WP Greet Box icon
Dobrodošli na Svetlu Komoru, portal i magazin primenjene fotografije! Ako ste novi ovde, možda želite da pratite naš RSS izvor, ili Fejsbuk stranicu, kako biste ostali u toku sa novim sadržajem?


foto: Darko Stanimirović

Obrada fotografije je tradicionalno razlog duboke podele unutar fotografske zajednice. Sa jedne strane su fotografi koji su snažno protiv menjanja slike koja se dobije iz fotografskog aparata, a sa druge su oni kojima je ta slika samo osnova za stvaranje nečeg novog. U nerazumevanju suštinske razlike između jednog i drugog, dolazi do velikih podela i sukoba.

Zašto teorija obrade fotografije?

Gledano kroz tradiciju fotografskog obrazovanja, primetno je da se teorija u fotografiji uopšte najviše bazira na suvoparnom tehničkom znanju — zanatskom delu fotografije. Iako neophodno, ono zauzima najveći deo obrazovanja uopšte. Matematika, fizika, hemija, kao i veliki broj “pravila” koja obećavaju uspešnu fotografiju pod bilo kojim uslovima. Još osamdesetih godina XX veka, Viktor Berdžin (Viktor Burgin) je u svom delu Thinking Photography istakao da teorija fotografije mora biti interdisciplinarna i baviti se ne samo tehnikama, već i procesima označavanja, a smatrao je i da teorija fotografije još uvek ne postoji ni u jednoj adekvatno razvijenoj formi.

Ako dakle, prihvatimo da je fotografija skup raznih kodova (stvarnost pretvorena u vizuelne simbole, kao što se u književnosti stvarnost pretvara u tekstualne simbole), a da je zadatak fotografa da te vizuelne kodove adekvatno aranžira, onda obrada fotografije predstavlja podjednako važan trenutak u tom kodiranju. Razmišljanje o ovom procesu, van formalnih kanala, jeste korisno, iako ne nudi nikakva “konkretna” rešenja.

Takođe, teorija je potrebna i da bi pokušala da otkloni ili barem iskristališe mnoge dileme koje se nameću u obradi fotografije. Ona je čak i više od teorije fotografije zapostavljena, a pati od istog problema — suvoparna teorija koja objašnjava kako se fotografija obrađuje u mokroj ili virtuelnoj laboratoriji (ironija je što se knjiga sa nazivom Fotošop Biblija zapravo ne bavi nikakvim širim teorijskim ili moralnim pitanjima), bez pokušaja da dopre do procesa označavanja. Bez poznavanja tih procesa, obrada fotografije je nasumična, čisto estetska disciplina najrazličitijih, a često i kontradiktornih stavova i standarda.

Realistička i semiotička razmišljanja

Već je bilo govora o ova dva generalna “pravca” u Uvodu u kritiku i čitanje fotografije, koji se bave procesom čitanja fotografije na dva različita načina. Stavovi u obradi fotografije se takođe mogu svrstati pod njih.

Realistička shvatanja su ona koja su dominirala do druge polovine XX veka (vrlo prisutna i danas), a najveći deo pažnje posvećuju fotografskom aparatu, “prirodnom” procesu nastajanja fotografske slike i ulozi fotografa kao referenta, a fotografiju smatraju trenutkom stvarnosti, tj. istinitim dokazom. U obradi fotografije, ova shvatanja se zadržavaju, pa se tako ona zasniva na vrlo suptilnom doterivanju, bez velikih intervencija. Razlog za to je u tome što fotografija predstavlja trenutak stvarnosti, objektivni i istiniti. Menjanje te stvarnosti bila bi laž. Međutim, istina nije tako jednostavan pojam.

Oni koji zagovaraju ovakvu vrstu “čiste” fotografije često zaboravljaju da je od ulaska svetla kroz objektiv, do konačne fotografije na papiru već došlo do značajnog menjanja prirode. Činjenica je da čak i dva ista modela fotoaparata daju različite rezultate pri istim podešavanjima (kada je reč o digitalnim fotoaparatima). U svetu “mokre” fotografije, priroda se menja na više načina — izborom različitih filmova dobijaju se drastično drugačiji rezultati, izborom različitih razvijača dobijaju se različiti negativi, izborom papira i razvijača za papir dobijaju se takođe različite fotografije. Tu se ne može govoriti o referenci ka prirodi. U digitalnoj fotografiji isto tako imamo procesor unutar fotoaparata koji prema svom podešavanju menja fotografiju. Tu su naravno i podešavanja u softveru, kao i u štampaču, koja moramo napraviti i od kojih ne možemo pobeći. Zaključak je da se ne možemo pozivati na “realno prenošenje prirode” kada pričamo o ne-retuširanju fotografije. Svako snimanje je proces menjanja prirode. Možemo samo reći da želimo fotografiju koja je približno ista onome čemu smo prisustvovali u prirodi, odnosno, našem doživljaju tog trenutka.

