Kada se priča o napretku u fotografiji, obično se misli kako pojedinac ili grupa treba da “probiju led”, pa da svi za njima krenu. Takvi pojedinci često nemaju dovoljno snage, motivacije ili podrške. A budimo iskreni, i tih pojedinaca nema baš mnogo. To je najpre zato što sredina ne promoviše napredak, već hipnotisano teži da se zadrži na postojećem. Nije to samo u fotografiji, to je tako sa društvenim odnosima uopšte. Sveopšta javna diskusija o fotografiji uspela bi da probudi upravo te pojedince, da im da do znanja da se nova razmišljanja zaista podržavaju. To je ono što odlikuje jaku fotografsku scenu kakvu mi nemamo.
Alo, buđenje!
Alarm zvoni sve jače, i nećeš moći da ga isključiš. To je jedan od onih robo-alarma. Kada se uključi, počne da zvoni i da se kotrlja po kući. Pametan je, ima u sebi kompjuter koji analizira položaj stvari i tako ih zaobilazi. I svaki put uzme drugu putanju. Pametan je to alarm, i neće se smiriti dok se ne probudiš i ustaneš na noge. I da, otporan je na udarce.
Mi treba da se ponašamo baš kao taj mali robot. Ali ne da čekamo da nas neko navije, mi treba da zvonimo non-stop. I da stalno vičemo “Alo, buđenje!!”. Kad god nam se ukaže prilika i kada mislimo da to treba, naš je posao da se deremo. Kompletno društvo se menja, tehnologija i tehnika se menjaju, menjaju se oni klinci što su rođeni ’92, menja se naš pogled na svet, naše ambicije i potrebe. Fotografija se menja, konstantno.
A šta mi radimo? Na isti način fotografišemo, iste teme biramo, pravimo iste konkurse, iste fotografije objavljujemo, iste dobijaju nagrade, isti sistem školovanja primenjujemo, iste razloge tražimo, istim se glupostima radujemo.
Nađimo se iza ćoška…
Organizatori izložbi, urednici i predsednici udruženja se moraju motivisati da pokrenu sveopštu debatu o fotografiji jer su upravo oni i odgovorni za njen (ne)napredak. Velike izložbe ne bi smele da prođu bez “okruglog stola” koji bi bio otvoren za javnost. A par puta godišnje bi veće galerije mogle da budu domaćini sličnih debata. Na tim debatama bi javnost, stručnjaci i kritičari mogli da ukrste svoja razmišljanja vezana za trenutnu i buduću fotografsku situaciju. Mogle bi se predstaviti galerije sa svojim programima, da vidimo koliko se zaista fotografija izlaže, i sa kojim temama.
Povoda za javnu diskusiju ima. Ima i mesta na kojima bi se diskusije mogle održavati. Šta nam ono beše još treba…
Tema za diskusiju
Naravno, tema! O čemu je to potrebno pričati? O razvoju fotografije, kako?
Nažalost, kod nas praktično i nema aktivnih kritičara fotografije. Nije to samo neko ko vidi lošu fotografiju i o njoj napiše na blogu. To je neko ko prati celu “scenu” i o njoj iznosi svoje kritičko mišljenje. U svim društvima koji imaju razvijenu fotografiju, jedan od glavnih nosioca tog razvoja su upravo kritičari. Dakle, osobe koje bi na konstruktivan način iznele svoje mišljenje o sceni, imaju zadatak da prepoznaju aktuelne probleme i da na njih ukažu. Možda nemamo profesionalne kritičare, ali zato imamo one koji misle drugačije — a to smo mi!
Teme o kojima moramo pričati su između ostalog: koliko imamo izložbi fotografije i na kojim mestima, ko na njima učestvuje, koje su teme izložbi, koji je pristup nastanka/izrade/prezentacije fotografije, koliko je fotografija, i na kakav način dostupna široj javnosti, kakav je sistem obrazovanja (u osnovnoj, srednjoj, višoj ili visokoj školi), koji je odnos prema fotografiji u državnoj vlasti (zakoni, uredbe itd), kakve su svetske tendencije i kako se mi prema njima odnosimo, kolika je dostupnost stručne literature, kakva je situacija u Internet-sferi (blogovi, magazini, portali) i još mnogo toga.
