Selo se menja, ali fotografi to izgleda ne prihvataju (foto: Darko Stanimirović)
Verovatno nikad nije bilo aktuelnije u Srbiji raditi selo kao glavni motiv. Zahuktava se priča o “ravnomernom regionalnom razvoju”, investicijama u male opštine, tu su naravno i fantomska sela koja sada samo “počivaju” u sablasnom miru, ili su vrlo blizu toga (ekvivalent su i razne fabrike i postrojenja); ko je zaboravio na škole sa po jednim, dva ili tri đaka bolje nek’ se podseti…
Motiva je bezbroj. I da, u motive spadaju i lepe livade, devojke i dečaci obučeni u narodnu nošnju na nekom vašaru, kao i bake koje stoje pored svoje raspale kuće. Ne bih imao mnogo protiv takvih motiva da oni prosto ne dominiraju ovim fotografskim tržištem. Pun sam nekog besa, iz par razloga:
- Bio sam na selu. Imam kuću na selu. Poznajem seljake, i stare i mlade, imam rođake na selu. Bio sam na vašarima i sajmovima. Video sam i lepo i ružno, ali sam uvek gledao širom otvorenih očiju, kritički razmišljajući o svemu, ne dopuštajući da jedno besmisleno prevlada drugim. Dakle, mogu reći da donekle “znam”.
- Alergičan sam na prenaglašenu egzotiku, iako je ona često vrlo podmukla. Poučen svojim iskustvom gore navedenim, lako mi je da prepoznam kada se selo prikazuje kao što bi recimo Nacionalna Geografija prikazala priču Srbi u susret budućnosti. Uopšteno rečeno, egzotika je oblikovanje jedne kulture za bolji prijem drugoj kulturi. Na primer, fotografija koja prikazuje Indiju – veliki broj vernika u ogromnom hramu osvetljenim kroz polu prašnjave prozore, tako da sunčevi zraci obasjavaju verskog vođu; fotografija žene koja stoji sama u polju kukuruza, kao da čisti jedan po jedan… što bi trebalo da prikaže stepen razvoja poljoprivrede u Srbiji; Stari pijanica u svojoj kući na selu, koji simbolično treba da prikaže loše stanje na selu, a u stvari nam maže oči i ne dozvoljava da vidimo pravi razlog tog lošeg stanja – od pravog problema pravi egzotiku, sliku koju će “gradska” javnost lakše prihvatiti.
- Površnost ubija fotografiju. Svi oni koji misle da je u našem bavljenju fotografijom dovoljna sama njena moć da trenutno i trajno zabeleži datu scenu – bolje neka nađu drugu profesiju. Glavni adut svake fotografije jeste intelekt njenog autora. Nikakvi svetlosni efekti, pikseli i L objektivi tu ne pomažu. Kada kažem površnost ne mislim na impresionizam – odavanje trenutnom utisku o nekoj sceni, već zabluda da se radi nešto “dublje” (npr. život na selu), a u stvari se barata odavno izlizanim kliše motivima.
I najobičniji motivi mogu imati biblijski karakter (foto: Darko Stanimirović)
Kako se meni čini, glavna prepreka u pravljenju kvalitetne priče o selu jeste u neprihvatanju sela. Strah od prikazivanja seljaka koji nose Beneton dukseve, kako se dopisuju preko sms-a, a nedaj Bože da neko ima klima uređaj, koliko bi samo trajalo da se to “očisti” u Fotošopu. Zar su toliko “nefotogenične” scene branja šljive, maline ili kupine, nošenja na otkup? (i povremeno bacanje u potok kada se ne može prodati!) A šta je sa lokalnim fudbalskim mečevima, povremenim okupljanjem mladih “na ćošku” ili bilo gde drugde, jel’ toliko dosadno ići na “prelo”, koje je danas naravno drugačije nego pre pedeset godina, i dosta ređe.
Problem sa mladima koji odlaze iz sela u gradove? Čuli ste za to? A kladim se da niste videli ni jednu fotografiju kojoj je to glavna tema, a pričamo o jednom od najznačajnijih socioloških (ali i drugih) problema u poslednjih par decenija! Zar ne deluje morbidno sama pomisao na to da će nam za dvadeset, trideset ili pedeset godina neko reći “Čuli smo da je od kraja osamdesetih godina prošlog veka počelo veliko napuštanje sela. Jel postoje neke fotografije koje su dokumentovale taj proces, budući da predstavlja jako bitan period naše istorije?”, a sve što ćemo mi moći da izvučemo je fotografija pijanice za stolom? Neće on tada izgledati ni lepo ni ružno ni smešno, ali će jasno pokazati koliko su fotografi tog vremena bili kratkovidi.
