka.
U čitanju fotografije takođe se pominju semiotički metodi. Pod tim se podrazumevaju fluidniji principi razmišljanja o fotografiji koji se pre svega baziraju na psihoanalizi i semiotici. Fotografija se posmatra kao skup simbola koje je fotograf upisao, i oni se pokušavaju pročitati, imajući u vidu najrazličitiji niz uticaja. Tako fotografija ne predstavlja jedan zamrznuti deo stvarnosti koji je sam po sebi istinit i koji će uvek biti istinit, već baš kao tekst koji će se razumeti subjektivno.
Iako deluje apstraktno da se pri obradi fotografije pristupa ovakvim idejama, zapravo i nije. Ukoliko uspemo da presretnemo proces čitanja fotografije koja nije obrađena, i uočimo elemente koji bi doveli do pogrešnog tumačenja, te elemente možemo ispraviti. To se odnosi na bilo koji tip fotografije i bilo koju poruku koju ona treba da nosi. Ne treba se zbuniti pa misliti da realistički principi važe onda kada hoćemo da fotografija predstavlja stvarnost, a semiotičke onda kada hoćemo da budemo umetnici. Teza da je “istina ono u šta nekoga ubedite” se primenjuje i ovde — ubedljiva fotografija je istinita fotografija jer istina ne postoji u svom zasebnom i autonomnom svetu, već je plod prihvaćenih stavova.
Sa druge strane, dosta fotografa koji vrlo snažno retuširaju fotografiju nije svesno zašto to rade i koji to uticaj ima na njenu publiku, u kontekstu u kom se pojavljuje. Pod izgovorom “ulepšavanja” fotografije, oni često prave i slike koje nisu prilagođene nameni i publici, ili su samo proizvod neke tehnike retuširanja koja je toliko agresivna da potpuno poništava samu bit fotografije i preuzima glavnu ulogu.
Prilikom retuširanja fotografije, ne bi bilo loše razmotriti sledeće okolnosti:
- namena fotografije — da informiše, zabavi ili umetnički oplemeni;
- publika kojoj se prezentuje — šira narodna masa, fotografska ili druga stručna javnost, njihovo obrazovanje, iskustvo sa sličnim sadržajem i drugo;
- forma i kontekst u kom se fotografija pojavljuje — informativni, naučni ili umetnički kanal, istorijski, politički, ekonomski, verski i bilo koji drugi kontekst u kom fotografija funkcioniše, a koji bi mogao imati uticaja na njen prijem.
Etika u obradi fotografije
Ukoliko se sve ove okolnosti uzmu u obzir, nije teško pričati o etici u retuširanju fotografije. Nekada nije bitno potpuno verno preneti prirodu, koliko atmosferu, ideju ili slično. Dobar primer su politički plakati (vidi Estetika fotografije političkih plakata) gde fotografija kandidata ne predstavlja njega samog, već njegovu politiku. Ali tako je i u manje drastičnim primerima, bilo da se radi o fotografiji za ličnu kartu, kalendar, turistički prospekt ili drugo.
Često postoje diskusije koje se bave etikom iz nekog “univerzalnog” ugla, kao da nije bitno koja je namena fotografije, ili u kom kontekstu se pojavljuje. Takve diskusije su u startu osuđene na propast.
Fotografija ili nešto drugo?
foto: Darko Stanimirović
Jedna od takvih diskusija se bavi pitanjem da li je snažno retuširana fotografija uopšte fotografija? Tako se i u propozicijama za fotografske konkurse navodi da je dozvoljena “korekciona” obrada — ton, kontrast, pooštravanje i lokalno zatamnjivanje/prosvetljavanje, a da nije dozvoljeno baviti se montažom i bilo čime što bi drastično promenilo objekat fotografisanja.
Iako je sve to u dobroj nameri da odvoji fotografiju od ilustracije ili 3D grafike, činjenica je da to nije pravi kriterijum za razdvajanje “prave” fotografije od one koja “laže”. To više izgleda kao pokušaj da se razlikuju fotografi “realisti” (koji fotografiju uzimaju kao referencu ka stvarnosti, a fotoaparat kao spravu koja ima glavnu ulogu u proizvodnji te reference), od uslovno rečeno fotografa “umetnika” (koje ne zanima referenca ka prirodi, već fotografiju uzimaju kao osnovu za dalju interpretaciju).
