eto, iako sam već zaboravila šta mi je onda bilo na umu, samo ću reć kako volim iznenađenje na slici, kad okine pa neplanirano ispadne nešto, znam se više razveselit nego kad planiram. zato sam pitala te neke stvari, al imaš pravo, nije to tema za ovaj naslov…pravila pravila..
(e da, nisam persirala, pretpostavila sam da je u pitanju mladost, samo sam se obraćala u množini, ko uključila se u raspravu jel:)
adio!

Prvo, nemoj mi persirati. Želim da verujem da je 25 godina mladost Drugo, hvala ti na lepim rečima za blog. Razlog zbog koga sam ga i pokrenuo je taj što se o ovim temama ne može praktično nigde pročitati, a jako su potrebne.

Nego da pređemo na poentu. Ovde si postavila neka pitanja o kojima bi valjalo diskutovati u celom novom tekstu, ali da probamo ukratko.

1. Granica između lepog i kiča je vrlo osetljiva oblast. Mnogi misle da mogu odmah prepoznati kič, ali dešava se i da takve “kičaste” fotografije u manjoj ili većoj meri prođu na tržištu pa čak i da diktiraju trend. Pošto je tema estetike čista filozofska tema, preporučujem knjigu Estetika fotografije, Fransoe Sulaža.

2. Što se tiče pitanja “da li je ovaj znao šta će uraditi sa slikom pre nego što je okinuo”, tako nešto se često može čuti po fotografskoj zajednici. Obično je u svrsi poništavanja vrednosti fotografije. U smislu, okinuo bezveze, pa posle budžio u fotošopu. Bitno je reći da je “okinuti” samo jedan deo stvaranja fotografije. Ima i razmišljanja, i planiranja, snimanja, biranja prave fotografije, obrade, prezentovanja. Svaki od tih momenata bitno utiče na fotografiju. Naravno, neki više neki manje, zavisi od konkretnog slučaja. Iskusni fotografi pre snimanja znaju šta hoće da dobiju na kraju. Na snimanju znaju šta i kako treba da urade u tom trenutku, ali i šta će se kasnije u post-produkciji uraditi.
Evo, recimo Kudelka namesti film, blendu i ekspoziciju ujutru, i onda ceo dan tako snima. Malo zavrne ili odvrne po osećaju, a posle laborant (Vojin Mitrović) sve to treba da “iščupa” hemikalijama. Drugi fotografi rade obrnuto. Sve je to stvar ličnih navika i ukusa. Eugenio možda nije imao pojma šta će sa tom slikom u obradi (čisto sumnjam u to), a retuš-majstor je posle to doveo na taj nivo. (Mada je realnije da je pravio probe i klijentu ponudio rešenje koje je ovaj usvojio)

Manje bi se trebalo baviti procenjivanjem kvaliteta na osnovu toga šta je fotograf hteo pre a šta posle snimanja, već bi se više trebalo baviti analizom kvaliteta njene poruke.

Sa druge strane, postoji izvestan “fetiš” prema tome kako je autor stvorio fotografiju i zašto. To se najpre odnosi na umetničku fotografiju. Galeristi vole da vide koncept, ali i karakterističnu izvedbu (na primer, bez obrade u fotošopu, već sve “uživo”). U komercijalnoj fotografiji to praktično ne postoji.

3. Kako do inspiracije, koncepta? Na sve moguće načine! Knjigama, filmovima, snovima, fantazijama… u mom slučaju uglavnom ličnom kritikom društva, pojava, nekakvim fantazijama i slično. Kada se definiše poruka, prelazi se na pronalaženje najboljeg načina da se ona prenese. Kakvo snimanje, kakva obrada, ljudi, mesta…

Ne znam da li sam odgovorio na sva tvoja pitanja, slobodno pitaj još.
Pozdrav!