Daj mi neki primer…
Evo direktno nasleđe pisanja tekstova za ReFoto. Ne brinite, imam ja konkretne primere za vas.
Na izložbi Press Photo Serbia, najznačajnijoj izložbi tog tipa kod nas, osećao se veliki pozitivni naboj kod ljudi. Po principu “čoveče, imamo izložbu!”. U svom tekstu koji se zove O dokumentarnoj fotografiji u Srbiji, još davno sam pisao kako mi je ta izložba (tada se zvala YU Press Photo) uvek delovala kao neki “muzej” dokumentarne fotografije. Ne u smislu da su tu najbolji radovi, već da se jednom godišnje desi da se iz mračnih arhiva muzeja izvuku fotografije, da ih narod pogleda. Ne zaboravite da pričamo o dokumentarnoj fotografiji, onoj koja svakog dana treba da nas informiše, a ne jednom godišnje. Elem, na ovoj izložbi svi su bili jako srećni i zadovoljni kako “izložba izgleda super”. A fotografije… pa… ovaj… ima dobrih.
Lažem, ima nekoliko odličnih, koje su uglavnom nastale od strane onih koji ne rade za dnevne novine (manjina). A ostalo, pa manje-više kao da se radi o prosečnom foto-konkursu. Nije tu bitno toliko tehničko znanje, većina fotografija je tehnički savršena. Ali izbor motiva (ko god da ih je birao) je katastrofalan. Ne, mene ne zanima kuda se šetaju političari. Ne zanimaju me trivijalnosti, njih ima svuda. Hoću da vidim dobru fotografiju ili foto-esej o priči za koju ne znam. Ili o priči za koju malo znam. Hoću da vidim nove pristupe, barem negde.
Izložba koja je tog gabarita, i koja privlači toliki broj fotografa i publike uopšte, morala je da sazove javnu debatu. Kako se ova izložba odnosi prema prethodnoj? Jesmo li nešto naučili za godinu dana, jesmo li se malo promenili, napredovali, nazadovali? Kakva je u poređenju sa “matičnom”, World Press Photo?
U ReFoto broju koji je posvećen ovoj izložbi, Ivana Tomanović je kritikovala fotografe na maloj angažovanosti u fotografiji. To se pogotovo odnosi na dnevne novine. Dobila je neke odgovore, koji su se bazirali na “znaš ti kako je nama teško”. Svima je teško. I meni je teško što nemam svoj studio od 100 kvadrata, pa opet pravim neke zanimljive studijske fotografije, nisam od toga odustao. Možda ih napravim dva puta godišnje, ali su tu. Ako je fotografima teško, to je samo dokaz koliko je potrebno praviti javne debate, da vidimo zašto je tako i šta možemo da uradimo povodom toga. Alo, buđenje! Ako se udružimo, možda nešto i promenimo. Ali nemojmo svaku negativnu kritiku tako teško primati.
Koliko sam upoznat, takav “okrugli sto” je bio i planiran da se održi, ali iz (meni) nepoznatih razloga to se nije desilo. Nadam se da sledeće godine neće biti tako.
Pored Ivane, sličan komentar dao je i gost u žiriju, Žulien Šapsal (Julien Chapsal), iz agencije Magnum. Da citiram, “Ovo je poražavajuće”. Gospodina Žuliena ću probati i lično da dobijem kako bismo imali malo preciznije informacije, ali to u nekom drugom tekstu. Ali, nije ovo tema samo o ovoj izložbi, i ne treba tako da se shvati. Evo i drugog primera.
Izložba Svetla i Senke Balkana bila je organizovana u Helenskom Fondu za Kulturu u Beogradu. Okupila je osam fotografa iz osam balkanskih zemalja, sa ciljem “unapređenja međukulturnog dijaloga, mirnog suživota i saradnje naroda Jugoistočne Evrope” (link). Pored izložbe, autori su predstavili svoj rad, na malom “okruglom stolu”. Nemam ovde reprodukcije tih fotografija, ali neke možda možete videti ovde. Već pri pregledu prvih 5-6 fotografija, pomislio sam “neće valjda sve biti ovako bukvalno?”. I bilo je, uglavnom.