Zašto mislim da je tako? Zato što se ne može reći da je menjanje tona i kontrasta manje agresivna tehnika od kolaža. Ako pejzažu dodamo nove oblake, mi stvaramo novu situaciju, i to je “laž”, sa realističkog stanovišta. Međutim, ako povećamo kontrast, promenimo ton (npr. umesto plavičastog planinskog tona stavimo jaku crvenu), mi takođe stvaramo novu situaciju — u ovom slučaju veću laž od oblaka na nebu (što se, složićete se, može doživeti). U svakom slučaju, obe slike bi bile nova interpretacija stvarnosti.
Ukoliko je namena fotografije da predstavi neko mesto onako kakvo jeste odnosno može da bude, onda bi se trebalo baviti korekcionom obradom. Odnosno, ne bi trebalo od nje praviti scene koje se u životu ne mogu doživeti (novi oblaci se mogu doživeti, tako da to i nije neka velika laž). Ukoliko je potrebna fotografija nekog mesta onako kako je u tom trenutku zaista i izgledalo (npr. za dokaz na sudu, ali ne i za turistički prospekt), onda se naravno ne bi smelo intervenisati skoro ništa osim tona (kalibracija kojom bi fotografisani predmeti ponovo dobili što tačniju boju) i kontrasta (kojim bi se predmeti bolje uočili, ali u okviru dinamičkog opsega koji ne bi uništio detalje).
Kontekst u kom fotografija funkcioniše je takođe izuzetno bitan. Tako i Vilem Fluser (vidi Za filozofiju fotografije) priča o kanalima za distribuciju fotografije, i tome kako se ona transformiše prilikom prelaska iz jedan u drugi, navodeći primer fotografije iz svemira objavljene u naučnom magazinu, izložene na umetničkoj izložbi ili u novinskom članku. Svaki put je poruka koju šalje drugačija. Tako bi i retuširanje fotografije trebalo prilagoditi kanalu za njenu distribuciju, da bi se poruka koja se šalje lakše pročitala.
Šta je lažna fotografija?
foto: Nepoznati autor
Moramo se prvo zapitati šta je to laž uopšte. Prema Vikipediji, to je vrsta obmane u formi neistinite izjave, često sa namerom da se održi tajna ili reputacija ili da se izbegne kazna. Postoji mnogo vrsti laži, kao što su fabrikacija, blefiranje, preterivanje, promotivne laži itd. Šta je onda lažna fotografija?
Sa realističkog stanovišta, lažna fotografija je ona koja želi obmanuti javnost, kombinujući postojeće ili nove elemente u takav red da oni naizgled oslikavaju realnu situaciju, i da dokažu da je fotograf/referent prisustvovao tom događaju. Uzgred, fotografija ima prednost u tome jer su njeni elementi indeksične prirode — naizgled predstavljaju stvarnost, pa im se veruje po automatizmu.
Problem kod ovakve konstatacije (a i realističkih shvatanja uopšte) je u tome što ne uzima u obzir kompleksnost ljudskog uma, kao ni međusobni uticaj raznih okolnosti u kojima se fotografija nalazi.
Uzmimo jedan primer: traži se turistička fotografija hotela u planini, za katalog. Istinita fotografija bi bila ona koja najbolje i najlepše oslikava hotel takav kakav jeste. Fotograf dobija priliku da bude u helihopteru koji preleće taj kraj, i on snima hotel iz vazduha. Vidi se prelepo okruženje i hotel, a rezultat je vrlo atraktivna fotografija. Doduše, lažna. Možda ćete misliti da je to istinita fotografija jer prikazuje istinitu scenu, bez jakog retuširanja — ništa se na njoj nije menjalo (realistički stav). Ali, mi ovde ne tragamo za univerzalnom istinom o prirodi, već vrlo specifičnom — fotografija za turistički prospekt, koju budući posetioci treba da vide i da zbog nje dođu da vide i budu u hotelu. To je istina koja se traži, a ono što prosleđujemo je snimak iz vazduha. Iako on zaista prikazuje taj hotel, on ga prikazuje iz ugla koji mi kao turisti nikad nećemo doživeti. Nikada nećemo videti njegov krov, ni ostale stvari koje se iz helihoptera vide. To je klasičan primer hiperrealizma, istine koja se ne može doživeti. U kontekstu u kom ova fotografija funkcioniše, ona je dakle laž (što ne umanjuje njenu vrednost u promotivne svrhe, čak naprotiv, uvećava je).