Površnost i potpuno neprihvatanje današnjeg sela, sa svim svojim elementima, dovodi do toga da se njegovo prikazivanje trivijalizuje. Čak je i reč kliše postala izlizana. Možda je to i zato što se na selo ide samo kada su neke “zanimljivosti”, poput vašara, svadbi, foto-safarija i sličnog. Svratite jednom ili dva puta godišnje, i mislite da imate fotografiju koja prikazuje život sela? Volite da pokažete kako ste bili na klanju svinja, ili kako ste videli smešnu babu sa nenormalno naboranim licem? To nije život sela, to je vaša površna iluzija o selu.
Budući pobednik, uzbuđen pred tucanje jajima u Oglađenovcu. (foto: Darko Stanimirović)
Ako već svake godine posetite selo par puta, bolje je da odredite sebi neku vrstu projekta, pa da u roku od dve, tri ili pet godina napravite zavidan zbir fotografija na jednu temu, nego da svake godine, zarad “prođe” na konkursu, napravite par površnih fotografija.
Bilo bi zanimljivo pratiti mladi par u roku od par godina. Zabavljanje, venčanje, trudnoća, beba… mislite da je to nemoguće? Razmislite ponovo – dovoljno je samo da se upoznate sa takvim parom, i oni će rado hteti da imaju “ličnog” fotografa. Takvih i sličnih priča se može naći mnogo. Naravno, nikome ja ne pokušavam da nametnem šta će fotografisati, ali evo još par predloga:
- Ako fotografišete arhitekturu, ne zadržavajte se samo na raspalim kućama. Uporedite ih sa novim, renoviranim kućama. Ili novim, nedovršenim kućama. Ako ste baš zagriženi za arhitekturu, verovatno ćete hteti da tome pristupite topografski – fotografišući veliki broj kuća, fasada ili detalja pod istim uslovima (osvetljenje, ugao)
- Portreti su sjajna stvar. Ali zašto se zadržavati samo na naboranim starcima? Sigurno ima lepih, ali pre svega običnih-normalnih ljudi. Ne plašite se ako izgledaju suviše “savremeno”, jer to i jeste vaš cilj!
- Možete se baviti “ekstremama”, kao što bi bili plač, kukanje, hvatanje za glavu, ispijanje flaše i slično, ali su isto tako vredni i obični trenuci jer nam govore o tome kako “pravi” život izgleda – gledanje televizije, ručanje, čekanje na stanici itd. Ne plašite se ako scena sama po sebi nije “vrhunac” (nismo svi Bresonovci, ne treba ni da budemo!), slobodno se bavite normalnim momentima jer će oni dati dozu uverljivosti vašem radu
- Upoređujte! Uvek je zanimljivo videti dualitet (o tome je pisao i Rolan Bart). Ogromna nedovršena kuća koja deluje hladno i napušteno, a posle nje mala ali “topla” domaćinska? Sto kilograma kupine bačeno u reku, a lepe mlade domaćice u prodavnici kupuju pakovanje od 150 grama? Ako fotografišete selo, ne znači da ne možete otići i u grad, jer su oni snažno zavisni jedni od drugih. Poenta nije prikazati selo koje živi samo sa sebe. Svi problemi na selu su u direktnoj vezi sa gradom, i obrnuto.
- Razmišljajte, pričajte, informišite se. Čuli ste za vašar? Zašto ne odete tamo dva dana ranije, da zabeležite njegovu pripremu? Ako poznajete nekoga u tom selu, možda bi bilo zanimljivo snimiti kako se on/ona sprema za izlazak, ili kako domaćica sprema svoje pite i kolače za vašar? Uvek je efektno uhvatiti se za jednu ličnost koja će da nosi celu priču.
- Obrada nije spas! I to vam kaže neko ko profesionalno radi retuš i digitalnu foto-montažu. Nemojte vređati posmatrača tako što ćete na portret naborane bake staviti jake vinjete, kao da se već ne vidi tuga u njenim očima. Loša je navika da “obaramo” atmosferu na silu. Ako je scena tužna, ona će biti tužna i bez agresivne obrade. To će se videti u kompoziciji, izrazu lica, motivu… Crno-bela fotografija jeste lepa, ali neće lošu fotografiju učiniti više “umetničkom”. Zapravo, savremena umetnička fotografija je odavno otišla u boju (to jest, često se tako pretpostavlja), iako ton nema nikakve veze sa statusom “umetnosti”. Obrada mora da služi boljem prijemu poruke, a ne da ona skače i vrišti “vidi me, ja sam Fotošop”.
