Ovaj kratak video snimak, napravljen na privremenom naselju za rome koji su izmešteni sa Novog Beograda, provocira razna pitanja.
Za vreme višečasovnog fotografisanja (fotoaparatima Canon 5D i Nikon D200), prisutna deca su non-stop skakala oko Sanje i mene, moleći nas da ih fotografišemo. Gde god mi, tu i oni. U jednom trenutku sam izvadio svoj Canon IXY 910 IS aparat (vidi sliku dole) jer sam želeo da snimim video snimak cele atmosfere. Jedno dete se prepalo, misleći da je “to za novine”, pa je stalno bežao iz kadra, dok je drugi otkrio tu tajnu, da “novinari slikaju sa malim” (fotoaparatom).
Nije to nikakvo spektakularno otkriće, ali provocira na razmišljanje.
Još ranije sam čuo, iz prve ruke, kako su neki urednici dnevnih novina svim svojim novinarima podelili snapshot aparate. To je valjda zato da se fotografi ne bi slali na “bezveze” zadatke, ili onda kada baš ne mogu da stignu jer moraju nešto drugo važno da rade.
Mač sa dve oštrice.
Sa jedne strane, fotografi više ne moraju da “pokrivaju” događaje koji ne zahtevaju veliku fotografsku stručnost. Novinari mogu da snime te jednostavne motive koji se kasnije prekadriraju i obrade tako da izgledaju pristojno. Sada već postoje brojni mali i jednostavni, ali izuzetno moćni fotoaparati. To bi moglo da stvori mali “luft” koji bi dozvolio fotografima da rade na ozbiljnijim temama, na kvalitetnim reportažama. Međutim, i pored toga fotografi su obavezni da rade na dosadnim konferencijama za štampu, ispraćajima, dočecima itd. Ne viđamo kvalitetne pojedinačne fotografije ili reportaže o npr. problemima mladih, pušenju, ekologiji i sličnom (istine radi, to ne vidimo i iz drugih, “viših” razloga o kojima nećemo sada).
Sa druge strane, opasno je fotografiju predati u ruke onih koji niti imaju stručnost, niti ambiciju da se time bave. Možemo misliti da je dobro dati novinarima da snime “jednostavne” motive, pa da fotografi imaju vremena da se bave ozbiljnim temama. Ali to može mutirati do toga da nam bude svejedno da li će na događaj da ide fotograf ili novinar sa aparatom. Kriterijum se može srozati vrlo nisko, a najpre zbog odsustva pravog balansa (uredništva). Ne može se novinaru dati fotoaparat da pokriva jednostavne motive, a da se u isto vreme fotografi ne šalju na ozbiljne zadatke. U protivnom, fotografija se jednostavno rečeno urušava (kao kada bi fotografi pisali tekstove).
Iako ovaj princip “novinar slikar” ne funkcioniše u svim novinama, nedeljnicima i časopisima, zanimljivo je posmatrati reakciju ove dece na male snapshot aparate, u poređenju sa “velikim” fotoaparatom. Zanimljivo je i videti njihovu reakciju na pominjanje novina uopšte. Sve su to znakovi pored puta. Možemo ih svatiti i bezazleno, smešno…
Možda će vas zanimati i:
Nema sličnih članaka.
Zar to nije buducnost da novinar/fotograf, jedan covek, ide sam na dogadjaj, opremljen laptopom i fotoaparatom ili cak i kamerom. Tako da ce ceo izvestaj napisati, ilustrovati ga fotografijom ili videom i poslati ga u redakciju direktno sa lica mesta.
Ako pogledamo samo trenutnu situaciju na internetu, u svetu. Cini mi se da su blogovi novinara/fotografa polako preuzimaju primat u izvestavanju sa lica mesta. Mozda cak i ne zbog kvaliteta samog izvestavanja, vec zbog brzine kojom se vest objavljuje.