aj da se manimo hvale i sad kad sam postala simpatična i draga probala bih odgovorit na pitanja koja su postavljena. da, malo sam van vremena i ne znam oće li ovo itko vidit al ok.
i mene je zanimalo gdje je granica u obradi fotografije, šta je zapravo kič, a šta je lijepo. pa nekako mi se odgovor čini i prejednostavan (zato imam i dozu skepse i nesigurnosti), a s druge strane nije daleko od onoga šta ste vi već i rekli. kada gotova slika dočarava zamišljeni koncept i kad se na toj slici uspije čim bolje prikazat poruka i poanta koju će slika vjerojatno željeti prenjeti, tad je obrade dosta. to može biti fotografija koja uopće nije prošla kroz šop (dođe mi da kažem “svaka čast”,a to implicira da jest na neki način vrijednija), a može biti i “okrenuta naopako” pretumbana obradom tako da se zapitamo da li se to čudo uopće naziva fotografijom. ja se slažem da su te slike šta si naveo ko primjere(Eugenia Recuenca), zapravo “pozitivne” u tom smislu-dočaravaju poruku bolje nego bi to napravile bez obrađivanja. druga je stvar šta po meni veću vrijednost imaju fotografije, ne koje su manje obrađivane već one koje imaju jaču poruku, o kojima se može više, bolje i jače razmišljati, koje imaju koncept. na koji način s tehničke strane, manje me zabrinjava. obrada tu može pomoći (i odmoći naravno).

ima meni sjajan fotograf koji bez puno obrade (iako je naravno ima kod nekih fotki više kod nekih manje), al čini mi se da se ponekad ne zabrinjava ni kompozicijom i “kropanjem” kroz obradu, postiže sjajne fotke upravo hvatajući kairosa za čuperak riječ je o Matt Stuartu i njegovoj uličnoj fotografiji (http://www.mattstuart.com/), do sad me nekako najviše fascinirao. osobno isto više naginjem doziranim obradama, ali ne bih htjela razmišljati da je “pre”obrađena fotografija manje vrijedna ako je zaista dobra nešto slično filmovima i naivnom pitanju koji žanr voliš..

sad, vi ste se u ovom dijalogu dotakli nečega šta mene osobno zanima. da li je razmišljanje o fotografiji (sa gledišta fotografra) čin koji treba biti prije nego ona nastane ili ne mora/ne treba biti prije? zanima me zašto Vamsi, uvaženi, kažeš da bi jako volio da je ovaj znao šta će napravit sa slikom prije nego je okinuo (i,jel, naknadno eksperimentirajući obradom izmjenjao dojam i ambijent zimskog efekta)? da li to tu fotku (u biti bilo koju) čini manjom po vrijednosti (a bez obzira sad na estetski problem obrade)? da li je bitno ili koliko je bitno ili kada je bitno kako je fotografija nastala, igrom slučaja ili pomnim planiranjem…

prediviđam eventulane odgovore (ako ih bude):) al sljedeće šta me zanima još više je, kako uopće razmišljati o budućoj fotografiji? inače imam problem od šume vidjeti stablo pa me zanima kako vi dolazite do inspiracije i imate li neki način, neku formulu po kojoj se nastojite izražavati kroz koje god sredstvo, fotoaparatom ili slkanjem ili pišući pjesme, proze, scenarije šta god:::?
pogodi koji put ideja (meni često pred spavanje al isto tako često ju zaboravim do jutra pa sam uvijek tu negdje oko nule!) ne znam postoji li neka teorija koja se bavi pristupu kreativnom mišljenju, da li je možda na ovom blogu o tome pisano također ne znam, nisam sve još pregledala…

žao mi je ako sam banalna i dugačka al jednostavno teško odoljevam a da ne napišem sve odmah pošto ne znam oću li imat priliku drugi put, hvala na strpljenju i veliki pozdrav!

Ti i ja razmenjasmo vec nekoliko postova a jos se nismo posvadjali!!

Polako, da se još neko uključi, pa kad se ispreplećemo i totalno pogubimo u filozofiji, onda ćemo da se svađamo

Problem kod svađe je što je to uvek kraj diskusije, a cilj svega ovoga je da bude diskusije, koliko god nam se mišljenja razlikovala. O ovoj temi se naročito malo priča iz šireg ugla, pa je i značaj diskusije zaista velik.

Problem je što se odbrana svojih stavova i/ili pobijanje tuđih često meša sa konfliktom na ličnom nivou, što nema smisla. Ako to izbegnemo, na dobrom smo putu!

Ti i ja razmenjasmo vec nekoliko postova a jos se nismo posvadjali!!

Zar je zaista tesko biti fin i iznositi i braniti svoje stavove bez potrebe da se tudji omalavazavaju i vredjaju?
Najteze je, cini mi se, zastati, pokusati sagledati stvari iz tudjeg ugla, sabrati i oduzeti svoje s njegovim, pa ponovo izneti svoje misljenje.

Ne razumem.

Ma lazem, razumem, samo tesko mi da prihvatim ljudsku slabost da ne zeli da se promeni.