foto: Geza Farkaš
Moje razmišljanje na temu etike u fotografiji prirode pokrenuto je jednim događajem u Kiškunšagi nacionalnom parku u Mađarskoj. Grupa fotografa, među kojima je bio i jedan naš kolega, obilazila je nacionalni park. Unapred određenim stazama vodio ih je čuvar. Jednog trenutka, naš kolega je zastao i otkinuo cvet. Digao ga je naspram neba i fotografisao. Priznaćete da je to mnogo lakše i dostojanstvenije nego leći na zemlju. Čuvar mu je prišao, uzeo cvet od njega i na licu mesta naplatio kaznu od stotinjak eura. Zaista, da li je ta destrukcija stvar našeg genetskog koda ili su nas ove industrijske i informatičke revolucije potpuno otuđile od prirode.
Ubrzani razvoj fotografske industrije omasovio je upotrebu fotoaparata. Danas, čak i najednostavniji, čitati najeftiniji, digitalni fotoaparati imaju sasvim prihvatljive makro mogućnosti. Malo skuplji modeli imaju ultrazum mogućnoti, a mnogi modeli su i vodonepropusni. Fotografiše se svuda i sve, na zemlji, pod zemljom, u pećinama, pod vodom. Fotografiše se i veliko i malo. Znatan deo novih vlasnika digitalnih fotoaparata okreće se fotografiji prirode. Na ovom mestu je potrebno definisati šta je to zapravo fotografija prirode. Jedna od “tvrđih” definicija glasi: “Fotografija prirode je svaka fotografija na kojoj se ne pojavljuje čovek i ni jedan objekat stvoren čovekovom rukom.”
Na žalost, osim pozitivnih efekata ovog povratka prirodi, prisutni su i oni negativni. Kao i uvek do sada u istoriji, ubrzanu industrijalizaciju nije pratio i odgovarajući moralno-etički razvoj. Ne mali broj fotografa preslikava, prilikom boravka u prirodi, vulgarni potrošački mentalitet postindustrijskog društva. Oni postaju konzumenti prirode, a objekat fotografisanja se uništava. Roba je konzumirana. Cveće i biljke se beru pa se fotografišu. Ptice se plaše i dižu sa gnezda. Rasturaju se mravinjaci da bi se fotografisali uznemireni mravi. Love se leptiri i tvrdokrilci da bi se namestili na pogodnije mesto za fotografisanje. Neki od interesantnijih “objekata” nose se kući da bi se, u povoljnijim uslovima, fotografisali. Insekti i gmizavci se stavljaju u frižider da bi se usporili. Žabe gatalinke se lepe super lepkom za lišće, sve u cilju dobijanja što atraktivnijih poza. Istini za volju mali broj fotografa baš toliko zastrani. Većina ima površno i privremeno interesovanje za živi svet oko sebe. Isto tako, zaista, nije svejedno da li ste, zbog dobre fotografije, ubili nekog tvrdokrilca kakvih ima na stotine hiljada u vašem neposrednom okruženju, ili ste digli sa gnezda orla belorepana koji je na pragu izumiranja u Srbiji.
foto: Geza Farkaš
Konačno, naš praiskonski lovačko-sakupljački instikt može biti zadovoljen zahvaljujući tehnologiji na nedestruktivan način. Ne moramo više ubrati biljku i staviti je herbarijum, uloviti insekta, probosti ga entomološkom iglom da bismo ga arhivirali u insektarijum. Prilično je nepraktično i skupo preparirati ptice kada možemo imati njihove fotografije. Lovac u nama je zadovoljan jer je to moja fotografija divljeg srndaća. Sakupljač u nama je takođe srećan jer sam ja fotografisao preko 200 vrsta. Iako nam tehnologija pruža mogućnost da kvalitativno promenimo odnos prema prirodi i da od destruktivnih skupljača materijalnih artefakata postanemo konstruktivni skupljači informacija, mi se i dalje ponašamo prilično apsurdno i u toj novoj, sakupljačkoj groznici ugrožavamo živi svet oko sebe.