Još jedna sasvim obična scena koja je kompozicijom dobila na značaju i monumentalnosti. Venac ovde ističe ponositost gospođe koja pere suđe. (foto: Darko Stanimirović)
Ne bih da zvučim zlonamerno, i ne kažem da niko u Srbiji nije napravio dobru fotografiju sela. Ali je moj jak utisak da se tema sela masovno maši, i da se propuštaju jako bitne stvari. Voleo bih da ovaj tekst tako shvate i amateri i oni drugi – svi koji vole selo. Jer je upravo iz te ljubavi prema selu i nastao ovaj tekst, čiji je vrlo ambiciozni cilj da pokrene studiozniji pristup fotografisanju sela. Ako se to desi kod makar jedne osobe, ja ću smatrati da je cilj ostvaren. I naravno, rado ću na bilo koji način pomoći svakome ko to zatraži.
(fotografije koje vidite su čisto ilustrativnog karaktera, nikako kao primer kako bi bilo ko trebalo da radi)
Možda će vas zanimati i:
- ALO! sreća: novi plakat nova devojka novi imidž…
- U ognjištu hiperrealizma: nastavak sage o projektovanoj istini
Varaš se ka kažeš da je problem sela počeo pre 20 godina. Počeo je mnogo ranije. Pročitaj knjigu Arčibalda Rajsa “Čujte Srbi” Tu je i odgovor na pitanja koja postavljaš ovde u tekstu.
Pošto ne postoji potražnja za fotografijama o životu na selu, cela tematika je prepuštena ljudima dobre volje koji po svom afinitetu nalaze motive i sadržaje koji će zabeležiti.
Ne znam kako im zameriti zbog toga.
Prosto je neverovatno da se tokom prethodnih 50 godina dosta stvari iz života na selu trajno izgubio i pored razvijenih sredstava kojima bi se to moglo zabeležiti. Ko zna koliko toga se pogubilo i ostalo negde zatrpano na filmovima, magnetnim trakama….
Možda i nije presudno da se zabeleži to, već treba i sačuvati. Očigledno je da nije dovoljno da se prepusti to entuzijazmu pojedinaca.
Međutim globalizacija i unijatizam je sada u trendu pored ravnomernog regionalnog razvoja (koji je iskreno govoreći samo paravan za neke druge stvari)
Možda zbog toga fotografi ne slikaju moderne seljake obučene u odeću globalnih robnih brendova, slušajući muziku sa prizvucima istočnog podneblja.
Ko se još seća: “Pogledaj me mala moja, na meni je nova coja mala moja, na meni je nova coja i opanci..pogledaj me mala moja”
Izgleda da se predanje sa kolena na koleno pokazalo mnogo bolje nego svi savremeni audio – vizuelni metodi beleženja. Ili je možda problem u mentalitetu, a ne u tehnici.
Hvala na ispravci i preporuci knjige.
Slažem se da ne postoji abnormalna potražnja fotografija sa sela, ali kao što bi rekli marketing stručnjaci “potražnja se stvara”
Ne kažem da je to na fotografima, to se više tiče biznis aspekta – marketing i turističkih agencija, magazina, medija uopšte, ministarstva itd.
Sa ovim člankom nisam baš hteo da se fokusiram na to kako takve fotografije prodati (da se ne rasipamo mnogo u okviru jednog članka, ali o tome može biti reči ubuduće), već sam hteo da skrenem pažnju da oni koji nalaze te motive i sadržaje koje će zabeležiti, treba da razmisle o tome. Najpre zato što prisustvuju nečemu što se aktivno menja i nestaje, a uglavnom beleže iluziju o tome.
Slažem se da ne treba to prepustiti samo entuzijazmu pojedinca, zato i imamo nacionalni fotografski savez, udruženja, klubove, takmičenja, nagrade. Ljudi na tim pozicijama bi trebalo da aktivnije motivišu fotografe.
A imamo i organizacije i ministarstva, kod kojih treba pokucati i pitati.
Ne bih rekao da samo zbog odsustva te široke podrške fotografi ne fotografišu “moderne seljake”, ali to svakako ima veliki uticaj. Plus naravno, odsustvo razmišljanja o temi, na šta opet utiče više faktora: loši konkursi, manjak diskusije o fotografiji, fokus na tehnici i tehnikama snimanja/obrade, površnost u radu itd.
