Mikrobrend se pominje kao podvrsta brenda, sužen na određenu geografsku lokaciju ili vrlo specifičan tip proizvoda. Njime se uglavnom služe manje firme koje funkcionišu na manjem prostoru, ali ga koriste i velike korporacije kao efikasan način dobijanja novih i zadržavanja starih mušterija. Za razliku od brenda koji funkcioniše globalno, mikrobrend ima tu prednost da se lakše identifikuje u lokalnoj zajednici, u kojoj može imati i veći uspeh od globalnog brenda.

Primer jednog takvog mikrobrenda u Beogradu je i Banovo brdo trgovinski lanac, koji doduše ima dragstore i maloprodaju i van istoimenog beogradskog naselja. Ovom prilikom bih se fokusirao na maloprodajni objekat koji se nalazi baš na Banovom brdu, za ilustraciju o upotrebi fotografije u mikrobrendu. Radi se o tipu samoposluge koja prodaje razne prehrambene i tehničke proizvode. Ne bih se mnogo bavio marketingom jer u toj oblasti postoje daleko stručniji ljudi od mene, ali se par stvari same po sebi nameću.

Misija

Stvarajući trgovinski lanac sa imenom naselja u kome se on nalazi jednostavno govori da je on specifičan za to naselje. Da prepoznaje potrebe (ili mikropotrebe?) koje tu postoje, da poznaje ljude, uopšte “ukus” tog naselja. Takav brend treba da se ponaša kao domaćin, a ljudi koji tu žive moraju u njemu prepoznati “komšiju” kod koga će rado svraćati. Samim imenom to je delimično postignuto, ali je potrebno još – specifičan vizuelni identitet, akcije, promocije, vrste proizvoda i usluga koje su usmerene na specifične karakteristike naselja (odnos bogatih i siromašnih, mladih i starih, kulturnih i zabavnih institucija…), i slično. Uspešnom kombinacijom svih tih elemenata može se doći do uspešnog mikro-brenda, kog će kupac rado prihvatiti.

Primena fotografije

U svim ovim okolnostima treba pronaći način za pravilnu primenu fotografije. Ona ne sme upasti u zamku da izgleda kao globalni brend, koji spaja ljude sa svih meridijana, već da odgovara upravo ovom geografskom području, upravo tim ljudima. Tako će se mnogo bolje izdvojiti od drugih globalnih konkurenata (čak i kada “globalni” znači sa ex-YU prostora). Fotografija mora da asocira na lokalnu sredinu, na “komšije” koje srećemo svakog dana na ulici, pijaci, u prodavnici… Ona mora biti bliska i pristupačna, baš zato što je usmerena na užu geografsku lokaciju.

Šta je pošlo naopako?

Naspram lepih belih oblaka pravo stoji nasmejana plavokosa devojka, držeći veliku korpu punu raznih namirnica. Njeno pravo držanje nam govori da je sigurna u sebe, ali se to u njenom neobično zategnutom, plastičnom osmehu gubi. Srećna je jer je napunila korpu, ili ona to samo glumi pred komšijama? Ne mogu da se suzdržim da ne uđem u psihološki profil ove devojke, ona to prosto provocira. Plavokosa devojka, sa naglašeno pravim držanjem koje dodatno ističe njene grudi. Kupila je jedno mleko, jedan francuski hleb, jedan ananas, jednu polutku paradajza. To je dovoljno za jednu osobu… za taj dan. Ne verujem da je ona majka, čak bih se usudio da kažem da je studentkinja iz unutrašnjosti, ili bi to bio stereotip o plavokosoj studentkinji? (ekonomije, prava…) U kosi ima crnu traku, što se teško može dovesti u vezu sa srećom, već pre govori o povučenosti, uplašenosti. Sve deluje srećno, ali se kroz taj ukočeni osmeh vidi da nešto poprilično ne štima.

Cela ova hiperrealna scena upravo je suštinska suprotnost onome što smo pričali o mikrobrendu. Prvo, Banovo brdo je sasvim normalno naselje van centra grada, koje se čak graniči sa nekim, rekao bih siromašnijim naseljima poput Žarkova i Čukaričke padine (bazirano na mom ličnom iskustvu sa tim naseljima). Tu živi, jednostavno rečeno, srednja-niža klasa. Ljudi koji kupuju na obližnjoj pijaci teško bi se mogli prepoznati u liku zadovoljne plavokose devojke. Banovo brdo nije Beverli hils. To je prva i najveća greška ove fotografije: promašena ciljna grupa.

