WP Greet Box icon
Dobrodošli na Svetlu Komoru, portal i magazin primenjene fotografije! Ako ste novi ovde, možda želite da pratite naš RSS izvor, ili Fejsbuk stranicu, kako biste ostali u toku sa novim sadržajem?

Pod kategoriju dokumentarne fotografije se praktično mogu podvesti sve fotografije ikada napravljene, ukoliko bismo se držali teorije. Međutim, ovom prilikom bih se fokusirao na onu vrstu dokumentarne fotografije koju srećemo u dnevnoj, nedeljnoj i mesečnoj štampi, iako se sva razmišljanja mogu preneti na bilo koju njenu upotrebu.

Sadržaj

  1. Kanal za distribuciju dokumentarne fotografije
  2. Opšti utisak
  3. YU PRESS PHOTO, muzej dokumentarne fotografije
  4. Tamo daleko…
  5. Budućnost na Internetu
  6. Nekoliko ideja za početak
  7. Kako do publike
  8. Literatura

Kanal za distribuciju dokumentarne fotografije


foto: Darko Stanimirović

Najvažnije je na početku definisati ulogu kanala za distribuciju dokumentarne fotografije, kao glavnog nosioca njenog kvaliteta i razvoja. Upravo je taj kanal (npr. dnevne ili nedeljne novine) onaj koji formira tekst i sliku prema svojoj publici. On nameće svoju estetiku, tj. upisuje svoje kôdove. Kao suština svakog kanala izdvaja se osnovni kôd koji se želi preneti publici (život poznatih, crna hronika, favorizovanje jedne političke opcije i sl.) i onda se traži način da se taj kôd što bolje plasira.

Dakle, kvalitet dokumentarne fotografije prvenstveno zavisi od kanala za njenu distribuciju, a ne od fotografa. Pod kvalitetom se podrazumeva opšte uredništvo, koncept fotografija, pristup samom činu fotografisanja, ali i tehnički kriterijumi. Iako može delovati da je fotograf odgovoran za konačan izgled fotografije, zapravo su urednici ti koji imaju najveći uticaj na svaku fotografiju koja se objavi. Urednici su ti koji motivišu, usmeravaju, pomažu, odobravaju i opravdavaju konačnu fotografiju. Uostalom, urednici biraju fotografe koji će za njih raditi, i tako na vrlo direktan način utiču na konačnu fotografsku “sliku” svog medija.

Zbog slabog položaja kvalitetne dokumentarne fotografije, veliki broj fotografija koje po svojoj tematici pripadaju širokoj publici (npr. tiču se opšte kulture ili sl) biva objavljen samo u medijima koji imaju vrlo specifičnu (užu) ciljnu grupu. Problem kod takvog plasiranja kvalitetne dokumentarne fotografije je u tome što se ona time veštački elitizuje, otimajući je od prvobitne publike (široke narodne mase) i nudeći je odabranoj eliti.

Opšti utisak


foto: Darko Stanimirović

Stav brojnih profesionalnih fotografa koji su se duže vremena bavili dokumentarnom fotografijom je da ona u Srbiji praktično i ne postoji. Tek oko ratova i nekih demonstracija ponešto od dokumentarne fotografije procuri, ali i dalje u škrtoj formi, kao prilog senzaciji ili političkoj manipulaciji. Ima i onih koju kažu da u Srbiji nema o čemu da se priča… A kada ste recimo, poslednji put videli reportažu o ekologiji u Srbiji? Ili problemima mladih? Ili izbeglim licima, rekama, životinjama? Ali nije stvar u tome da nema fotografa koji bi to mogli kvalitetno da urade, problem je gde to objaviti. A složićete se, takve teme su daleko od nebitnih, tako da nema mesta za komentare tipa “Nema ko to da čita”. Jedino agencije za statistiku i ispitivanje javnog mnjenja rade “reportaže” koje se manifestuju kroz gomile brojki. Navikli smo izgleda da nas samo cifre mogu pokrenuti. Fotografija zlostavljanog ljubimca? Dosadno. Podatak da je svaki osmi ljubimac zlostavljan, a da se ta brojka svake godine povećava za 2.8 odsto? Poziv na akciju.