Izlaz iz ove situacije je edukacija. Kada bi se bar izvestan postotak fotografa prirode potrudio da nauči i pročita nešto o biljkama i životinjama, kao i o mestima i ekosistemima gde fotografišu, sigurno bi se promenio i njihov odnos prema tom istom živom svetu. Najopasniji su ipak oni najedukovaniji fotografi prirode koji su “zastranili” i koji su spremni da, zarad dobre fotografije, žrtvuju žive stvorove koje fotografišu. Primer za to su ljudi koji ulaze u kolonije ptica i ostavljaju pustoš napuštenih ptića i razbijenih jaja iza sebe. Možda bi bar malo pomogla i nova definicija fotografije prirode koja bi u sebi sadržala i moralno etički deo: “Fotografija prirode je svaka fotografija na kojoj se ne pojavljuje čovek i ni jedan objekat stvoren čovekovom rukom i koja nije nastala destruktivnim čovekovim delom prema prirodi.”
Geza Farkaš
http://www.photogeza.com/
Dodatak
Fotomanijak nas upućuje na Wildlife photography ethics, kao i na Wild Serbia, sajt koji “predstavlja najveću dostupnu kolekciju prirodnjačkih fotografija iz Srbije, nastalih isključivo u divljini” [03. 11. 2008.]
Filed under: teorija fotografije | 16 Comments
Tags: etika, priroda
-
Komentarišu:
Poslednje na Fotomanijak.com- Moj portfolio
- F STOPmag (intervjui sa poznatim fotografima)
-
Jesmo odavno skupljačka divizija koja hoda na dve noge i zove se čovek.
Pri tome, se kriterijum skupljanja sveo na najmanju moguću meru, eto tek toliko da i dalje možemo da zadržimo reč “kriterijum”, iako mislim da je ona tu odavno suvišna.
Nego, jbg, kreacija nekad nešto i uništi.
Pitanje je mere.
Nekoliko stabala se saseče da bismo imali papir.
I crtali.
I rude srebra da bi se filmovi razvili.
I to tak štima.
Mera je zakon svih stvari.
Krajnosti su pokazatelj naše obolelosti.
Da, ali poenta i jeste da konačno imamo tehnologiju sa kojom ne moramo svojim ‘kreativnim’ delovanjem ugrožavati prirodu. Samo da uzmemo primer alternativnih izvora energije: solarna energija, energija plime, energija vetra, biogas…
.
Naravno da sada neko može da primeti da su i za ovaj način dobijanja energije potrebne sirovine u obliku ruda za izgradnju ovih postrojenja. Ovaj argument je lako oboriti, jer eksploatacija ruda ne mora biti preko površinskih kopova koji ostavljaju ožiljke na licu planete. Po meni ovde je globalni problem što je ekonomija postala jedno čudovišno nad biće koje u svom bezumlju uništava planetu. Profit i novac upravljaju sudbinom čovečanstva a ne razum…
Za meru se potpuno slažem, ali to jednostavno nije u prirodi čoveka. Pitaj bilo kog pušača, lakše je ne pušiti nego pušiti 10 cigareta dnevno
Ne moram da pitam bilo kog pusaca nista, pusac sam i sama
Elem, sve se ja s tobom slazem.
Ali to se slazem s tobom kao “idealista”.
Kao “realista” moram da ti priznam, da eksplatacija i ekonomska masina, i jasenje po planeti, postoje oduvek, i da se tu ama bas nista nije promenilo, sem sredstava, kroja odela, dizajna automobila i wallpapera
Ljudska priroda je koliko god idealistika, toliko je i zverska. Hteli mi to sebi priznati ili ne.
Nije loše da se upletemo u dublju polemiku, ali bih se zadržao na momentu fotograf-priroda. Verujem da se edukacijom može dosta toga postići, ali mislim da se ne može edukovati ovoliko ekstreman priliv novih foto-amatera. Ne u smislu da vređam ikog, naprotiv. Veliki broj novih ljubitelja ide okolo i beleži trenutke. Sad su to i deca sa mobilnim telefonima, i mladi na ekskurzijama itd.
Edukacija je tu od presudnog značaja, ali je pitanje koliki kapacitet za edukaciju imamo? Da li može zadovoljiti nove potrebe?
Takođe verujem da će fetiš fotografije koji se razvija od sada i kod dece, možda povoljno uticati na njihovu svest o okruženju. Možda će oni, pod tim uticajem, ranije postati “konstruktivni sakupljači informacija”?
To svakako ostaje da se vidi…
Necu se upustati sada u raspravu.
