WP Greet Box icon
Dobrodošli na Svetlu Komoru, portal i magazin primenjene fotografije! Ako ste novi ovde, možda želite da pratite naš RSS izvor, ili Fejsbuk stranicu, kako biste ostali u toku sa novim sadržajem?
Selo se menja, ali mu fotografi ne dozvoljavaju (foto: Darko Stanimirović)

Selo se menja, ali fotografi to izgleda ne prihvataju (foto: Darko Stanimirović)

Verovatno nikad nije bilo aktuelnije u Srbiji raditi selo kao glavni motiv. Zahuktava se priča o “ravnomernom regionalnom razvoju”, investicijama u male opštine, tu su naravno i fantomska sela koja sada samo “počivaju” u sablasnom miru, ili su vrlo blizu toga (ekvivalent su i razne fabrike i postrojenja); ko je zaboravio na škole sa po jednim, dva ili tri đaka bolje nek’ se podseti…

Motiva je bezbroj. I da, u motive spadaju i lepe livade, devojke i dečaci obučeni u narodnu nošnju na nekom vašaru, kao i bake koje stoje pored svoje raspale kuće. Ne bih imao mnogo protiv takvih motiva da oni prosto ne dominiraju ovim fotografskim tržištem. Pun sam nekog besa, iz par razloga:

  1. Bio sam na selu. Imam kuću na selu. Poznajem seljake, i stare i mlade, imam rođake na selu. Bio sam na vašarima i sajmovima. Video sam i lepo i ružno, ali sam uvek gledao širom otvorenih očiju, kritički razmišljajući o svemu, ne dopuštajući da jedno besmisleno prevlada drugim. Dakle, mogu reći da donekle “znam”.
  2. Alergičan sam na prenaglašenu egzotiku, iako je ona često vrlo podmukla. Poučen svojim iskustvom gore navedenim, lako mi je da prepoznam kada se selo prikazuje kao što bi recimo Nacionalna Geografija prikazala priču Srbi u susret budućnosti. Uopšteno rečeno, egzotika je oblikovanje jedne kulture za bolji prijem drugoj kulturi. Na primer, fotografija koja prikazuje Indiju – veliki broj vernika u ogromnom hramu osvetljenim kroz polu prašnjave prozore, tako da sunčevi zraci obasjavaju verskog vođu; fotografija žene koja stoji sama u polju kukuruza, kao da čisti jedan po jedan… što bi trebalo da prikaže stepen razvoja poljoprivrede u Srbiji; Stari pijanica u svojoj kući na selu, koji simbolično treba da prikaže loše stanje na selu, a u stvari nam maže oči i ne dozvoljava da vidimo pravi razlog tog lošeg stanja – od pravog problema pravi egzotiku, sliku koju će “gradska” javnost lakše prihvatiti.
  3. Površnost ubija fotografiju. Svi oni koji misle da je u našem bavljenju fotografijom dovoljna sama njena moć da trenutno i trajno zabeleži datu scenu – bolje neka nađu drugu profesiju. Glavni adut svake fotografije jeste intelekt njenog autora. Nikakvi svetlosni efekti, pikseli i L objektivi tu ne pomažu. Kada kažem površnost ne mislim na impresionizam – odavanje trenutnom utisku o nekoj sceni, već zabluda da se radi nešto “dublje” (npr. život na selu), a u stvari se barata odavno izlizanim kliše motivima.
I najobičniji motivi mogu imati biblijski karakter (foto: Darko Stanimirović)

I najobičniji motivi mogu imati biblijski karakter (foto: Darko Stanimirović)

Kako se meni čini, glavna prepreka u pravljenju kvalitetne priče o selu jeste u neprihvatanju sela. Strah od prikazivanja seljaka koji nose Beneton dukseve, kako se dopisuju preko sms-a, a nedaj Bože da neko ima klima uređaj, koliko bi samo trajalo da se to “očisti” u Fotošopu. Zar su toliko “nefotogenične” scene branja šljive, maline ili kupine, nošenja na otkup? (i povremeno bacanje u potok kada se ne može prodati!) A šta je sa lokalnim fudbalskim mečevima, povremenim okupljanjem mladih “na ćošku” ili bilo gde drugde, jel’ toliko dosadno ići na “prelo”, koje je danas naravno drugačije nego pre pedeset godina, i dosta ređe.

Problem sa mladima koji odlaze iz sela u gradove? Čuli ste za to? A kladim se da niste videli ni jednu fotografiju kojoj je to glavna tema, a pričamo o jednom od najznačajnijih socioloških (ali i drugih) problema u poslednjih par decenija! Zar ne deluje morbidno sama pomisao na to da će nam za dvadeset, trideset ili pedeset godina neko reći “Čuli smo da je od kraja osamdesetih godina prošlog veka počelo veliko napuštanje sela. Jel postoje neke fotografije koje su dokumentovale taj proces, budući da predstavlja jako bitan period naše istorije?”, a sve što ćemo mi moći da izvučemo je fotografija pijanice za stolom? Neće on tada izgledati ni lepo ni ružno ni smešno, ali će jasno pokazati koliko su fotografi tog vremena bili kratkovidi.

Površnost i potpuno neprihvatanje današnjeg sela, sa svim svojim elementima, dovodi do toga da se njegovo prikazivanje trivijalizuje. Čak je i reč kliše postala izlizana. Možda je to i zato što se na selo ide samo kada su neke “zanimljivosti”, poput vašara, svadbi, foto-safarija i sličnog. Svratite jednom ili dva puta godišnje, i mislite da imate fotografiju koja prikazuje život sela? Volite da pokažete kako ste bili na klanju svinja, ili kako ste videli smešnu babu sa nenormalno naboranim licem? To nije život sela, to je vaša površna iluzija o selu.