Da li ce to dovesti do pada kvaliteta fotografije ili samih tekstova, e tu sada ima puno prostora za polemiku. Ali cinjenica da ce to ubrzati i pojeftiniti produkciju vesti. A medijima koji su danas, u svi znamo kakvoj situaciji, mozda ove dve stvari budu i presudne.
Slažem se da se svet novinarstva menja, i to u korist “ličnog” izveštavanja. Blogovi i mikro-blogovi koji se pišu sa mobilnog telefona, SMSom ili e-mailom su nešto što će svakako biti bitan deo svih nas.
Za takve “instant” priče verovatno svako može da snimi normalnu fotografiju, jer je njena jedina svrha da prenese “suvu” informaciju. Dakle, novinar sa boljim telefonom ili snapshotom, direktan upload na web ili email u redakciju. Odlična vest je da će to, kao što si rekao, pojeftiniti produkciju u medijima i eventualno ih spasiti iz krize.
To je ona jedna strana priče.
Druga strana je da to zakopava kvalitetnu fotografiju. Onu koja je nastala razmišljanjem, istraživanjem, isprobavanjem, rizikovanjem i pre svega studioznim radom. Takve fotografije kod nas nema mnogo, a dodatnim ubacivanjem novinara sa aparatom ta razlika se još više ističe.
Dakle, to sve jeste budućnost i ja se radujem da novinari počnu da koriste Twitter (a pogotovo kada zamene fotografe na suludo glupim zadacima), da imamo live stream sa lica mesta, ali za kvalitetan studiozan rad neophodno je da imamo profesionalce koji su specijalizovani za svoju oblast. Kvalitet ne postoji kada neko radi tri potpuno različita posla.
Kao neko ko se bavio novinarstvom, možda mogu da ponudim odgovor na pitanje kako je to počelo. Počelo je tako što su novinarima-početnicima davali male aparate da bi radili stvari kao što su ankete na ulicama. Te ankete su bile prilika da se poveća prodaja, jer svaki anketirani građanin će sutra kupiti bar jedan primerak novina, i tako iz dana u dan. Zaista nema razloga da se i za takve poslove angažuju “pravi” fotografi, što znači da jednog možemo otpustiti. Zatim su te iste novinare, kad su stekli malo novinarskog iskustva, slali da pokrivaju i ozbiljnije teme, s aparatom u džepu. Uglavnom je to rađeno u “gradskoj” redakciji, polaznoj tački u karijeri svakog novinara. A taj početnik već ume da škljoca, upoznat je s temom i doneće nekakve ilustracije. Dakle, ne treba nam fotograf, pa ga možemo otpustiti. Onda su počeli da dolaze u redakciju klinci sa “pravim” aparatima, željni rada i dokazivanja. Obećano im je da će biti čak i plaćeni, ali tek za dva meseca, jer je takva praksa. U međuveremenu, možemo otpustiti još jednog fotografa. I tako talje, da vas ne zadržavam, shvatili ste poentu.
Sve to za posledicu ima činjenicu da se maldi fotografi u Beogradu, koji zaista žele da se bave ovim poslom “iz sve snage”, mogu izbrojati na prste. A i oni uglavnom nemaju ideju kako bi mogli da zarade novac baveći se “ozbiljnim temama” na ozbiljan način.
Dakle, mali aparat, koji “sve radi sam”, redakcija treba da plati samo jednom, a fotografa treba plaćati iz meseca u mesec.
Šta mi fotografi možemo uraditi po tom pitanju? Možemo ponuditi više sadržaja, upravo ono što ti i Sanja radite. Dakle, i sliku i zvuk i video i pirpremu za štampu i slajdšou i multimedijalnu prezentaciju. Što više znamo, bićemo konkurentniji. Ako ova kriza bude imala pozitivnih posledica, to će biti potpuna tranzicija štampanih medija na internet, koji je platforma idealna za prezentaciju različitih sadržaja, besplatno dostupnih svima (jer nema troškova štampe, zakupa radnog prostora itd). Kada se privreda oporavi, oni mediji koji su već privukli posetu (kvalitetnim sadržajem) biće glavni kandidati za reklamni prostor. Dakle, trka je upravo počela, samo nije ozvaničena.