Samo cu uputiti ljude na:
Wildlife photography ethics koji se moze naci ovde :
http://www.digicamhelp.com/learn/nature/wildlife-ethics2.php
I takodje na jos jedan interesantan projekat koji je danas bio predstavljen na BizBuzz konferenciji WildSerbia http://www.wild-serbia.com
sa puno puno interesantnih wild life fotografijama srbije…
Takodje obratite paznju na natpis na pocetku naslovnice
“Wild-Serbia.com represents the largest on-line wildlife photo collection from Serbia. All photos on this site are made according with wildlife code of ethics.”
Naš “praiskonski lovačko-sakupljački instikt” nagoni nas na lov da bi smo preživeli ali današnja lovina nije nam potrebna da utolimo glad već je trofej kojim “vulgarni potrošački mentalitet postindustrijskog društva” maše komšijama i prijateljima ispred nosa i pokazuje kako, eto, imamo novca za provod u prirodi i kao strašno volimo prirodu. Prošle godine gorele su šume širom Srbije a gasili su ih oni koji su morali ( vatrogasci, šumari i seljaci ali tek kada bi vatra stigla do njihove njive). Lovaca i samozvanih ljubitelja prirode bilo je veoma, veoma malo. Edukacija tu ne pomaže jer su i ti parkovi prirode samo licemerno opravdanje za bespoštedno uništenje svega čega se čovek dotakne. Priroda će sama naći izlaz iz ove situacije a kako će ljudska vrsta tada izgledati i da li će uopšte i postojati možemo samo da nagađamo.
@ Foto Manijak: hvala na linkovima, biće ubačeni u tekst!
@ Iva: Ne bih baš preterivao, mada se slažem za ono u vezi požara. Ljudi će prirodi pomoći ako imaju neke konkretne efekte od toga — finansijske ili neke druge. Recimo, pre 50ak godina je verovatno bilo glupo ili ne-baš-posebno-važno isticati da je tvoja firma “ekološki čista”, šta god to značilo. A danas to postaje “cool”, pa se praktično prirodi pomaže ne da bi se prirodi pomoglo, već da bi se podigao rejting pojedinca ili grupe.
Postoji čini mi se u Americi neki vid “podrške prirodi”, konkretno smanjenju emisije štetnih gasova, koji otprilike funkcioniše ovako: neka agencija proceni koliko tvoja firma štetno utiče na prirodu (broj kompjutera, mašina, automobila i svega ostalog), čime dobiješ informaciju o “tačnoj” količini štetnih materija koju proizvodiš. Onda na godišnjem nivou plaćaš proizvodnju iste te količine čistog vazduha (valjda nešto vezano za sadnju drveća i sličnog). I to bi trebalo navodno da anulira tvoj štetni učinak.
Siguran sam da se sve vrti oko novca, i da nekoliko ljudi koji pomažu iz moralnih razloga svakako ne može ništa posebno da učini. Uz neke naše reke se po sezoni mogu skupiti tone i tone plastičnih flaša… Vrlo je jednostavno zašto niko sad to ne radi, a zašto će u jednom trenutku svi to raditi… novac.
Sve je to licemerje poput parkova prirode jer upravo ta Amerika je odbila da potpiše Kjoto sporazum. Milion ljudi će platiti sadnju drveća ili prestati da koristi pvc kese a onda će jedna mega kompanija ili omanji rat načiniti duplo više štete nego što je tih milion ljudi donelo koristi. Jednostavno pohlepa je jača od razuma. A priroda je već počela da reguliše na svoj način, recimo na primer, putem dijabetesa ali čovek to nije shvatio kao opomenu već , u ovom slučaju farmaceutske kompanije, kao priliku za novo zgrtanje novca. Fotografija nije pomogla da se smanji nasilje naprotiv ljudi postaju imuni na nasilje i sve više pada granica neukusa u novinskoj fotografiji pa tako danas možemo videti kako se pozira pored mrtvih beba, rasporene leševe i slično što je bilo nezamislivo pre 30-40 godina. Fotografija neće pomoći prirodi a etika je izbor svakog čoveka pojedinačno. Na žalost, danas ljudi koji drže do etike ispadaju budale u društvu.
Drago mi je što je Katarinin sajt dospeo na ovu temu. Hvala Fotomanijaku na linkovima
.
