Lepa vest je za sve ljubitelje teorije fotografije, a mogu reći i za sve vas, verne čitaoce mog bloga. Na poziv Ivane Tomanović, glavne urednice časopisa ReFoto, napisao sam prvi tekst u novoj-staroj rubrici Teorija fotografije. Radi se o uvodu u teoriju – šta ona jeste i šta može biti. Počinje sa pojašnjenjem – kako se teorija obično bazira na suvoparnim formulama i pravilima (tehnike) a da se zanemaruju procesi kojima se ona stvara, odnosno čita.
Cilj rubrike je da fotografima, a posebno onim mladim i ambicioznim, pojasni da se teorijom fotografije dolazi do boljeg razumevanja fotografije, pre svega. Današnji kriterijumi u fotografiji svode se na zvezdice i “favove”, a elitistički model vrednovanja fotografije sve je jači (veličaju se samo “najbolji”, i oni mogu da rade kako god požele, mi smo tu da im se klanjamo i da ih kopiramo).
Dosta sam razmišljao prilikom pisanja članka. Dosta sam pisao, pa brisao. Bilo mi je teško da sve sažmem u relativno-kratak tekst, jer bi tako kompleksna tema ispala naivna. Tu je opet bilo i pitanje primera. Da ne bi sve bilo prazno teoretisanje, treba ljudima dati i primer. A kako u jednom primeru, u nekoliko rečenica, predočiti sve što bi trebalo? Bio je to pravi izazov za mene, uzimajući u obzir ciljnu grupu časopisa.
Kada je konačna verzija usaglašena, bio sam jako zadovoljan. Pročitao sam ga verovatno oko 20 puta. Onda sam konačno dobio svoj štampani primerak. Vrlo uzbuđen, počeo sam da listam. Nisam preskakao ostale rubrike (ali ih nisam posebno ni čitao), a bilo ih je dosta – U fokusu, Izložbe, Moje Iskustvo, Fotografi, Praksa na delu itd. I onda napokon Teorija fotografije. Opet sam pročitao ceo tekst, iako ga znam napamet. Ali nešto nije štimalo. Sve je isto, ali nešto deluje drugačije.
Upravo to – delovanje. Ceo časopis je pun lepih fotografija, dobrih lekcija i saveta. Čak se i za ozbiljnijeg korisnika nađu dobre i pametne stvari. Ali nisam mogao da se otrgnem utisku da u tom moru dobrih fotografija do kojih se lako stiže (pomoću objašnjenja i uputstava), članak o teoriji kao da je crna rupa. Zašto bi sad neko, ohrabren svim tim dobrim savetima i step-by-step lekcijama, zastao i poverovao tekstu koji u suštini kaže da je fotografija misaoni proces, da ne verujemo tehnikama već procesima stvaranja, pa pominje i neku filozofiju fotografije itd.
Mislim da tek sada osećam pravu moć kanala za distribuciju fotografije, o kojima je Vilem Fluser pričao u knjizi Za filozofiju fotografije. Naravno, logično je da se svaka fotografija menja u odnosu na kanal kroz koji se propušta – što isto važi i za tekst unutar časopisa – ali sam zapravo tek sada to osetio tako jako na svojoj koži. Tekst koji praktično znam napamet i za koji sam bio siguran da znam kakav efekat može u čitaocu izazvati – sada nema tu moć. Naravno, vrlo sam subjektivan po ovom pitanju, i nemam pojma šta o tome mislite vi, čitaoci časopisa.
Budite brutalno iskreni!
Možda će vas zanimati i:
- Teorija obrade fotografije
- Estetika fotografije [Fransoa Sulaž]
- Za filozofiju fotografije [Vilem Fluser]
- Nacionalna Geografija i stereotipi
- Semiološka analiza fotografije
CONGRATS!! E to je DOBRA vest! Nisam ga jos kupio, ali ce to biti ovih dana. Jedno drhtavo pitanje: ‘Oce se to nastaviti?
A da, zaboravio sam najvažnije — nastavlja se, naravno!
Hmm, Refoto sam kupovao neko vreme, a onda sam se razocarao i prestao da ga kupujem a sada razmisljam da li da ga uzmem?
Pa pazi, ni ja ga ne kupujem redovno. Ne znam kada si prestao da ga pazariš, ali sam siguran da se u proteklih 6 meseci dosta popravio. Naravno, ciljna grupa se nije mnogo promenila jer jednostavno na našem tržištu i ne postoji. Ima više fotografija, a rekao bih i da je tehnika malo smanjena.
Šta da ti kažem — kupi pa vidi. Ili zajmi od nekoga…
Heh. Nisam čitalac datog (a ni drugih) časopisa, ali mislim da razumem tvoju muku glede (be)smisla dubine pisanija, sa čisto teoretske strane.