Zaključak
Obrada fotografije se u najvećoj meri vezuje za “menjanje istine”, a ne za proces kojim se elementi na fotografiji učvršćuju radi boljeg prijema kod publike. To drastično ograničava moć fotografije, pogotovo kad se takve konstatacije šalju iz fotografske zajednice. Istina je vrlo kompleksan pojam, a njena vizuelna reprezentacija samo mali deo. Već je bilo članaka o istini u fotografiji (vidi Fotografija i istina I: Realizam i Hiperrealizam, zatim Fotografija i istina II: ko to tamo menja, kao i U ognjištu Hiperrealizma) koji su pokušali da načnu ovu oblast.
Najveća ambicija ovog članka nije da zacrta šta je to dozvoljeno u obradi fotografije a šta nije. Veliki uspeh bi bio kad bi se makar mali deo fotografske populacije animirao da o obradi fotografije razmišlja van suvoparnih kanona koji se baziraju na trenutnim ukusima i tehnikama, a da se malo veća pažnja posveti procesu koji prethodi duplim klikom miša na ikonicu Photoshop, kao i da se u kritici fotografije njena obrada zaista shvati kao proces koji učestvuje zajedno sa svim ostalim procesima, a ne kao nezavistan (dobra fotografija, obrada loša). U krajnjem slučaju, dovoljan bi bio osećaj da ovo vreme nije bilo uzalud potrošeno.
I jedno pitanje za diskusiju:
Gde vidite granicu između “normalno” i “preterano” retuširane fotografije? Da li je granica ista za različite žanrove fotografije? (npr. pejzaž, glamur, reklamna fotografija…)
Možda će vas zanimati i:
- Teorija fotografije (ponovo) u časopisu ReFoto
- Semiološka analiza fotografije
- Izazovi nove ulične fotografije
- Estetika fotografije [Fransoa Sulaž]
- Estetika fotografije političkih plakata
Taman sam se zabrinuo gde su novi eseji, kad ono…
Tema me je i licno dirnula jer su to i meka moja razmisljanja kao i neke unutrasnje borbe sta je “ispravno” a sta ne. Slazem se sa tekstom koji je napisan, jedina zamerka je sto si nekako podvukao crtu (verujem ne namerno) izmedju “realista” i “umetnika”, i tako je ispalo da realisti ne mogu da budu umetnici.
Licno, svestan sam da obrada i “prerada” fotografije postoji od samih pocetaka fotografije, ali vise (bar u ovoj fazi) volim kada neko kao realista uspe da uhvati trenutak umetnosti u prirodi, i kad jos, pravilnom postavkom sebe i aparata, rasporedjene elemente uhvati pod svim prihvacenim kanonima estetske kompozicije.
Slazem se ja da su ti oblaci “mogli” biti tu, ALI nisu. I, bar za mene, fotografija ima mnogo vecu draz kad si se slucajno (ili namerno) zatekao tu, kada su oblaci bili na nebu, kada cekas da nadodju, kad si strpljiv kao lovac, znojis se ili smrzavas, gladan…sve zbog jednog trenutka koji se mozda nece ni dogoditi. Ako nema oblaka, nema ih.
S druge strane, kad radim ilustracije (to mi zanimanje), normalno je da nacrtam oblake, drvece koje ja zelim, potok i lepu devojku. Zato sam i svestan da proces stvaranja umetnickog dela podrazumeva osmisljavanje, uklapanje, “laganje”, pa ako to moze u slikarstvu, sto ne bi moglo i u fotografiji, koja je, opet, samo medij za izrazavanje. Tu opet, dolazi ono sto si ti pomenuo, treba biti svestan za koga i za sta je namenjena ta fotografija.
Ipak vise volim da uhvatim trenutak, nego da ga stvorim. Valjda mi zato i odgovara da kompezujem to laganje u crtezima sa realizmom u fotografiji. Ko ce ga znati.