Pod nazivom Svetla i Senke Balkana nisam mislio na konkurs gde se traži da se nekakva svetla i nekakve senke “lepo” uklope u kadar, po ugledu na stare Magnumovce. Većina autora je tako pristupila. Svi radovi su crno-beli. Ja nemam ništa protiv toga, ali je recimo koncept izložbe mogao da bude upravo kolor i crno-belo (svetla i senke?). Teme su takođe dosta trivijalne na velikom broju fotografija. Pastir sedi na travi, radnja u starom delu grada, sa crnim “ramom” koji se formira od prolaza kroz zgradu (pričajmo o francuskim kliše motivima) itd. Bilo je i par vrlo zanimljivih momenata, poput radova albanskog fotografa Bevisa Fuše, koji je odlično uspeo da dočara samoću života u jednom selu na severu Albanije.
fotografija: Bevis Fusha
U jednom trenutku, “domaćin” razgovora prof. Branimir Karanović (profesor fotografije na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu) rekao je nešto poput: “Ja sam temu Svetla i Senke Balkana shvatio više poetski, nisam očekivao da ćete se baviti kliše motivima, bukvalno svetlom i senkom, već da ćete to na nekom višem nivou predstaviti, nešto malo modernije”. U prvi mah sam pomislio da to i nije baš prilika da se učesnici (praktično) prozivaju, ali kako je diskusija tekla, shvatio sam da to jeste prava i jedina prilika da se otvoreno govori. Sagovornici su uglavnom pokazali nerazumevanje, pa je čak bio komentar “pa tema je takva, ne može to moderno”.
Ali ne krivim ja toliko njih same, oni su starija generacija koja ima izgrađen pogled na stvari, i njih je verovatno nemoguće promeniti. Ja to u potpunosti poštujem. Samo mislim da izložba nije dobro koncipirana. Prva je pa ćemo im oprostiti. Ali sledeći put bogami nećemo…
Zaključak
O kom god tipu fotografije da se radi, jedini način da se napravi neki progres jeste da se o tome priča. A mi, kineski robo-alarmi moramo stalno biti navijeni i buditi one koji se uspavaju. Doduše, možda ne baš kao što je to predstavljeno u ovom kratkom klipu:
Možda će vas zanimati i:
- O fotografiji i umetnosti [Valter Benjamin]
- O pravilima u fotografiji
- O dokumentarnoj fotografiji u Srbiji
- Šta utiče na vašu zaradu u fotografiji?
- Izazovi nove ulične fotografije
Ne znam kako bismo mogli da pričamo o toj temi, iz ove pozicije. Izgleda mi da u Srbiji preovlađuje jedan osećaj bespomoćnosti, ne samo kada je fotografija u pitanju, već generalno stanje u društvu. I izgleda da smo digli ruke. Ne sme to tako, znam, moramo vikati “buđenje!”, ali kome? Svi smo svesni uzroka, kome ne možemo prići. Ivani su pisali, kažeš, mnogi beogradski fotoreporteri, i ona je to napisala u novom broju Refoto, ali nijedno pismo nije objavljeno. Niko neće da stane iza svoje muke. Da li se plaše (sumnjam), ili misle da je uzaludno žaliti se na trenutno stanje?
Možda je jedno od rešenja formiranje male grupe ljudi sličnih nazora, voljnih da se bave stvarima koje smatraju važnim, uprkos marginalizaciji od strane “glavne struje”. A kanala za promociju ima dovoljno.
I kada takva jedna grupa ljudi sakupi nekoliko desetina printova, iza kojih s ponosom može da stane, onda može početi da lupa na vrata i da konkuriše za izložbe, ili knjige. I na takvim izložbama/promocijama može da organizuje okrugle stolove, na koje će, između ostalog, biti pozvani i relevantni ljudi.
Kako inače da nateramo nekoga da priča o stvarima za koje smatra da nema sagovornike?
Da, dobro je pitanje “Kome?”. Krajnja “meta” jesu nosioci fotografije (urednici, predsednici, kustosi itd). Ali pošto je do nekih od njih malo teže doći, onda se može krenuti obilaznicom. Prvo doći do javnosti, privući je za nove teme i proizvode, a kada počne javnost da se okuplja, doći će i “ovi”.
Prosto ih naterati da zakucaju na vrata.