U čitanju fotografije takođe se pominju semiotički metodi. Pod tim se podrazumevaju fluidniji principi razmišljanja o fotografiji koji se pre svega baziraju na psihoanalizi i semiotici. Fotografija se posmatra kao skup simbola koje je fotograf upisao, i oni se pokušavaju pročitati, imajući u vidu najrazličitiji niz uticaja. Tako fotografija ne predstavlja jedan zamrznuti deo stvarnosti koji je sam po sebi istinit i koji će uvek biti istinit, već baš kao tekst koji će se razumeti subjektivno.

Iako deluje apstraktno da se pri obradi fotografije pristupa ovakvim idejama, zapravo i nije. Ukoliko uspemo da presretnemo proces čitanja fotografije koja nije obrađena, i uočimo elemente koji bi doveli do pogrešnog tumačenja, te elemente možemo ispraviti. To se odnosi na bilo koji tip fotografije i bilo koju poruku koju ona treba da nosi. Ne treba se zbuniti pa misliti da realistički principi važe onda kada hoćemo da fotografija predstavlja stvarnost, a semiotičke onda kada hoćemo da budemo umetnici. Teza da je “istina ono u šta nekoga ubedite” se primenjuje i ovde — ubedljiva fotografija je istinita fotografija jer istina ne postoji u svom zasebnom i autonomnom svetu, već je plod prihvaćenih stavova.

Sa druge strane, dosta fotografa koji vrlo snažno retuširaju fotografiju nije svesno zašto to rade i koji to uticaj ima na njenu publiku, u kontekstu u kom se pojavljuje. Pod izgovorom “ulepšavanja” fotografije, oni često prave i slike koje nisu prilagođene nameni i publici, ili su samo proizvod neke tehnike retuširanja koja je toliko agresivna da potpuno poništava samu bit fotografije i preuzima glavnu ulogu.

Prilikom retuširanja fotografije, ne bi bilo loše razmotriti sledeće okolnosti:

  • namena fotografije — da informiše, zabavi ili umetnički oplemeni;
  • publika kojoj se prezentuje — šira narodna masa, fotografska ili druga stručna javnost, njihovo obrazovanje, iskustvo sa sličnim sadržajem i drugo;
  • forma i kontekst u kom se fotografija pojavljuje — informativni, naučni ili umetnički kanal, istorijski, politički, ekonomski, verski i bilo koji drugi kontekst u kom fotografija funkcioniše, a koji bi mogao imati uticaja na njen prijem.

Etika u obradi fotografije

Ukoliko se sve ove okolnosti uzmu u obzir, nije teško pričati o etici u retuširanju fotografije. Nekada nije bitno potpuno verno preneti prirodu, koliko atmosferu, ideju ili slično. Dobar primer su politički plakati (vidi Estetika fotografije političkih plakata) gde fotografija kandidata ne predstavlja njega samog, već njegovu politiku. Ali tako je i u manje drastičnim primerima, bilo da se radi o fotografiji za ličnu kartu, kalendar, turistički prospekt ili drugo.

Često postoje diskusije koje se bave etikom iz nekog “univerzalnog” ugla, kao da nije bitno koja je namena fotografije, ili u kom kontekstu se pojavljuje. Takve diskusije su u startu osuđene na propast.

Fotografija ili nešto drugo?


foto: Darko Stanimirović

Jedna od takvih diskusija se bavi pitanjem da li je snažno retuširana fotografija uopšte fotografija? Tako se i u propozicijama za fotografske konkurse navodi da je dozvoljena “korekciona” obrada — ton, kontrast, pooštravanje i lokalno zatamnjivanje/prosvetljavanje, a da nije dozvoljeno baviti se montažom i bilo čime što bi drastično promenilo objekat fotografisanja.

Iako je sve to u dobroj nameri da odvoji fotografiju od ilustracije ili 3D grafike, činjenica je da to nije pravi kriterijum za razdvajanje “prave” fotografije od one koja “laže”. To više izgleda kao pokušaj da se razlikuju fotografi “realisti” (koji fotografiju uzimaju kao referencu ka stvarnosti, a fotoaparat kao spravu koja ima glavnu ulogu u proizvodnji te reference), od uslovno rečeno fotografa “umetnika” (koje ne zanima referenca ka prirodi, već fotografiju uzimaju kao osnovu za dalju interpretaciju).

Zašto mislim da je tako? Zato što se ne može reći da je menjanje tona i kontrasta manje agresivna tehnika od kolaža. Ako pejzažu dodamo nove oblake, mi stvaramo novu situaciju, i to je “laž”, sa realističkog stanovišta. Međutim, ako povećamo kontrast, promenimo ton (npr. umesto plavičastog planinskog tona stavimo jaku crvenu), mi takođe stvaramo novu situaciju — u ovom slučaju veću laž od oblaka na nebu (što se, složićete se, može doživeti). U svakom slučaju, obe slike bi bile nova interpretacija stvarnosti.