Bilo bi dobro da razni ljudi ovde obrazloze zasto su priklonjeniji nekoj strani, tako bi smo pored teorijskog dela imali i jedan prakticni gde bi ljudi obrazlozili svoj proces razmisljanja i prilazenja fotografisanju.
Poz.
Pozdrav Vamsi! Drago mi je da si još tu, svestan sam nedostatka članaka, ali počele su neke veće obaveze pa se sve malo usporava.
Što se tiče “realista” i “umetnika”, nisam želeo da napravim takvu razliku — likovni kvaliteti njihovih dala vrednuju se na isti način, to jest, i jedno i drugo može biti “umetničko”. Razlika koju sam želeo da istaknem je najpre u samom shvatanju fotografije, iz kog proističe i njena obrada. Realisti cene fotografiju kao istiniti trenutak (pa tako i postavljaju uslove da se fotografija ne menja drastično da bi se istina sačuvala), dok ovi drugi od početne fotografije stvaraju novu istinu.
(Proveriću opet tekst da ispravim ako je negde reč “umetnik” pregrubo upotrebljena)
Međutim, pojam istine je vrlo diskutabilan, kao što sam pokušao da objasnim u par prethodnih članaka (nabrojani na kraju članka), a zavisi makar od publike, namene i konteksta. Imao sam situaciju da mi profesor nije verovao da su dva lepa oblaka na jednom pejzažu stvarno bila tu. “Aha, ti to opet nešto u Fotošopu”. Dakle, istina nije baš tako jednostavna.
I ja delim mišljenje da fotografija, u ovo doba sveopšte manipulacije, sve više ima draž onakva kakva je snimljena, uz neke (manje) korekcije. Ceo taj fetiš oko traženja, čekanja, razočarenja i uzbuđenja, i na kraju snimanja po meni daje fotografiji mnogo veću “cenu” od iste takve koja je mnogo više manipulisana.
Međutim, ako fotografiju shvatimo kao poruku, nama će biti svejedno kako je ona nastala, već samo šta ta poruka nosi. Tako recimo, ima slučajeva gde su fotografije po forumima hvaljene i hvaljene, a kad je autor otkrio kako je manipulisana, mišljenja su se prepolovila. To nije u redu, jer se tu emocijama staje na put, nekakvim tehničkim, polu-moralnim principima. Upliće se u etiku obrade fotografije bez diskusije o publici, nameni i kontekstu. A dobro znamo na šta su takve diskusije osuđene
Svestan sam da su mišljenja o ovoj temi subjektivna, kao i da će neki stavovi u ovom tekstu izazvati oštre komentare. Zaista bih voleo i da ih čujem, kao i odgovor na ono pitanje.
Sto ne bi bio “tu”
, pored prakse, volim ja i teorije i filozofiranja.
Ne mogu ti odgovoriti na tvoja pitanja, kao sto niko i ne moze, bar sto se tice umetnicke fotografije, jer se tu sve svodi na individualizam.
Ne mogu da odgovorim gde bi bila granica, jer sto bi se ogranicavali. Mozda je bolje pricati o kicu i neukusu. A i to je problematicno, jer smo svedoci koliko je to nmnogima postalo normalno i zivot bi dali sad ovde u raspravi da je to lepo. Prosto sam se zapanjio kad sam video koliko je sve vise pocela da se ceni prenapucana fotografija na takvom jednom fotografskom forumu, da sam prestao da izlazem tamo.
Za mene, granica bi bila tamo gde prestaje SUPTILNOST. Cak i da ima jace obrade, ali da ostane suptilnosti. Ali, podvlacim, ljudska populacija postaje sve grublja, u svim segmentima zivota, da sve manje cene suptilnost. I po meni (uvek naglasavam to “po meni”
) obrada treba da istice poentu, a ne da postane poenta sama po sebi. Mada smo svedoci da obrada “postaje” umetnost za sebe, i nisi umetnik ako nisi upotrebio 26 filtera i izmenjao sve channelse.