Iva imaš previše tvrde stavove. Situacija jeste loša ali ima i kontraprimera. Sporazum o zaštiti ozonskog omotača se poštuje i skoro da je u potpunosti prestalo emitovanje štetnih gasova (freona) Za 10-tak godina očekuje se i njegov postepeni oporavak. Ali da se sa ekologije vratimo na fotografiju…
Fotografija kao i nauka je sama po sebi moralno neutralna od ljudi zavisi kako i za šta će je upotrebljavati. Fotografija prirode spada u kategoriju dokumentarne fotografije i kao takva njena pravilna upotreba može pomoći edukaciji ljudi. Skorašnji primer je bila borba za Ledinačko jezero. U prvim redovima su bili uz lokalno stanovništvo planinare i fotografi amateri. Fotografije ograđenog jezera, privatnog obezbeđenja koje je multinacionalka Alas angažovala i sveštenika koji predvodi narod u borbi za čistije sutra su bile u mnogim novinama i na mnogim sajtovima. Alas je posle toga poveo pravi multimedijalni rat pokazujući na velikim bilbordima iskrivljenu, lažnu sliku o tome kako će jezero navodno izgledati nakon 20 godina rekultivacije – čitati eksploatacije kamena. Ovde imamo oba primera, nemanipulisanih dokumentarnih fotografija u službi istine i hiperealnih fotografija navodne lepe budućnosti u službi profita.
Na žalost ova bitka je izgubljena ali se toplo nadam da nije izgubljen i rat za Frušku Goru.
Vidimo da i fotografija na izgled neutralnog pejsaža jednog jezera može imati i te kakve veze sa etikom. Ovde je doduše u pitanju primena te fotografije a ne sam čin njenog nastanka.
Nije valjda da je propala akcija za spašavanje jezera?
Zanimaju me te fotografije — dokumentarne sa lica mesta, i one koje je “projektovao” Alas. Ima li ih negde?
Evo stara tema na Dizajn zoni gde je gomila fotografija. Posle su upotrebljavane i u nekim dnevnim novinama.
http://www.dizajnzona.com/forums/index.php?showtopic=22169&hl=ledina%C4%8Dko
Na žalost sajt Alasa je trenutno blokiran, bilbordi se nalaze na putu od Novog Sada ka Beočinu.
Nisam ja eko-radikal ali primer Ledinačkog jezera potvrđuje moje stavove. Pobedili su oni što lepe žabe super lepkom. Jedan deo tih fotografa amatera reći će: ” Batali jezero gledaj ono od čega se živi” i početi da lepi žabu. Naravno, zarađeni novac kasnije će potrošiti na lekove za sebe ili svoju decu jer posledice su neizbežne. Ali bitno je da se novac okreće.
Drago mi je da naleteh na ovu temu baš ovih dana. Nije mi stran obilazak rezervata prirode i potpuno podržavam sve izneto ovde povodom očuvanja prirode. Ali se plašim da su ovde fotografi najmanji problem, ali mogu biti deo rešenja tako što će ukazivati i slikom na ono što se radi sa Srbijom.
Ovbih dana sam svratio do ponora Kločanice (ili Suvaje) blizu kanjona Resave. Lep ponorčić, ali je bivao nekad zatrpan đubretom. Čišćen je ali se i opet našlo nekoliko kesa i jedan stari radiokasetofon. Da ne nagađam, ali očigledno je da nekim ljudima teško pada nošenje đubreta do Despotovca ili gde već imaju deponiju već bacaju u ponor. Nije to jedini primer. Par kilometara dalje u jednoj udolini nekoliko šporeta i bojlera.
Daleko smo mi od branja cveća kad nam se ovakve stvari dešavaju.
Drugi problem naše shvatanje turizma. Vodopad u Lisinama mi je mrsko slikati jer uvek ima nekog đubreta okolo. A i vode nema koliko je imao jer je neko (zna se ko) zahvatio vodu za ribnjak iznad njega. Čujem i da se pravi restoran/kafana odmah pored vodopada u Gostilju.
Jednostavno je strašno koliko se uništava i ono malo što imamo. Do sada me je bilo sramota da slikam to đubre po prirodi i zaštićenim zonama, ali možda je vreme da krenem/krenemo i na taj način animiramo javnost na ono što se dešava u ovoj zemlji (a i šire).
Dugo, dugo pratim sta se dogadja na domacoj WildLife sceni. Ne mogu da kazem da mi nije drago sto se stvari popravljaju i sto sve vise ljudi voli cvetice, leptire, ptice… Ali, pojedine pojave prevazilaze granice dobrog ukusa. Katarija i ja smo jasno stavili jedno drugom do znanja sta SME i NE SME da se radi i postavlja na nas sajt. Kada je priroda u pitanju, ja sam dosta duze od nje u “poslu”, ali delimo ista osecanja i prinicipe i drzimo ih se k’o pijan plota.
