Prije par godina me iznenadilo uklanjanje podočnjaka prilikom fotografiranja za osobne dokumente, nisam mogao vjerovati da se to već rutinski radi.

A meni se čini da ako naša početna inicijativa bude dovoljno čvrsta, možda se i neko iz industrije seti da od toga napravi brend “mi ne pravimo lutke”. Kao što je sad našu Vladu stislo da “kreše” nepotrebne troškove, pa se sad utrkuju ko će više i bolje da uštedi (makar pred kamerama).

Mada, ja i dalje mislim da to nema naročito veze sa Fotošopom. Većina naslovnica i reklama su donekle normalno retuširane, sa povremenim biserom. Ono što je mnogo ozbiljnije je celokupna poruka koja se šalje o lepoti (sigurno preko 80% članaka o lepoti upućuje da na sebi nešto treba da promenimo).

Sada je potrebno nešto slično na globalnom nivou. Časopisi koji na naslovnim stranam serviraju „perverzne ideale lepote” treba da osete na svom džepu da za njihovo „đubre” više ne postoji tržište. Kada potrošači shvate da iza plastičnih lica ne stoji više od bajki o čudesnim praškovima koji neverovatno izbeljuju rublje i čudesnim usisivačima koji usisaju svaku grinju iz našeg jastuka – nestaće poremećaji u ishrani kod mladih, kao i osećaj inferiornosti.

Jednoga dana će industrija koja stvara potrošačko društvo to isto društvo okrenuti protiv sebe. Ali sumnjam da će se to uskoro dogoditi, barem ne dok postoji ovako nešto.

Gejl Dajns (Gail Dines), profesor sociologije na univerzitetu Weelock u Bostonu kaže da mlade ljude treba učiti kako da čitaju fotografiju. “Živimo u vizuelnoj kulturi, ali ne učimo kako da dekodiramo slike. To je kao da živite u kulturi teksta a ne znate kako da čitate.”

Bas tako, mlade treba uciti kako da prenesu poruku, i kako da je prime i shvate. To se ne uci samo kroz fotografiju i sliku, vec i kroz oblacenje, ponasanje, pokret, arhitekturu. Sve sto vidimo nesto nam govori, tako i mi samom svojom pojavom nesto govorimo i pre nego sto nesto zaista recima iskazemo.