Takodje ti ne mogu ispravno odgovoriti da li je granica ista za razne tipove fotografije, jer sam tu mnogo subjektivan. Npr. gnusam se Glamur fotografije, bar ovakvu kakvu je forsiraju. Ja ZAISTA vise volim bubuljice na licu nego kad je onoliko ispeglaju da mi se povraca. Iskreno, ne znam ni cemu sluzi Glamur fotografija? Ok modna ili reklamna, ali postojati poseban termin za glamur…
Sad, ne mogu da kazem da ne volim obradu, radim i ja to. Licno, obozavam starinske fotografije, polaroid transfer, B&W, pa nekad obradim nesto u tom stilu. “Lazem” i ja, ali vise zbog te ljubavi i zbog zhala da su ta vremena prosla i zbog nemogucnosti da drzim jedan takav aparat, 8×10″, 4×5, polaroid, i slikam sa njima. Do pre par meseci sam sam razvijao moje cb filmove, sad se preslo na EOS 40D. Ali mi je i dalje san da kupim Mamiyu RB67
Eto, trudio sam se da dam moj odgovor i moje vidjenje (bar ukratko).
PS: mozda sam vec pisao (ne mogu da se setim), zaista bi bilo lepo, a verovatno je nemoguce, da ovde osvane neka mala galerijica ljudi koji malo i razmisljaju o fotografiji.
Da, mislim da si predložio tako nešto, kao soba za kritiku fotografije. To bi moglo da se desi ali tek kada se pređe na magazin-style, nadam se do kraja godine, zavisi od obaveza.
Slažem se, mada, ja nemam ništa posebno protiv da obrada nekad bude jača od izvorne fotografije. Treba se otisnuti od profesionalne deformacije kojom mi razlažemo fotografiju na “original” i “obradu”, čime se može ispustiti poenta — fotografija kao celina. Nije loš primer pre-uoštrene fotografije Eugenia Recuenca, u članku o Pravilima u fotografiji. Ako bismo je razložili, mogli bismo reći da je preterano obrađena, ali ako je gledamo kao celinu, onda ona jako dobro dočarava zimsku atmosferu.
Što se tiče glamur fotografije, ona postoji jer ljudi vole da budu lepši nego što su u stvarnosti, i to je manje-više urođeno svima, pogotovo ženama
Malo više na Vikipediji.
Pa, posto je pitanje bilo “kako mi vidimo” ja sam tako i odgovorio: kako ja vidim. Na prve tri Eugeniove fotke bez kontrasta, zadrzao je suptilnost i zato mi se svidjaju. Druge dve mi se ne svidjaju. Mada ne kazem da su lose. Zaista bi bile OBICNE slike da nije te obrade.
Mogu stoprocentno da tvrdim da, dok je fotografisao, nije razmisljao o preteranom HDR-u i over-sharpeningu, nego se to dogodilo u obradi i onda je zakljucio kako dobro pristaje uz zimsku atmosferu. A jako bih voleo da je bilo obrnuto, da je vec pritiskom na okidac znao sta ce da uradi. Al, ko to od nas moze.
Uostalom, on tu nije istakao obradu kao poentu, nego je istakao zimsku atmosferu, tako da navodjenje moje izjave “obrada treba da istice poentu, a ne da postane poenta sama po sebi” i tvoje pobijanje ovim primerom, ne stoji
jer ovde obrada istice poentu.
, i sto se mene tice, fotografija nije dobra, koliko god on poznat bio.
Sad, sto ja ne volim takvu obradu, to je moj problem
Sto se glamur fotografije tice, to je najbolji primer lazi u fotografiji. Reklamna je primer manipulacije a ovo je cista laz. I potpuno razumem psiholoski momenat da neki zele da lazno ispadnu lepsi i zgodniji, al mislim da je mnogo veci blam kad tu istu osobu sretnes sa svim rupicama i podocnjacima. I onda cujes ono “jao, kako je ruzna u prirodi”. Meni je to gore. Kao i oni Wonderbra, prodje devojka, svi se okrecu, njen ego raste, upozna nekog, dodje do skidanja, sise padnu do pupka, a on kaze: “Ajd molim te vrati grudnjak”. Koji je to blam, i ego ce joj se brze spustiti nego sto joj je porastao.
