WP Greet Box icon
Dobrodošli na Svetlu Komoru, portal i magazin primenjene fotografije! Ako ste novi ovde, možda želite da pratite naš RSS izvor, ili Fejsbuk stranicu, kako biste ostali u toku sa novim sadržajem?


foto: Geza Farkaš

Moje razmišljanje na temu etike u fotografiji prirode pokrenuto je jednim događajem u Kiškunšagi nacionalnom parku u Mađarskoj. Grupa fotografa, među kojima je bio i jedan naš kolega, obilazila je nacionalni park. Unapred određenim stazama vodio ih je čuvar. Jednog trenutka, naš kolega je zastao i otkinuo cvet. Digao ga je naspram neba i fotografisao. Priznaćete da je to mnogo lakše i dostojanstvenije nego leći na zemlju. Čuvar mu je prišao, uzeo cvet od njega i na licu mesta naplatio kaznu od stotinjak eura. Zaista, da li je ta destrukcija stvar našeg genetskog koda ili su nas ove industrijske i informatičke revolucije potpuno otuđile od prirode.

Ubrzani razvoj fotografske industrije omasovio je upotrebu fotoaparata. Danas, čak i najednostavniji, čitati najeftiniji, digitalni fotoaparati imaju sasvim prihvatljive makro mogućnosti. Malo skuplji modeli imaju ultrazum mogućnoti, a mnogi modeli su i vodonepropusni. Fotografiše se svuda i sve, na zemlji, pod zemljom, u pećinama, pod vodom. Fotografiše se i veliko i malo. Znatan deo novih vlasnika digitalnih fotoaparata okreće se fotografiji prirode. Na ovom mestu je potrebno definisati šta je to zapravo fotografija prirode. Jedna od “tvrđih” definicija glasi: “Fotografija prirode je svaka fotografija na kojoj se ne pojavljuje čovek i ni jedan objekat stvoren čovekovom rukom.”

Na žalost, osim pozitivnih efekata ovog povratka prirodi, prisutni su i oni negativni. Kao i uvek do sada u istoriji, ubrzanu industrijalizaciju nije pratio i odgovarajući moralno-etički razvoj. Ne mali broj fotografa preslikava, prilikom boravka u prirodi, vulgarni potrošački mentalitet postindustrijskog društva. Oni postaju konzumenti prirode, a objekat fotografisanja se uništava. Roba je konzumirana. Cveće i biljke se beru pa se fotografišu. Ptice se plaše i dižu sa gnezda. Rasturaju se mravinjaci da bi se fotografisali uznemireni mravi. Love se leptiri i tvrdokrilci da bi se namestili na pogodnije mesto za fotografisanje. Neki od interesantnijih “objekata” nose se kući da bi se, u povoljnijim uslovima, fotografisali. Insekti i gmizavci se stavljaju u frižider da bi se usporili. Žabe gatalinke se lepe super lepkom za lišće, sve u cilju dobijanja što atraktivnijih poza. Istini za volju mali broj fotografa baš toliko zastrani. Većina ima površno i privremeno interesovanje za živi svet oko sebe. Isto tako, zaista, nije svejedno da li ste, zbog dobre fotografije, ubili nekog tvrdokrilca kakvih ima na stotine hiljada u vašem neposrednom okruženju, ili ste digli sa gnezda orla belorepana koji je na pragu izumiranja u Srbiji.


foto: Geza Farkaš

Konačno, naš praiskonski lovačko-sakupljački instikt može biti zadovoljen zahvaljujući tehnologiji na nedestruktivan način. Ne moramo više ubrati biljku i staviti je herbarijum, uloviti insekta, probosti ga entomološkom iglom da bismo ga arhivirali u insektarijum. Prilično je nepraktično i skupo preparirati ptice kada možemo imati njihove fotografije. Lovac u nama je zadovoljan jer je to moja fotografija divljeg srndaća. Sakupljač u nama je takođe srećan jer sam ja fotografisao preko 200 vrsta. Iako nam tehnologija pruža mogućnost da kvalitativno promenimo odnos prema prirodi i da od destruktivnih skupljača materijalnih artefakata postanemo konstruktivni skupljači informacija, mi se i dalje ponašamo prilično apsurdno i u toj novoj, sakupljačkoj groznici ugrožavamo živi svet oko sebe.

Izlaz iz ove situacije je edukacija. Kada bi se bar izvestan postotak fotografa prirode potrudio da nauči i pročita nešto o biljkama i životinjama, kao i o mestima i ekosistemima gde fotografišu, sigurno bi se promenio i njihov odnos prema tom istom živom svetu. Najopasniji su ipak oni najedukovaniji fotografi prirode koji su “zastranili” i koji su spremni da, zarad dobre fotografije, žrtvuju žive stvorove koje fotografišu. Primer za to su ljudi koji ulaze u kolonije ptica i ostavljaju pustoš napuštenih ptića i razbijenih jaja iza sebe. Možda bi bar malo pomogla i nova definicija fotografije prirode koja bi u sebi sadržala i moralno etički deo: “Fotografija prirode je svaka fotografija na kojoj se ne pojavljuje čovek i ni jedan objekat stvoren čovekovom rukom i koja nije nastala destruktivnim čovekovim delom prema prirodi.”

Geza Farkaš
http://www.photogeza.com/

Dodatak

Fotomanijak nas upućuje na Wildlife photography ethics, kao i na Wild Serbia, sajt koji “predstavlja najveću dostupnu kolekciju prirodnjačkih fotografija iz Srbije, nastalih isključivo u divljini” [03. 11. 2008.]

Be Sociable, Share!