Citiram te, radi fokusa:
“Zašto bi sad neko, ohrabren svim tim dobrim savetima i step-by-step lekcijama, zastao i poverovao tekstu koji u suštini kaže da je fotografija misaoni proces, da ne verujemo tehnikama već procesima stvaranja, pa pominje i neku filozofiju fotografije…”
Taj neko koga ti opisuješ zaista nema zašto da ti veruje, i u većini slučajeva će posmatrati tvoj relativno dubok rad kao kuriozitet. Nema potrebe da tupim o tome, znaš sve dobro i sam.
Mene će, sa druge strane, i sam pomen “filozofije fotografije” privući da kritički bacim oko na napisano, pa kud puklo da puklo. Ali to je zato što mene u principu, pored fotografije (ako nju uzmemo za primer), uistinu i zanima da saznam smisao i svrhu iza šablona i forme kojima sam okružen svuda, pa i u fotografiji. Barem ja tako gledam na stvari. A kako starim, vidim da nema takvih radoznalih baš mnogo.
E sada, da ja istinski verujem da je ovakva podela, upravo od mene samog načinjena, išta drugo do maštarija uma opsednutog deljenjem i imenovanjem (avaj, šta ćemo, jedini je!), ne bih ni ja pisao svoj blog! Drugim rečima, iako sam u prilici da donekle biram target market putem načina pisanja i tematike članaka, uvek negde postoji nada da će, osim ljudi kojima po prirodi posla odgovara da čitaju moje redove, tu zalutati I OSTATI neko koga zainteresuje dubina. Neko ko će želeti da mi se obrati povodom mojih razmišljanja izloženih u esejima koji se bave građanstvom, pop-kulturnom besmrtnošću u post modernizmu, ili već nečim sličnim. Ti nisi u prilici da biraš target market za taj časopis, ali koliko shvatam, to su relativno amaterski, polu-profesionalni fotografi i slično. Dakle upravo savršen segment za seriju napisa o teoriji fotografije.
Mislim da nemaš zašto da se brineš i strepiš. Voleo bih da pročitam tvoj rad, ali ovako, na slepo, iskreno verujem da će ljudi koji imaju u sebi iskru i želju da shvate i upoznaju se sa stvarima kao što je “filozofija fotografije” dosta izvući iz tvog članka. I to je ono što je bitno, zar ne? Naravno, ukoliko si lepo napisao, ne? Eto… zasigurno malo pomogoh sebi, a za tebe ne znam… ja kažem bravo, istraj, a ti kako hoćeš!
Odlično, hvala puno na konstruktivnom komentaru! Potpuno se slažem u vezi bloga — i ja isto tako pišem da bi što više ljudi to čitalo, ali u suštini, najvažnije mi je da znam da tu ima šačica ljudi (od kojih se neki i ne javljaju) koji uvek čitaju i uvek razmišljaju malo “dublje” o mom tekstu. Znaju oni koji su, da ne nabrajam
Isto tako mislim da je dobro, zapravo odlično da se takav tekst pojavi u takvom časopisu, jer je njegovoj publici možda i najviše potrebna takva tema za razmišljanje. Do njih ja sigurno ne bih (nikad) stigao sa blogom. Ono što me kopka svo vreme je koji efekat daje taj jedan tekst na 2 strane, okružen masivnim člancima o lakim i brzim tehnikama za stvaranje super fotki.
Ali, kao što kažeš, bitno je da se makar jednom manjem broju ljudi to svidi i da ih navede na razmišljanje — i misija je uspešna!
Upravo tako – manji broj ljudi. Jer, da je veći druže, to se ne bi lepo odrazilo na temelje kapitalističkog sistema. Ne valja da puno ljudi misli o “filozofiji fotografije”. Ne valja nikako.
Ne smeš sebi dozvoliti da se poistovetiš sa Prometejem. Danas koncentrisana vatra prži samog nosioca, rekao bih, i to u svakom smislu zamislivom. Prikriveno i tiho, iskrica po iskrica, to je jedini način da izbegneš orla spektakla – to svevideće, sveravnajuće čudovište senzacionalizma.
Izvinjavam se na možda neumesnoj poetičnosti i definitvno namernoj obfuskaciji koju vršim … kasno je i to sve, ali i pravim poentu, ako se slažeš?
Mislim da kapiram
Jedino sto ja sad, posle ovih lepih i konstruktivnih komentara, ne bih voleo da, zbog toga sto taj casopis citaju “samo” umisljeni-da-ce-preko-noci-postati-bolji, snizis nivo tvojih clanaka na prizemni i pocetni nivo.
Verovali ili ne, casopis eto, citaju i oni drugi sto vole da razmisljaju u zivotu i o zivotu, pa i o fotografiji, te bih ipak voleo da ga zadrzis na jednom visokom nivou.