Izdvojio bih par bitnih simbola: kupac. Prvo sa čime će potencijalni potrošač pokušati da se identifikuje jeste fotografija “kupca”. Baka će rado ući u radnju ako joj “druga baka” kaže da je već bila tamo. Deca će pre ući ako vide drugu decu (ili recimo, klovna, lutke…), i tako dalje. Takozvani “kasting” na kome se bira lice koje će predstavljati kupca na fotografiji ne sme da ide po principu “moja kćerka je najlepša”.
Drugo: pozadina. Vrlo bitan simbol jer označava prostor u kome se potrošač nalazi. Beli oblaci bi trebalo da označe lakoću, nestvarnost, fantaziju. Time se može zaslepiti nečija pažnja, uvesti ga u nerealan svet u kome je sve lako (ko se seća primera o kazinu?). Ali možda je efikasnije da se prikaže sasvim realan svet, kako bi se dokazalo da je ovde moguće kupovati? Sa takvim realnim okruženjem pojedinac se mnogo lakše identifikuje, što je vrlo bitno.
I treće: proizvodi. Naravno, bitno je prikazati šta se sve može kupiti u vašoj radnji. Isušeni ananas ili pola paradajza možda i nisu najbolja preporuka. Konsultovati iskusne kupce (a.k.a. bake). Šalu na stranu, izbor proizvoda je takođe bitan, i bilo bi dobro da se poveže sa tipom kupca (mladi kupuju sok, slatkiše, grickalice; stari kupuju povrće, voće, hleb itd).

Svo vreme treba imati na umu da se radi o mikrobrendu, nešto za šta lokalna zajednica treba da se veže. Ispitajte tu lokalnu zajednicu i brend oblikujte prema njoj, a ne prema “globalnim” ukusima. Dok ćete one manje oprezne uspeti da hipnotišete ovakvim hiperrealizmom, svima drugima koji malo razmišljaju, ovo će pre delovati kao maska preko loše ponude. Ili će se desiti ono najgore – ljudima će biti svejedno da li je taj zid prazan ili je na njemu ovakva fotografija. A za celu produkciju bilborda ste možda potrošili par hiljada evra…

Dve jabuke — jedna crvena, jedna zelena. Kao da sam to negde već video… kao da mi ovaj ogromni bilbord ne deluje originalno, kao da mi ne govori ništa osim da ovde mogu kupiti jabuke, ovo mora da je neki megamarket sa plastičnim voćem, kao i na drugim mestima. Otići ću ja na pijacu koja je dve stanice niže, tamo sigurno imaju veći izbor i povoljnije cene.

Rešenje

Prošetati se naseljem, i ujutru i popodne, i radnim danom i vikendom. Pronaći “sliku” naselja, uočiti šablone kojima će se potrošači lakše i kvalitetnije privući. Ovo je takav tip usluge u kojoj želite što šire mase motivisati da dođu kod vas, a ne samo kćerke bogatih industrijalaca. Jeste, zvuči zabavno naći lepu plavušu da pozira za plakat za vaš trgovinski lanac. Staviti je među oblake što bi trebalo da znači “kod nas sve ide lako”. Ali prestaje da bude zabavno kada se potrošači ne pronađu u toj slici i počnu da vas shvataju kao samo “još jednu prodavnicu koja mi povlađuje da bih kupio kod njih”. Tada se utapate u konkurenciju i gubite šansu da istaknete upravo najveći adut vašeg mikrobrenda – vezu sa lokalnom zajednicom. Dve jabuke u nepostojećem prostoru su školski primer globalnog — da se svima pomalo svidi, a verovatno nikome baš mnogo. Kada već imamo priliku da radimo “na lokalu”, zašto se opterećujemo nekim evropskim, svetskim potrebama? Potrebe su tu, u komšiluku.

Ako je ideja da se ide sa fotografijom kupca, moglo se postaviti nekoliko fotografija “pravih” kupaca u prodavnici. Bez mnogo nameštanja, falsifikovanja. Baka stoji sa korpom iz koje vire prašak za veš, toalet papir, u drugoj ruci iz kolica vire spanać, luk ili nešto treće. Otac i majka sa detetom kupuju gomile sitnica, ili deka koji drži novine, hleb i mleko? Zašto ne u stilu Sartorialista – lagani, iskreni, prijateljski portreti? Tako bi se poboljšala komunikacija sa prolaznicima koja je trenutno u stilu “mi smo savršeni, prelepi, sjajni, među oblacima, a gde ste vi?”, a mogla bi da bude “Zdravo komšija, i ti kupuješ ovde? ‘Ajmo zajedno”.

Proizvodi u natprirodnoj veličini (primer dveju jabuka) zaista daju utisak da je nešto novo, moderno, da ima veliki izbor, ali sam siguran da taj utisak vrlo kratko traje. Ova strana prodavnice je okrenuta ka vrlo prometnoj Požeškoj ulici. Tuda prolaze autobusi, tramvaji i automobili. A odmah tu je i semafor, pa ljudi stvarno imaju prilike da duže vremena gledaju u bilbord. Dati im ovako prosto i neinformativno rešenje nije pametno. Čak bi bolje bilo da su nalepljeni papiri sa “najnovijim ponudama”. Samo da piše “jabuke 55, hleb 38…” velikim slovima, imalo bi više efekta. Za to vreme stajanja na semaforu, morate obuzeti čitavu pažnju ljudi. Pomenute fotografije sa “običnim” kupcima, isticanje pojedinih akcija, bilo šta što bi ljude nateralo da baš tu kupuju. Dve velike jabuke to nisu.