No, da ne skrecemo na razliku izmedju zdravog i bolesnog ega kod nas ljudi. Ok mi je pristup glamur fotografiji ali bez preterane obrade, gde se unistava svaka licnost.
Al kad dublje porazmislimo, svaka dnevna i nocna krema, pedikir i manikir, frizeraj, odabir haljine, je vrsta obrade
pa tako, zivis sa tim i ides dalje. Glamur nece nestati, ja cu i dalje da fotografisem bubuljicu na licu, i Zemlja ce i dalje da se okrece :p
Da, to je nešto što se i meni nameće, mada pokušavam da gledam fotografiju kao finalni proizvod, iako kao fotografu (i nazovi retuš majstoru) to nije baš lako. Taj primer sam naveo kao nešto što će većina da okarakteriše kao “prejaka obrada koja postaje poenta”, dok, ako gledamo kao obična publika (kojoj je to i namenjeno) stvari su potpuno drugačije. Ali ti očigledno nisi jedan od većine
I naravno, ja to gledam nezavisno od njegovog imena, ugleda itd…
A glamur fotografija u suštini uspeva baš zato što je to uglavnom jedina komunikacija sa masom, tako da publika u 99% slučajeva neće imati priliku da te ljude vidi uživo bez šminke i svega. Preko tih fotografija se komunicira sa poznatim ličnostima, i što se neko manje izlaže javnosti, to više može da manipuliše fotografijama. Nažalost ima i drugih primera, pa se onda dešava to što ti kažeš…
Upravo tako… istina se menja na mnogo načina. Lagati u fotografiji je samo nešto što izgleda očigledno, što svako može da primeti. A kad bismo se okrenuli ka okolini, životu, sebi… e tad bi počela prava filzofija!
Nije vezano za temu, ali ne mogu da izdrzim a da ne iznesem jednu konstataciju.
Naime, na svim (dosadasnjim, i ne samo fotografskim, a tice se neke oblasti znanja ili vestine) forumima koje sam posecivao (neke jos uvek), ljudi se ili svadjaju i vredjaju zbog prevelike sujete, ili kad vide da su preterali pa ce biti banovani, predju na “ceskanje”. Zato retko i ucestvujem. Na stranim forumima zaista ima malo svadjanja.
Ti i ja razmenjasmo vec nekoliko postova a jos se nismo posvadjali!!
Zar je zaista tesko biti fin i iznositi i braniti svoje stavove bez potrebe da se tudji omalavazavaju i vredjaju?
Najteze je, cini mi se, zastati, pokusati sagledati stvari iz tudjeg ugla, sabrati i oduzeti svoje s njegovim, pa ponovo izneti svoje misljenje.
Ne razumem.
Ma lazem, razumem, samo tesko mi da prihvatim ljudsku slabost da ne zeli da se promeni.
Polako, da se još neko uključi, pa kad se ispreplećemo i totalno pogubimo u filozofiji, onda ćemo da se svađamo
Problem kod svađe je što je to uvek kraj diskusije, a cilj svega ovoga je da bude diskusije, koliko god nam se mišljenja razlikovala. O ovoj temi se naročito malo priča iz šireg ugla, pa je i značaj diskusije zaista velik.
Problem je što se odbrana svojih stavova i/ili pobijanje tuđih često meša sa konfliktom na ličnom nivou, što nema smisla. Ako to izbegnemo, na dobrom smo putu!
Samo da te pozdravim. Nemam sada vremena da sve ovo pročitam, ali zato večeras dolazim ponovo, pa natenane.
Jedva cekam…..da se nakupimo…..pa da pocnemo da se svadjamo, ko sav normalan svet
Ne stigoh sve da iscitam (oprostite),nije kao da ne cenim vas trud,vec me suze u ocima sprecavaju (spava mi se)
Drago mi je da naleteh na ovaj post, blog,(whatever), volim fotografiju,a uz vas mozda (sigurno) saznajem nesto novo
Nadam se da ćete i ostati uz nas, pa ako još i naučite nešto, onda je to pun pogodak. A ako su tu i suze, neka su radosnice!