Kad se vi svi blogeri potrudite da napravite pametniji casopis, rado cemo citati i njega
Da, i o tome sam dosta razmišljao. Mislim da je kvalitet ostao na istom nivou, ali je možda zbog ograničenog prostora o svemu malo manje napisano, što može delovati neobično nekome ko je upućen u temu. Ali sam i dalje zadovoljan kako je sve izašlo na kraju.
Publika ReFotoa se malo “niveliše” sa dolaskom DigitalFoto-a (ako se tako beše zove), pa verujem da će ovde sad biti više “naprednih amatera” i iole ozbiljnijih čitalaca. A ako negde pogrešim(o), na tebe računam da javljaš!
Zapravo, to je prvi clanak koji sam i procitao u ovom broju, a naslov me je odmah asocirao na ovaj blog i tvoje pisanije … naravno, cim sam video potpis bilo je jasnije da nemas dvojnika
Tekst je odlican i predstavlja pravo osvezenje u odnosu na brdo tema koje prebrojavaju megapiksele, autofokus tacke, grame, komade stakla u objektivu etc
Inace, ne bih se slozio da je nemogucnost pretvaranja emocija upijenih iz slike u pisanu rec hendikep.
Generalno, ti sliku mozes da odsviras i obrnuto, ali veruj mi da ima malo ljudi koji su u stanju da se istovremeno izrazi kroz sliku, rec ili ton jednako kvalitetno, ili da izvrsi konverziju.
“Da sam hteo da pisem, ne bio fotograf” je potpuno ispravna izjava i prilicno univerzalna pa ces je cuti i kod slikara, muzicara i naravno pisaca.
I to nema veze sa obrazovanjem.
Citamo se
Drago mi je da te je tekst asocirao na ovaj blog
Isto tako, drago mi je da čujem da je tekst pravo osveženje, jer zaista ne znam kako ljudima deluje u moru drugih “tehničkih” tekstova.
Što se tiče “hendikepa”, ipak mislim da ima veze sa obrazovanjem. Kada čitaš dosta o fotografiji (na bilo koju temu), ili gledaš tuđe fotografije i počneš o njima da razmišljaš, kada pišeš o fotografiji ili diskutuješ sa svima oko sebe, to je onda obrazovanje (naravno, nije samo to). I onda ti nije teško da, kad te neko pita “šta ti ovde vidiš?”, odgovoriš analitički. To jest, da prepoznaš sve ono što osećaš.
A ako u protivnom, na svaku fotografiju “zanemiš” (ne mislim bukvalno ti) jer prosto ne umeš da formulišeš bilo kakve emocije, to je onda hendikep. Slažem se da postoje trenuci kada naizgled nemaš reči da opišeš neku fotografiju (ili muziku, pojavu…), ali se to može prevazići dubljom analizom, za koju je opet potrebno neko obrazovanje.
Možda je hendikep malo gruba reč.
Sve je to neki moj stav, a ja sam samo običan smrtnik
Svakako ti hvala na konstruktivnom komentaru, očekujem ih još!
Da, mislim da je „hendikep“ prejaka reč
Inače, mislim da je Re foto postao kompletniji časopis dajući prostora ovakvim člancima čime bi trebalo malo da odrzi tu ravnotežu u odnosu na tehničke aspekte fotografije.
Jednako bitno … slozicemo se.
Nama samo ostaje da tu tom moru informacija ne zagubimo negde smisao svega, tj. uzivanju u fotkanju, lepoj fotografiji (i poneko kacenje na zid)
Svako na svoj nacin , ćutke ili rečito
Tačno tako, važno je da se malo “izbistri” način na koji se fotografija shvata i vrednuje, što i jeste cilj ove rubrike. Ako za početak neko to samo shvati i prihvati, a da ne ume i sam da prenese — i to je dobar početak
Kupila, pročitala i evo čestistam! I nema prekida. Odlično je.
Kupila i citam. Svaka cast, tekst je odlican!
Drago mi je sto su ti objavili tekst, zbog tebe cu da kupim ReFoto.
Ne bih da komentarisem vise za sad dok ne procitam.
Ćao Ana! Obavezno javi šta misliš!
(radi se o čitanju fotografije)
Napisan je nov tekst za tu priliku, znači nije objavljeno nešto što ovde već ima. A kupi i sledeći broj, tekst je još bolji!
Pozdrav!
Vrlo dobro! Najbolji tekst poslje dugog vremena. Sasvim nešto novo za mene. Nadam se, da če bit još ovakvih tekstova.
Pozrav iz Slovenije
Andrejc
Hvala Andrejc!
Novih tekstova naravno ima još, nabavi sledeće brojeve. Jel i u Sloveniji dobijate ReFoto?
Pozdrav,
Darko