U Srbiji najviše manjka svesti o uticaju dobre dokumentarne fotografije. Na primer, dobra, direktna i sveobuhvatna reportaža o pušenju i štetnom uticaju cigareta kod mladih u Srbiji mogla je da bude višestruko efikasnija u podizanju svesti, od ove aktuelne, rasejane i tragično neusaglašene kampanje sa neubedljivim studijskim TV spotovima.

Očigledno je da može biti i hiljadu dobrih fotografa, ali ako nema jedan dobar urednik, ako nema jednih novina koje bi to objavile, onda sve pada u vodu. Ili bolje rečeno u Recycle Bin.

Problem je naravno, kao i svi drugi problemi, mnogo dublji. Prvo je potrebna svest, pa publika, zatim su potrebni mediji, pa urednici i na kraju fotografi. Složena je to slagalica, pogotovo nakon dužeg perioda izolacije, propadanja, tranzicije. Direktori ne žele da rizikuju jer se ionako radi o čistom biznisu, urednici ne mogu jer imaju direktore nad glavama, a fotografi ne smeju jer je imati mesečnu platu od fotografije u Srbiji naročita privilegija.

Međutim, zakopavanje u ovakvu jamu pesimističkih shvatanja svakako nam ne može pomoći da se iz nje izbavimo. Stanje u Srbiji je daleko od idealnog, ali većina problema vezanih za poboljšanje kvaliteta dokumentarne fotografije u štampanim medijima zapravo i nema veze sa nekakvom “situacijom” u Srbiji. Najviše je potrebno hrabrosti, znanja i samouverenosti u upravljačkom pogonu štampanih medija. Nekome je možda suludo zvučala ideja da se u Srbiji naprave besplatne novine…

YU PRESS PHOTO, muzej dokumentarne fotografije

Ako uzmemo da je glavni faktor napretka i opšteg razvitka dokumentarne fotografije upravo uredništvo raznih dnevnih i nedeljnih novina i fotografskih agencija, onda je možda i najbolja prilika da se stekne donekle dobar uvid u njeno stanje i razvitak upravo godišnja izložba YU Press Foto. Koncipirana je tako da pravo učestvovanja imaju samo medijski fotografi čije su fotografije objavljene u nekom od medija. U praksi, izlagane su i one fotografije koje nisu objavljene, tako da je pravi kriterijum bio da ste zaposleni u nekom od medija.

Uzimajući sve to u obzir, teško je samo na osnovu takve izložbe graditi kritiku celokupne dokumentarne fotografije. Kvalitet se najpre mora posmatrati kroz sposobnost fotografske zajednice da dokumentarnu fotografiju plasira, a tržišta da je primi. To znači da dobri fotografi nisu dovoljni da bismo mogli odrediti na kom smo stupnju što se tiče dokumentarne fotografije. Najvažniji faktor je koliko je ona zaista zastupljena na tržištu, kako je koncipirana i koliko se u tim okvirima razvija.

Šetajući se izložbom, ako izuzmemo česte fascinacije izloženim radova, moj lični utisak je bio da se šetam nekakvim muzejom dokumentarne fotografije. Nije to bio lep osećaj. Toliko dobrih fotografija koje sam prvi, a verovatno i poslednji put video, tog dana u galeriji Artget. Imao sam neprijatan osećaj da je izložba jedina ili barem najveća prilika da se one otkriju javnosti. Kao da su se vrata muzeja jednom u godini otvorila, i iz najmračnijih arhiva izvukle fotografije još uvek gladne konzumiranja… Iako su godišnje smotre fotografije vrlo korisne iz više razloga, jezivo je da je to jedina prilika kada možemo da konzumiramo kvalitetnu dokumentarnu fotografiju.