[...] ali bi to bilo pogrešno jer umetnost nije samo nešto što je promenjena realnost. Za diskusiju o teoriji obrade fotografije, možete pročitati istoimeni [...]
vrlo mi se sviđa kako i što pišeš, a meni ko nekom početniku u fotografiji ovakvi teoretski tekstovi i filozofiranja te moraliziranja itekako fale
i vrlo inspirativno!
mnoge odgovore pronalazim na ovom blogu (il šta već ovo je) i stvarno smatram osobno (a kako drugačije) da je jedno od prvih stvari po korisnosti i zanimljivosti na cijelom mi netu uopće-šta do sad pronađoh
aj da se manimo hvale i sad kad sam postala simpatična i draga probala bih odgovorit na pitanja koja su postavljena. da, malo sam van vremena i ne znam oće li ovo itko vidit al ok.
i mene je zanimalo gdje je granica u obradi fotografije, šta je zapravo kič, a šta je lijepo. pa nekako mi se odgovor čini i prejednostavan (zato imam i dozu skepse i nesigurnosti), a s druge strane nije daleko od onoga šta ste vi već i rekli. kada gotova slika dočarava zamišljeni koncept i kad se na toj slici uspije čim bolje prikazat poruka i poanta koju će slika vjerojatno željeti prenjeti, tad je obrade dosta. to može biti fotografija koja uopće nije prošla kroz šop (dođe mi da kažem “svaka čast”,a to implicira da jest na neki način vrijednija), a može biti i “okrenuta naopako” pretumbana obradom tako da se zapitamo da li se to čudo uopće naziva fotografijom. ja se slažem da su te slike šta si naveo ko primjere(Eugenia Recuenca), zapravo “pozitivne” u tom smislu-dočaravaju poruku bolje nego bi to napravile bez obrađivanja. druga je stvar šta po meni veću vrijednost imaju fotografije, ne koje su manje obrađivane već one koje imaju jaču poruku, o kojima se može više, bolje i jače razmišljati, koje imaju koncept. na koji način s tehničke strane, manje me zabrinjava. obrada tu može pomoći (i odmoći naravno).
ima meni sjajan fotograf koji bez puno obrade (iako je naravno ima kod nekih fotki više kod nekih manje), al čini mi se da se ponekad ne zabrinjava ni kompozicijom i “kropanjem” kroz obradu, postiže sjajne fotke upravo hvatajući kairosa za čuperak
riječ je o Matt Stuartu i njegovoj uličnoj fotografiji (http://www.mattstuart.com/), do sad me nekako najviše fascinirao. osobno isto više naginjem doziranim obradama, ali ne bih htjela razmišljati da je “pre”obrađena fotografija manje vrijedna ako je zaista dobra 
nešto slično filmovima i naivnom pitanju koji žanr voliš..
sad, vi ste se u ovom dijalogu dotakli nečega šta mene osobno zanima. da li je razmišljanje o fotografiji (sa gledišta fotografra) čin koji treba biti prije nego ona nastane ili ne mora/ne treba biti prije? zanima me zašto Vamsi, uvaženi, kažeš da bi jako volio da je ovaj znao šta će napravit sa slikom prije nego je okinuo (i,jel, naknadno eksperimentirajući obradom izmjenjao dojam i ambijent zimskog efekta)? da li to tu fotku (u biti bilo koju) čini manjom po vrijednosti (a bez obzira sad na estetski problem obrade)? da li je bitno ili koliko je bitno ili kada je bitno kako je fotografija nastala, igrom slučaja ili pomnim planiranjem…
prediviđam eventulane odgovore (ako ih bude):) al sljedeće šta me zanima još više je, kako uopće razmišljati o budućoj fotografiji? inače imam problem od šume vidjeti stablo pa me zanima kako vi dolazite do inspiracije i imate li neki način, neku formulu po kojoj se nastojite izražavati kroz koje god sredstvo, fotoaparatom ili slkanjem ili pišući pjesme, proze, scenarije šta god:::?
pogodi koji put ideja (meni često pred spavanje al isto tako često ju zaboravim do jutra pa sam uvijek tu negdje oko nule!) ne znam postoji li neka teorija koja se bavi pristupu kreativnom mišljenju, da li je možda na ovom blogu o tome pisano također ne znam, nisam sve još pregledala…
žao mi je ako sam banalna i dugačka al jednostavno teško odoljevam a da ne napišem sve odmah pošto ne znam oću li imat priliku drugi put, hvala na strpljenju i veliki pozdrav!