I hvala na citatu, moram da ponovim
Odličan tekst Darko i u potpunosti se slažem sa tobom i apsolutno podržavam svakoga ko posluša tvoj savjet. Međutim, postoje simptomatične situacije i slučajevi koji sve napore poput ovog tvog, bacaju u vodu. Vjerujem da postoji populacija fotografa koja će, ugledajući se na članak NG koji si pomenuo, pasti pod uticaj izmještenog pogleda na stvarnost (a ništa lakše nego fotografijom predstaviti subjektivan pogled na svijet). U instant vremenu u kakvom živimo, mnogo je jednostavnije otputovati na nekoliko sati, par kilometara od nekog većeg grada, snimiti klišeizirane detalje i zadovoljno otići kući. Uostalom, i sam si ispričao cijelu priču. Da je selo jedini problem, mislim da bi se sve riješilo vrlo brzo i lako. Gotovo svaka tema kod nas, nosi slično breme. Romska populacija (ili prose, ili se prljava djeca igraju pored deponije smeća ili se svi zajedno vozikaju nekim čudnim i sklepanim prevoznim sredstvima), u gradovima (ugodna arhitektura, lijepe djevojke u pješačkim zonama, opet prosjaci i ulični svirači), itd. U svakom slučaju, javnosti su teško dostupne priče o stvarnim problemima ili dešavanjima, osim ako to nisu dešavanja od velikog nacionalnog, kulturnog ili nekog drugog velikog značaja. Da li se kod nas neko pozabavio svekolikim socialnim problemom “kladionica” i mladim ljudima koji svoju mladost tako “troše”. Da li je neko radio priču o mladim roditeljima “djeci koja rađaju djecu”, ili ipak sa druge strane, iznenadnim zanimanjem i mladih i starih za sportom u kojem naši pojedinci ili reprezentacije ostvaruju uspjeh ili obrnut slučaj kada uspjeh izostaje? Problem je što se priče moraju ispričati, a ne površno “poškljocati”. I naravno, usljed masovnog odlaska mladih sa sela, ono i kod nas postaje egzotika. Da bismo svijetu poslali pravu sliku o sebi, moramo prvo o sebi nešto da naučimo.
Valjda nisam odlutao ovim komentarom
Pozdrav,
Igor
Nisi odlutao!
Što se tiče subjektivnih pogleda na stvarnost, ja bih voleo da ih bude više, samo da ne budu pod okriljem objektivnosti, kao što je to bilo sa NG člankom.
I potpuno se slažem za sve ostale teme, malo je uopšte želje da se uđe u neko dublje shvatanje problema. Ali da se ne izgubimo u tim dubokim vodama, mislim da je sasvim moguće i realno da se napreduje, najpre diskusijom koja bi mogla da pokrene ljude da razmišljaju. A posle ćemo videti…
Imam jedan zanimljiv sajt koji polako popunjavam zanimljivim slikama
http://www.salas.org.rs
Predlazem da ga poseti i pogleda kompletno, svaki dobronamerni komentar ili kritika je dobro dosao.
Uskoro cu ga obogatiti novim slikama na temu Panonski motivi i o zivotu na temu salasa
Svakako podržavam promociju sela na Internetu!
Malo sam zbunjen da li se radi o konkretnom salašu Bošnjak, ili, kako piše na sajtu, o salašima uopšte.
Pišem vam e-mail upravo.
Nije problem u “njima”, problem je u “nama”. Entuzijasti koji se bave snimanjem na selu rade to kako umeju, to jest kako su naučili. Imaju svoju estetiku, koju su negovali decenijama. Mi možemo smatrati kako je to jedan okoštali pogled na svet, ali dok ne ponudimo drugačiju viziju, mislim da nema potrebe da pričamo kako bi to trebalo bolje i studioznije. Oni su bar organizvani, okupljaju se i jedu ćevape, izlažu fotografije i o njima se priča. A meni je dosta otvaranja raznih diskusija, koje nikad ne dovedu do jasno definisanog zaključka, kamo li do realizacije bilo kakve akcije. Na kraju, ne bih da budem pogrešno shvaćen, pa ću pojasniti da podelom na “nas” i “njih” ne želim da predložim da smo nepomirljivo polarizovani. Svako od “njih” je dobrodošao u svakoj akciji koju budemo organizovali “mi”. I tu je upravo problem, jer kategorija “organizovani mi” ne postoji.
Nisam zamišljao da će diskusija baš otići na “nas” i “njih”, ovo se odnosi na sve koji se bave selom.
Slažem se da je cilj svake diskusije da se ostvari i u praksi, ali to je daleko izvan moći jednog blogera. Podsticaj na razmišljanje je dragocen, bez toga nema nikakvih promena. Ali je malo pretenciozno očekivati da ću ja da vučem ljude za rukav
Nuđenje drugačije vizije o selu je upravo vrednost ovog članka, što ne znači da je ovo “moje” ispravnije od onog “njihovog”. Radi se samo o potrebi za balansom.
Prva fotka je naj interesantnija,motivi za nas i gde cemo smestiti komp;-)