Dopuna 17. april 2010: Pogledajte utiske sa izložbe Press Photo Srbija 2010.

Tamo daleko…

Kreativnu upotrebu dokumentarne fotografije možemo najbolje pogledati na konkretnom primeru, a jedan odličan nam dolazi iz Velike Britanije, i dnevnog lista Guardian, tiraža oko 350.000 komada (neproverena informacija). Septembra 2005. godine list je dobio novi dizajn, novo pismo, novi format. Prvi je prešao na puno kolor izdanje, u tzv. Berliner formatu (oko 30x42cm), a najupečatljivija rubrika nama posebno zanimljiva zove se Eyewitness koja je zapravo centralna duplerica potpuno prekrivena fotografijom. Dobro ste čuli, dnevne novine u punom koloru čija je centralna duplerica veličine oko 60x42cm prekrivena fotografijom.

guardian-spread-duplerica-dnevne-novine.jpg
Eyewitness duplerica prvog novog Guardian broja

guardian-spread-duplerica-dnevne-novine-1.jpg

Na ovim duplericama pojavljuju se najrazličitije fotografije — od lokalnih kulturnih događaja do brutalnih scena ratova i razaranja. Čak su neke od njih bile toliko zaprepašćujuće (kao npr. fotografija leša u raspadanju, upetljanog u ožičanu ogradu, 22 dana nakon uragana Katrina koji je razorio Nju Orlians, ali i mnoge druge potresne fotografije), pa su mnogi oštro kritikovali senzacionalistički pristup i iskorišćavanje tuđe nesreće. Ali ne radi se ovde samo o jednoj duplerici, pogledajte kako se uređuje fotografija i u ostalim rubrikama:

guardian-dnevne-novine-stranica.jpg guardian-dnevne-novine-stranica-2.jpg

Naravno, opšte pozitivan utisak daleko pomaže jednostavan i vrlo pregledan dizajn, i sjajan prelom teksta. Vrlo je zanimljivo kako tekst formira sive površine kroz koje se provlači odlična fotografija, i upravo ta jasnoća i utisak da oba vizuelna elementa funkcionišu jedan sa drugim, je ono što daje “onaj” fantastičan osećaj da je sve na svom mestu. U domaćem prelomu, najpre u žutoj štampi, možemo lako zaključiti da je parče papira koje kupimo zapravo poprište rasplamsale borbe između fotografije, teksta, preteranih naslova i kvazi dizajna, na šta svoj poseban pečat stavlja loša štampa.

Daleko od toga da su sve dnevne novine u Velikoj Britaniji ovog kvaliteta. I naravno, ne može se očekivati da sve novine u Srbiji budu i približno ovog kvaliteta, ali je to samo jedan primer kako se čak i u dnevnoj štampi može postići mnogo sa fotografijom. Nije to samo da bi se zadovoljili fotografi — narod je gladan dobre fotografije, čak i kada to ne znaju.

Budućnost na Internetu?

Svakako je poznato da praktično ne postoje dnevne novine koje nemaju svoje prisustvo i na Internetu. Ono što je posebna pogodnost online izdanja je da nemate ograničenje u broju strana, pa tako možete da dodajete bezbroj sadržaja. Tu postoji nada za dokumentarnu fotografiju. Sve fotografije (pojedinačne i reportaže) koje se iz jednog ili drugog razloga nisu mogle objaviti u štampanom izdanju mogu se pojaviti online. Uz brojne vidove prezentacije i interakcije sa posetiocima, ovo svakako može biti vrlo koristan put neke nove dokumentarne fotografije. Čitanje vesti preko Interneta je u velikom poletu, i dnevni broj pregleda je impresivan, što u prevodu znači veliku publiku i daleko bolje vidove prezentacije fotografija. Sve to naravno zavisi od toga koliko se online prisustvo ozbiljno shvati od strane uredništva.