hvala na brzom odgovoru i preporuci za knjigu. sviđa mi se kako razmišljaš, samo tako nastavi. čitam blog i vjerujem da ću bit u potrebi nešto reć il pitat s vremenom.
eto, iako sam već zaboravila šta mi je onda bilo na umu, samo ću reć kako volim iznenađenje na slici, kad okine pa neplanirano ispadne nešto, znam se više razveselit nego kad planiram. zato sam pitala te neke stvari, al imaš pravo, nije to tema za ovaj naslov…pravila pravila..
(e da, nisam persirala, pretpostavila sam da je u pitanju mladost, samo sam se obraćala u množini, ko uključila se u raspravu jel:)
adio!
Zdravo ROM, dobrodošla na blog (da ga tako nazovemo).
Prvo, nemoj mi persirati. Želim da verujem da je 25 godina mladost
Drugo, hvala ti na lepim rečima za blog. Razlog zbog koga sam ga i pokrenuo je taj što se o ovim temama ne može praktično nigde pročitati, a jako su potrebne.
Nego da pređemo na poentu. Ovde si postavila neka pitanja o kojima bi valjalo diskutovati u celom novom tekstu, ali da probamo ukratko.
1. Granica između lepog i kiča je vrlo osetljiva oblast. Mnogi misle da mogu odmah prepoznati kič, ali dešava se i da takve “kičaste” fotografije u manjoj ili većoj meri prođu na tržištu pa čak i da diktiraju trend. Pošto je tema estetike čista filozofska tema, preporučujem knjigu Estetika fotografije, Fransoe Sulaža.
2. Što se tiče pitanja “da li je ovaj znao šta će uraditi sa slikom pre nego što je okinuo”, tako nešto se često može čuti po fotografskoj zajednici. Obično je u svrsi poništavanja vrednosti fotografije. U smislu, okinuo bezveze, pa posle budžio u fotošopu. Bitno je reći da je “okinuti” samo jedan deo stvaranja fotografije. Ima i razmišljanja, i planiranja, snimanja, biranja prave fotografije, obrade, prezentovanja. Svaki od tih momenata bitno utiče na fotografiju. Naravno, neki više neki manje, zavisi od konkretnog slučaja. Iskusni fotografi pre snimanja znaju šta hoće da dobiju na kraju. Na snimanju znaju šta i kako treba da urade u tom trenutku, ali i šta će se kasnije u post-produkciji uraditi.
Evo, recimo Kudelka namesti film, blendu i ekspoziciju ujutru, i onda ceo dan tako snima. Malo zavrne ili odvrne po osećaju, a posle laborant (Vojin Mitrović) sve to treba da “iščupa” hemikalijama. Drugi fotografi rade obrnuto. Sve je to stvar ličnih navika i ukusa. Eugenio možda nije imao pojma šta će sa tom slikom u obradi (čisto sumnjam u to), a retuš-majstor je posle to doveo na taj nivo. (Mada je realnije da je pravio probe i klijentu ponudio rešenje koje je ovaj usvojio)
Manje bi se trebalo baviti procenjivanjem kvaliteta na osnovu toga šta je fotograf hteo pre a šta posle snimanja, već bi se više trebalo baviti analizom kvaliteta njene poruke.
Sa druge strane, postoji izvestan “fetiš” prema tome kako je autor stvorio fotografiju i zašto. To se najpre odnosi na umetničku fotografiju. Galeristi vole da vide koncept, ali i karakterističnu izvedbu (na primer, bez obrade u fotošopu, već sve “uživo”). U komercijalnoj fotografiji to praktično ne postoji.
3. Kako do inspiracije, koncepta? Na sve moguće načine! Knjigama, filmovima, snovima, fantazijama… u mom slučaju uglavnom ličnom kritikom društva, pojava, nekakvim fantazijama i slično. Kada se definiše poruka, prelazi se na pronalaženje najboljeg načina da se ona prenese. Kakvo snimanje, kakva obrada, ljudi, mesta…
Ne znam da li sam odgovorio na sva tvoja pitanja, slobodno pitaj još.
Pozdrav!