Sta je to dobra WildLife fotografija? Ptica u letu, ptica na gnezdu, ptica u kavezu? Svuda je ptica. U cemu je razlika? Upravo u tome koliko ste je uznemirili, koliko ste stete naneli. Da li bi ste usli u koloniju caplji zarad 3 fotke? Da li biste sedeli pored gnezda belorepana i plasili ga dok inkubira jaja ili sasvim mlade ptice? U ovim slucajevima niti ima zdravog razuma niti postovanja zakona. Divlje zivotinje je moguce “nadmudriti’ i snimiti ih u njihovom okruzenju, a da im ne ugrozite zivote ili potomstvo. Na vama je da li to hocete ili necete da ispostujete. U “normalnim” drzavama za sve postoje dozvole i kazne, pa i za ovakve stvari.
Ja uopste nisam bila svesna da je fotografisanje prirode tako destruktivno. Znam, ne bi trebalo da iznenadi, ali… prosto mi nikad ne bi palo na pamet da bi neko uradio tako nesto, i naskodio prirodi da bi dobio fotografiju. Neka je ta fotografija i roba.
Slazem se, sve to moze da se promeni obrazovanjem i dobrim primerima, ali nikako da se dese. Ne mozes da guras uporedo i etiku i profit. Odnosno, mozes, ali je ono prvo Sizifov posao, i sa sve vecom kamencinom.
Mislim da je sve ovo malo nakrivo nasadjeno i tipicno gledanje na prirodu iz ugla ne-biologa. Ja sam biolog i veliki sam ljubitelj prirode i fotografije prirode, i iskreno ne vidim nista lose u zrtvovanju objekta nakon fotografisanja ili malom maltretiranju pre. Ako ste sada razrogacili oci vratite ih u normalu, ja nisam destruktivan prema prirodi, cak sta vise zastita prirode mi je zanimanje. Naravno nikad ne bih povredio bilo kog kicmenjaka da bih ga bolje fotografisao, dozvoljavam sebi eventualno da ih malo iznerviram. Ali kada su beskicmenjaci u pitanju tu je sasvim druga prica i to iz dva razloga. Prvo, meni je jako vazno da tacno znam latinski naziv vrste koju fotografisem a to je u najvecem broju slucajeva jedino moguce ako se primerak uhvati i prosledi (najcesce u alkoholu) nekom od strucnjaka koji ce da mu vadi onu stvar i da je gleda pod mikroskopom, a posle ce da ga preparira i stavi u zbirku. Drugo, taj zrtvovani primerak je jedan od milion (znaci steta je veoma mala). U prirodi se svakodnevno vodi krvava borba za opstanak i milioni beskicmenjaka bivaju pojedeni, zato ih i ima mnogo, tako funkcionisu lanci ishrane. Takodje vecina beskicmenjaka zivi relativno kratko i mnogi ne prezimljavaju u adultnom obliku. Poenta je da ce ta, npr. neka buba, koju mi ostavimo u zivotu, biti pojedena od npr. neke ptice ili druge bube, a ako i prezivi sve napade predatora prvi mraz joj ne gine. Jedan deo njih ce ipak uspeti da se spari i polozi jaja sto je i uloga adulta. Svi oni koji nisu uspeli predstavljaju cenu razmnozavanja. Antropogeni uticaj kroz ubijanje pojedinacnih primeraka je neverovatno mali i u stvari nije vredan ni pominjanja. Covek ubija bica u prirodi tako sto im menja staniste, od sume pravi njivu, od mocvare livadu itd. Sta je jedna buba naspram hiljade koje se ubiju kad se recimo posece neko parce sume. To je ono o cemu treba da se prica i na sta treba da utice svim sredstvima da se spreci a ne o tome kako neko maltretira bube u prirodi.
PS. „Wild-Serbia.com predstavlja najveću dostupnu kolekciju prirodnjačkih fotografija iz Srbije, nastalih isključivo u divljini” je samohvaljenje i netacno je. Na mom sajtu se trenutno nalaze fotografije 1686 vrsta biljaka, zivotinja i gljiva. Cik nek me neko stigne ako moze. Ovo je sala naravno, kamo srece da nas fotografa prirode u Srbiji ima 10 puta vise.
PS2 pozdrav Katarini, Gezi i Milanu