Zapravo, moralo bi se dodatno istaći da online prisustvo nije prestiž koji samo znači za ugled novina. Priče o izumiranju štampanog medija možda deluju suviše paranoične, ali kada se u obzir uzme stalni porast cena nafte i njenih derivata (verovatno najvažnije karike u štamparskoj industriji), kao i ogromnog napretka tehnologije vezane za Internet, online poslovanje, mobilne uređaje i slično, jeftin, a često i praktično besplatan prenos podataka, jasno je da ta paranoja polako postaje realnost.
Možete pročitati i zanimljiv članak na tu temu, pod nazivom Cloud is falling. Za početak je dovoljno znati da već postoje magazini koji su specifično pravljeni za iPod, ali i neke druge platforme. Krajnje je vreme zauzeti dobru poziciju i na elektronskom tržištu.

Primer aktivnog učešća fotografije na Internet portalu dnevnih novina možemo videti i kod Berlingske, danskih novina. Pored toga što svoje fotografe šalju na zadatke, očekujući vrlo kvalitetne reportaže, urednici fotografije objavljuju i fotografije drugih svetskih agencija, sa svih lokacija sveta. Otud i dnevni foto-izveštaj pod nazivom “Svet u fotografiji”.

Nekoliko ideja za početak

Gledajući ono što se u Srbiji objavljuje, lako možemo dobiti utisak da u Srbiji baš i nema šta da se fotografiše. Viđamo malo putopisa, povremenih demonstracija, političara na konferencijama, pomalo od noćnog života, penzionera na Kalemegdanu za vremensku prognozu itd. Sve to je samo grebanje po površini.

Svako ko je prolazio Beogradom u prethodnih osam godina primetio je da se grad hiperaktivno razvija. Od velikih rekonstrukcija do izgradnje potpuno novih blokova zgrada. Beogradska Arena, Delta grad, obilaznica oko Beograda, rekonstrukcija Muzeja, pijace Zeleni venac, Avalskog tornja i mnoge druge. Ono što nedostaje je neka vrsta državne agencije koja bi bila zadužena za fotografsko dokumentovanje cele evolucije Beograda. Fotografima bi se dao pristup gradilištima, a oni bi napravili reportaže sa ličnim pečatom koje bi beležile transformaciju iz starog u novo. Ali ne samo transformaciju betona i čelika, već i deo života ljudi koji su tu živeli i koji će živeti. Kompletnu priču. Takvo sistematsko beleženje je jako vredno za istoriju grada koji se drastično razvija. Ako pogledamo stare fotografije Beograda, one su nam jako drage jer pričaju priču o starom Beogradu. Ipak, suviše su formalne da bi nam prenele “unutrašnji” život grada. Iz tog razloga bi zadatak ove agencije bio da pokolenjima ostavi ne samo vizuelnu već i svaku drugu priču: socijalnu, ekonomsku, versku…

Čak i bez zvanične, državne agencije, autori mogu da se okupe u jednu mini-agenciju i da beleže bitne momente ovog grada. Međutim, kako se ne živi od vazduha, takva grupa bi kad-tad imala poteškoće u radu, pa bi morala biti vrlo dinamična — na primer, da je otvorena za sve koji žele da rade, da se prave tematski konkursi i sl. Ipak, sve to bez pomoći lokalne vlasti nije prava stvar.

Primer jedne od takvih grupa bi bila XAOC, koju su osnovali Đorđe Jovanović i Marko Kecman. Iako je koncept grupe “estetika pre narativnosti”, ona je svakako dobar primer udruživanja mladih kreativnih fotografa u cilju poboljšanja aktuelne dokumentarne fotografije. Lično se nadam da će vrlo brzo biti još takvih grupa.

Dodatak 1: Marko preporučuje i blog pod nazivom Big Picture — svakog dana oko 20ak fotografija iz sveta koje pričaju neku priču, a mahom upravo one koje se ne objavljuju po “velikim” medijima.