Ukoliko je namena fotografije da predstavi neko mesto onako kakvo jeste odnosno može da bude, onda bi se trebalo baviti korekcionom obradom. Odnosno, ne bi trebalo od nje praviti scene koje se u životu ne mogu doživeti (novi oblaci se mogu doživeti, tako da to i nije neka velika laž). Ukoliko je potrebna fotografija nekog mesta onako kako je u tom trenutku zaista i izgledalo (npr. za dokaz na sudu, ali ne i za turistički prospekt), onda se naravno ne bi smelo intervenisati skoro ništa osim tona (kalibracija kojom bi fotografisani predmeti ponovo dobili što tačniju boju) i kontrasta (kojim bi se predmeti bolje uočili, ali u okviru dinamičkog opsega koji ne bi uništio detalje).

Kontekst u kom fotografija funkcioniše je takođe izuzetno bitan. Tako i Vilem Fluser (vidi Za filozofiju fotografije) priča o kanalima za distribuciju fotografije, i tome kako se ona transformiše prilikom prelaska iz jedan u drugi, navodeći primer fotografije iz svemira objavljene u naučnom magazinu, izložene na umetničkoj izložbi ili u novinskom članku. Svaki put je poruka koju šalje drugačija. Tako bi i retuširanje fotografije trebalo prilagoditi kanalu za njenu distribuciju, da bi se poruka koja se šalje lakše pročitala.

Šta je lažna fotografija?


foto: Nepoznati autor

Moramo se prvo zapitati šta je to laž uopšte. Prema Vikipediji, to je vrsta obmane u formi neistinite izjave, često sa namerom da se održi tajna ili reputacija ili da se izbegne kazna. Postoji mnogo vrsti laži, kao što su fabrikacija, blefiranje, preterivanje, promotivne laži itd. Šta je onda lažna fotografija?

Sa realističkog stanovišta, lažna fotografija je ona koja želi obmanuti javnost, kombinujući postojeće ili nove elemente u takav red da oni naizgled oslikavaju realnu situaciju, i da dokažu da je fotograf/referent prisustvovao tom događaju. Uzgred, fotografija ima prednost u tome jer su njeni elementi indeksične prirode — naizgled predstavljaju stvarnost, pa im se veruje po automatizmu.

Problem kod ovakve konstatacije (a i realističkih shvatanja uopšte) je u tome što ne uzima u obzir kompleksnost ljudskog uma, kao ni međusobni uticaj raznih okolnosti u kojima se fotografija nalazi.

Uzmimo jedan primer: traži se turistička fotografija hotela u planini, za katalog. Istinita fotografija bi bila ona koja najbolje i najlepše oslikava hotel takav kakav jeste. Fotograf dobija priliku da bude u helihopteru koji preleće taj kraj, i on snima hotel iz vazduha. Vidi se prelepo okruženje i hotel, a rezultat je vrlo atraktivna fotografija. Doduše, lažna. Možda ćete misliti da je to istinita fotografija jer prikazuje istinitu scenu, bez jakog retuširanja — ništa se na njoj nije menjalo (realistički stav). Ali, mi ovde ne tragamo za univerzalnom istinom o prirodi, već vrlo specifičnom — fotografija za turistički prospekt, koju budući posetioci treba da vide i da zbog nje dođu da vide i budu u hotelu. To je istina koja se traži, a ono što prosleđujemo je snimak iz vazduha. Iako on zaista prikazuje taj hotel, on ga prikazuje iz ugla koji mi kao turisti nikad nećemo doživeti. Nikada nećemo videti njegov krov, ni ostale stvari koje se iz helihoptera vide. To je klasičan primer hiperrealizma, istine koja se ne može doživeti. U kontekstu u kom ova fotografija funkcioniše, ona je dakle laž (što ne umanjuje njenu vrednost u promotivne svrhe, čak naprotiv, uvećava je).

Zaključak

Obrada fotografije se u najvećoj meri vezuje za “menjanje istine”, a ne za proces kojim se elementi na fotografiji učvršćuju radi boljeg prijema kod publike. To drastično ograničava moć fotografije, pogotovo kad se takve konstatacije šalju iz fotografske zajednice. Istina je vrlo kompleksan pojam, a njena vizuelna reprezentacija samo mali deo. Već je bilo članaka o istini u fotografiji (vidi Fotografija i istina I: Realizam i Hiperrealizam, zatim Fotografija i istina II: ko to tamo menja, kao i U ognjištu Hiperrealizma) koji su pokušali da načnu ovu oblast.

Najveća ambicija ovog članka nije da zacrta šta je to dozvoljeno u obradi fotografije a šta nije. Veliki uspeh bi bio kad bi se makar mali deo fotografske populacije animirao da o obradi fotografije razmišlja van suvoparnih kanona koji se baziraju na trenutnim ukusima i tehnikama, a da se malo veća pažnja posveti procesu koji prethodi duplim klikom miša na ikonicu Photoshop, kao i da se u kritici fotografije njena obrada zaista shvati kao proces koji učestvuje zajedno sa svim ostalim procesima, a ne kao nezavistan (dobra fotografija, obrada loša). U krajnjem slučaju, dovoljan bi bio osećaj da ovo vreme nije bilo uzalud potrošeno.

I jedno pitanje za diskusiju:

Gde vidite granicu između “normalno” i “preterano” retuširane fotografije? Da li je granica ista za različite žanrove fotografije? (npr. pejzaž, glamur, reklamna fotografija…)

Be Sociable, Share!