Što je još bolje, fotografima (odnosno kreatorima sadržaja, “content providers”) više nije potrebna medijska kuća. Mogu je sami organizovati. Apsolutno izbaciti iz igre bilo kakvog posrednika. Sadržaj koji stvaramo dostupan je direktno krajnjem korisniku.
Hvala ti na insajderskim informacijama! Upravo sam na tu “pohlepu” mislio, da se kriterijum sve više srozava. Ajde prvo ankete, pa ajde sada manje događaje itd. I upravo ono “dva meseca besplatno, takvo je pravilo” je došlo kao vrhunac. Mog kolegu u Tanjugu nisu platili, ako se ne varam, šest meseci. Kao, “ovde si da pečeš zanat”. Ali to su sad već neke druge priče, o kojima ćemo svakako pričati.
Sve to stoji, ali za one koji imaju malo vece ambicije od novina, za njih nema brige…
e mora palim ceka me novi zadatak za Magnum
Duhovita kao i uvek!
Pričamo o stanju u Srbiji.
Elem, upravo oni koji imaju malo veće ambicije treba da se brinu. Neko npr. kao ti
E dobro onda cu da se brinem. Evo brinem se
Nema brige, uvešćemo fotografe iz Kine, tamo je i onako sve jeftino.
Šalu na stranu…nastavak u sledećem postu.
Kad bismo mogli urednike i direktore da uvezemo, to bi bila prava stvar…
Što se tiče onih koji žive od fotografije ili planiraju da žive, pritom mislim na ljude koji daju kvalitet, treba da se zabrinu jer situacija u Srbiji u skorijoj budućnosti nikako nije optimistična.
I pored direktora i urednika tu je ipak krajnji korisnik, konzument svega toga, običan čovek. Da bi cenom udovoljili običnom čoveku srozaće naravno troškove pa samim tim i kvalitet. A koliko je važno krajnjem korisniku kvalitetna vizuelizacija u nekom pisanom mediju… kada je i ovako godinama navikao da je skoro sve nekvaliteno, paušalno i pastirski… Što se tiče net-a, ni tu nisam preterano optimističan. Koliki je broj ljudi u ovoj zemlji konzument elektronskih medija? Troškovi na net-u? Ipak ih ima, koliki god da su. Pre svega zakup kvalitetnog domena i web hostinga, zatim kvalitetno održavanje lokacije, jer ako fotograf bude prinuđen da sam kreira svoju lokaciju onda se vraćamo na početak priče, novinar-fotograf vs. fotograf-web master…
Koliko se može zaraditi od reklama na jednom domenu? Takav domen bi morao da bude veoma veoma posećen…
Zato mislim da je potrebno mnogo mnogo više o ratne strategije…
Ja sam ipak više optimističan. Naš potrošač je navikao na anti-kvalitet zato što drugog nema. Ali lako će se on “prešaltovati” na kvalitetno štivo. Naravno, za to je potrebno mnogo više od fotografije, ali ona je bitan činilac.
Što se tiče Interneta, problemi nastaju kada sajt postane “ogroman”, kada poželi da pređe na svoj server, što košta oko 100 evra mesečno. Ali do tada nije mnogo skupo da se i jako veliki sajt drži na dobrom hostingu. Fotograf koji živi od svog posla (modna i reklamna fotografija na primer) može od jedne niže/osrednje tezge da plati sve troškove za godinu dana.
Slažem se u vezi onog da fotograf ne sme biti prinuđen da sve radi sam (u kontekstu veb sajta, ali i inače). Zato su tu oni koji imaju manje fotografske ambicije, ali sa željom da pomognu drugima. Uostalom, najveći problem je postaviti nešto da radi. Ako se to kvalitetno uradi, posle je sve mnogo lakše.
Optimističan kao i uvek
Kako narod kaže “iz tvojih usta u Božije uši”
ali eto opet ponavaljam tu sam da dam maksimalni doprinos
Zajedno smo glasniji!