Dodatak 2, 17. april 2010: Krajem prošle godine osnovao sam kolektiv beogradskih uličnih fotografa, Belgrade Raw.

Što se tiče (Beo)gradskih tema koje svakako mogu da se obrađuju, tu su: škole i obdaništa; stare srpske kafane, zgrade, ulice, porodice; Veliko ratno ostrvo; romske porodice i naselja; Avala i toranj; noćni život; problemi mladih itd.

Ako proširimo temu na celu Srbiju, tu se otvara čitava lepeza zanimljivih tema. Samo mali deo njih bi mogao biti: reke i ekologija, etničke zajednice, sekte, prostitucija, sport u malim sredinama, napuštene fabrike, siromaštvo i bogatstvo, vašari i običaji, (ugrožene) životinjske vrste i drugo.

Kako do publike?

Ako bi agencija o kojoj sam pričao i postojala, ako bi imala mnogo vrsnih fotografa koji prave odlične reportaže, i dalje bi postojalo pitanje šta sa tim? Logičan odgovor bi bio — izlagati. Ali, svi mi dobro znamo ko dolazi na izložbe fotografije. To su najpre fotografi i njihova rodbina, zatim poštovaoci fotografije, i na kraju drugi likovni umetnici. U najvećoj meri, izlagati bilo šta u galeriji znači davati mu svrhu da umetnički oplemeni. Šta god da izložite, to postaje neka vrsta umetničkog dela.

Ako biste recimo izložili ratne fotografije, ili reportažu o ekološkoj katastrofi, problemima mladih ili bilo šta slično, to bi i dalje u svakom TV Dnevniku završilo u delu o kulturi, ako bi uopšte bilo pokriveno televizijski. A svakako ne bi bilo u delu o politici, čak i ako je bukvalno vezano za politiku.

Svrha dokumentarne fotografije nije da umetnički oplemeni. Njena publika nije samo stručna — ona služi da nas sve informiše o stvarima oko nas, koje mi možda i ne vidimo. Ali to “nas” treba shvatiti u najširem smislu, od seljaka do predsednika države. Do tako široke publike se ne stiže preko izložbi. Odgovor je opet: dnevne novine.

Bilo bi zaista veliko otkrovenje, veliki napredak u domenu dokumentarne fotografije u Srbiji, kad bi se makar jednom mesečno (ako ne i nedeljno) bilo kojoj velikotiražnoj dnevnoj novini ubacio dodatak sa foto-reportažom od 10-15 fotografija. Ali, ne turističkom reportažom tipa putopisa, i ne reportažom po principu tri fotografije, deset strana teksta — pravom foto-reportažom sa velikim i kvalitetnim fotografijama štampanim u boji, i propratnim tekstom koji bi samo pojašnjavao neke segmente priče. Ta ideja svakako deluje suviše ambiciozno i neisplativo, onima koji nemaju dovoljno hrabrosti. To ne samo da bi bio veliki korak za dokumentarnu fotografiju (verovatno i jedini korak učinjen u novije vreme), već bi, u slučaju da se radi o atraktivnim temama i kvalitetnim fotografijama, bio i dobar marketinški potez.

Ako se zadržimo na gradskoj priči, uz pomoć lokalne vlasti i sponzora, na svakih 3-5 godina bi mogla da se pravi publikacija koja bi predstavljala razvoj grada i sve bitne događaje u tom periodu. Tako bi se recimo, za 20 godina dobilo oko 4-5 knjiga koje bi pokrile poprilično veliki vremenski period, i time predstavljale neprocenjiv istorijski arhiv. Opet dakle, to bez pomoći lokalne vlasti nije moguće.

Literatura

http://www.newsdesigner.com/archives/002265.php
http://www.eyemagazine.com/opinion.php?id=126&oid=318
http://www.sportsshooter.com/news/2014

Naslovna fotografija: Darko Stanimirović

Be Sociable, Share!