Zvuči idealno, ali nije nemoguće. Sve u svemu, na bilo koje načine pokušavati, ići svuda, pričati i pokazivati svima, opšta ofanziva. Recimo, ako pričamo o dokumentarnoj fotografiji, mogli bismo se povezati sa mladim i ambicioznim novinarima, koji žele da rade nešto drugačije. Tako bismo imali veći impakt…
(p.s. U vezi pisama. Da bi objavio nečije pismo, urednik mora da ima dozvolu autora, što se, koliko sam razumeo, nije desilo.)
Vrlo mi je drago sto sam dosao do vaseg sajta! Drugar mi je poslao link, posto zna da zivim za fotografiju i pokusavam da i zivim od nje. Potpuno se slazem da je velika potreba za javnu (i ne javnu takodje) diskusiju o fotografiji. I to u svim sferama fotografije, od tehnoloskih pitanja preko pravnih do umetnickih pitanja. Bilo bi pozeljno da imamo nekoliko obarzovanih i kvalitetnih kriticara fotografije. Bez kritike nema umetnosti.
Igrom slucaja poznajem dosta fotografa iz Madjarske, posto sam ziveo tamo nekoliko godina, i ni oni nisu zadovoljni stanjem u sferama fotografije u toj zemlji, mada su svetlosnim godinama ispred nas! Nisam optimista u pogledu buducnosti fotografije u Srbiji, ali nisam ni apatican. Rado bih ucestvovao u diskusiji kad jednom dodje do toga! Slobodno me stavite na mejling listu, ako imate. Sve najbolje!
Dobrodošao!
Mailing lista će uskoro biti aktivna, a u svakom slučaju preporučujem RSS izvor (ako koristite RSS čitače, što inače preporučujem).
Pozdrav!
Darko, mislim takođe da bi bilo neophodno da poradimo na formiranju jedne elektronske fotografske biblioteke, koja bi bila dostupna svima. Što se tiče autorskih prava izdavača, ne znam da li bi bila povređena ukoliko se te kopije ne bi koristile u komercijalne svrhe, već samo u obrazovne?
Mislim da ne bismo smeli da stavimo na javni server, ali možda se sa izdavačima može srediti neka Creative Commons licenca, ne znam. Problem je što je većina stranih izdavača, i nešto sumnjam da bi imali sluha za to…
Ali ako išta legalno iskombinuješ, slobodno se javi, ja sam za.
Dobar tekst koji gađa pravo u metu. Iz ličnog iskustva znam koliko je teško dobiti pravu konstruktivnu kritiku. Veoma mi je pomoglo kada su konačno na mojoj poslednjoj samostalnoj izložbi neke moje kolege javno iznele svoje mišljenje o mojoj lošoj obradi fotografija u CS-u. Čak smatram da bi bilo jako dobro da se svaka izložba završi nekom vrstom diskusije jer je to jedini način da autor sledeći put bude bolji i da vidi kakvu je reakciju izazvao kod publike. Na žalost, uglavnom naš balkanski mentalitet na nož dočekuje svaku pa i najdobronamerniju kritiku. Ovde se postavlja i večito pitanje kompetentnosti kritičara. Jako je bitno da li se sam kritičar bavio tom vrstom fotografije i da li je oseća. Internet je kao medij obećavao da će pojačati ovu interakciju ali svedoci smo da je na domaćim foto forumima i sajtovima posvećenim fotografiji sve teže naći konstruktivnu kritiku. Seti se samo na Dizajnzoni u šta se pretvorio pokušaj otvaranja ovakve teme
.
.
Evo ja imam i jedan konstruktivan predlog. Sa mog sajta iz dela BEST OF izdvoj po tebi moju najgoru i najbolju fotografiju. Ako želiš možeš ih u svetloj komori javno iskritikovati. Ovo bi možda bio i poziv drugim autorima da pokažu sličnu vrstu hrabrosti. Bilo bi jako dobro da u okviru istog teksta ja napišem i svoju repliku odnosno da pokušam da odbranim ili ne odbranim svoj rad. Ako od ovoga ispadne nešto zanimljivo evo tebe u NS-u na mojoj budućoj izložbi gde ćemo to ponoviti IN VIVO.
Ovo nije baš kritika kompletne srpske fotografske scene, ali lavina uvek nastaje od grudve koja se prva zakotrlja niz padinu