Budući pobednik, uzbuđen pred tucanje jajima u Oglađenovcu. (foto: Darko Stanimirović)

Budući pobednik, uzbuđen pred tucanje jajima u Oglađenovcu. (foto: Darko Stanimirović)

Ako već svake godine posetite selo par puta, bolje je da odredite sebi neku vrstu projekta, pa da u roku od dve, tri ili pet godina napravite zavidan zbir fotografija na jednu temu, nego da svake godine, zarad “prođe” na konkursu, napravite par površnih fotografija.

Bilo bi zanimljivo pratiti mladi par u roku od par godina. Zabavljanje, venčanje, trudnoća, beba… mislite da je to nemoguće? Razmislite ponovo – dovoljno je samo da se upoznate sa takvim parom, i oni će rado hteti da imaju “ličnog” fotografa. Takvih i sličnih priča se može naći mnogo. Naravno, nikome ja ne pokušavam da nametnem šta će fotografisati, ali evo još par predloga:

  1. Ako fotografišete arhitekturu, ne zadržavajte se samo na raspalim kućama. Uporedite ih sa novim, renoviranim kućama. Ili novim, nedovršenim kućama. Ako ste baš zagriženi za arhitekturu, verovatno ćete hteti da tome pristupite topografski – fotografišući veliki broj kuća, fasada ili detalja pod istim uslovima (osvetljenje, ugao)
  2. Portreti su sjajna stvar. Ali zašto se zadržavati samo na naboranim starcima? Sigurno ima lepih, ali pre svega običnih-normalnih ljudi. Ne plašite se ako izgledaju suviše “savremeno”, jer to i jeste vaš cilj!
  3. Možete se baviti “ekstremama”, kao što bi bili plač, kukanje, hvatanje za glavu, ispijanje flaše i slično, ali su isto tako vredni i obični trenuci jer nam govore o tome kako “pravi” život izgleda – gledanje televizije, ručanje, čekanje na stanici itd. Ne plašite se ako scena sama po sebi nije “vrhunac” (nismo svi Bresonovci, ne treba ni da budemo!), slobodno se bavite normalnim momentima jer će oni dati dozu uverljivosti vašem radu
  4. Upoređujte! Uvek je zanimljivo videti dualitet (o tome je pisao i Rolan Bart). Ogromna nedovršena kuća koja deluje hladno i napušteno, a posle nje mala ali “topla” domaćinska? Sto kilograma kupine bačeno u reku, a lepe mlade domaćice u prodavnici kupuju pakovanje od 150 grama? Ako fotografišete selo, ne znači da ne možete otići i u grad, jer su oni snažno zavisni jedni od drugih. Poenta nije prikazati selo koje živi samo sa sebe. Svi problemi na selu su u direktnoj vezi sa gradom, i obrnuto.
  5. Razmišljajte, pričajte, informišite se. Čuli ste za vašar? Zašto ne odete tamo dva dana ranije, da zabeležite njegovu pripremu? Ako poznajete nekoga u tom selu, možda bi bilo zanimljivo snimiti kako se on/ona sprema za izlazak, ili kako domaćica sprema svoje pite i kolače za vašar? Uvek je efektno uhvatiti se za jednu ličnost koja će da nosi celu priču.
  6. Obrada nije spas! I to vam kaže neko ko profesionalno radi retuš i digitalnu foto-montažu. Nemojte vređati posmatrača tako što ćete na portret naborane bake staviti jake vinjete, kao da se već ne vidi tuga u njenim očima. Loša je navika da “obaramo” atmosferu na silu. Ako je scena tužna, ona će biti tužna i bez agresivne obrade. To će se videti u kompoziciji, izrazu lica, motivu… Crno-bela fotografija jeste lepa, ali neće lošu fotografiju učiniti više “umetničkom”. Zapravo, savremena umetnička fotografija je odavno otišla u boju (to jest, često se tako pretpostavlja), iako ton nema nikakve veze sa statusom “umetnosti”. Obrada mora da služi boljem prijemu poruke, a ne da ona skače i vrišti “vidi me, ja sam Fotošop”.
Još jedna sasvim obična scena koja je kompozicijom dobila na monumentalnosti. (foto: Darko Stanimirović)

Još jedna sasvim obična scena koja je kompozicijom dobila na značaju i monumentalnosti. Venac ovde ističe ponositost gospođe koja pere suđe. (foto: Darko Stanimirović)

Ne bih da zvučim zlonamerno, i ne kažem da niko u Srbiji nije napravio dobru fotografiju sela. Ali je moj jak utisak da se tema sela masovno maši, i da se propuštaju jako bitne stvari. Voleo bih da ovaj tekst tako shvate i amateri i oni drugi – svi koji vole selo. Jer je upravo iz te ljubavi prema selu i nastao ovaj tekst, čiji je vrlo ambiciozni cilj da pokrene studiozniji pristup fotografisanju sela. Ako se to desi kod makar jedne osobe, ja ću smatrati da je cilj ostvaren. I naravno, rado ću na bilo koji način pomoći svakome ko to zatraži.

(fotografije koje vidite su čisto ilustrativnog karaktera, nikako kao primer kako bi bilo ko trebalo da radi)

Be Sociable, Share!