Beleške

Zašto se i na sajtu trgovine pojavljuje isti “holivudski” pristup? Banovo brdo svakako nema solitere u obliku šiljka, niti je nešto posebno glamurozno samo po sebi (iako je jako lepo i prijatno naselje!). Zašto se one prijateljske fotografije ne bi objavljivale na sajtu, ili čak na blogu trgovine?

A da, potreban je neko to da radi. Verujem da bi bilo zainteresovanih mladih fotografa, koji bi uz odgovarajuću (ne)materijalnu nadoknadu pristali da se uključe. Ne mora uvek biti novac u pitanju, a tu dolazimo i do one diskusije Da li raditi besplatno, i kada? Fotograf bi mogao raditi besplatno, a za uzvrat recimo prodavati te fotografije, deliti svoje vizit karte, a na blogu staviti link ka svom sajtu. Naravno, treba pronaći pravu ravnotežu.

Takva akcija bi pomogla u izgradnji mikrobrenda, jer pokazuje da je Trgovina zainteresovana za interakciju sa svojim kupcima. A upravo se ta interakcija, “kupovina kupca” smatra jednim od najvažnijih aspekata marketinga.

Sve to može zvučati suviše bajkovito i nerealno u ovim ekonomskim uslovima 2009. godine. Ali sam siguran da je ostvarivo, a u ovom slučaju rekao bih i neophodno. Uostalom, sada je vreme za hrabre poteze!

Related posts:

1. Mikro-sajtovi: kvalitetnije brendiranje portfolia
2. Drugi krug, druga fotografija: Tadić i izbori 08
3. Fotografija u izlogu: Nicola’s

Lepota ljudskog tela oduvek je bila inspiracija za priče, legende i mitove. Međutim, u akt fotografiji ono se često svodi na puko reprodukovanje lepog.  Malo je onih koji nas kao Ognjen Topalović, preko akta uvode u fantaziju o ljudima kao nekim neobičnim bićima. Možda mi takvi i jesmo, ali nam je potrebno neko šesto čulo da bismo to videli?

U razgovoru sa Ognjenom, videćemo kako je sam pravio scenografiju, bavio se body-artom, postavljao rasvetu, i sve to u kućnim uslovima.

Reci nam prvo nešto o samom projektu

Još u III godini studija imao sam želju da uradim muški i ženski akt, koji bi se razlikovali od standardne akt fotografije u tom smislu što bi modeli bili bojeni i materijalizovani. Cilj je bio da uradim tri različita muška i tri ženska akta. Oni zajedno čine zanimljivu kolekciju stilski povezanu ali različitu po materijalizaciji tela, gestikulaciji i svetlu. Muški aktovi su nastali u III, IV godini dok su ženski aktovi “Fairies” bili deo diplomskog rada u završnoj, V godini.

Svoje modele si potpuno obojio, a dodavao si i neke šljokice, zvezdice i slično.  Znamo i da je potpuno pokrivanje kože opasno po život. Reci nešto o tome.

Što se tiče pokrivanja kože bojom i ostalim materijalima, moram da kažem da sam imao pomoć i savete ljudi koji su se već bavili body art-om, kako bih izbegao probleme. Pre svakog od snimanja, obavljeno je i probno snimanje, kao i proba materijala na koži, kako bi samo snimanje kada je model u potpunosti našminkan i obojen, proteklo jako brzo i organizovano. Najteže je bilo na snimanju sa belom vilom, jer su kuglice stiropora zalepljene na telo – bile na neki način toplotna izolacija, pa je snimanje moralo da se obavi u kratkom roku.

Za belu vilu si pravio i scenografiju, što retko koji fotograf radi sam. To obično deluje mnogo komplikovano i skupo. Kako si to izveo?

Scenografija je pravljena samo za belu vilu i moram priznati da sam uživao dok sam je pravio. Naravno, prvo su nastale skice, kako sam ja zamislio scenu za tu vilu. Kasnije sam uz savete kolega sa scenografije [smera na Fakultetu primenjenih umetnosti] – uspeo u potpunosti da dobijem ono što sam zamišljao. S obzirom da me sve to vrlo zanima nije mi bilo teško i za nekih par dana sve je bilo gotovo. Skice su postojale i za srebrnu i za plavu vilu, ali je na žalost na kraju sve urađeno bez scenografije, jer je su sva tri snimanja bila vrlo skupa.

Sve si to radio u improvizovnom studiju kod kuće? Kako si osvetlio scenu, i šta si od opreme koristio?

S obzirom na to da su snimanja takva, gde su neophodni neki uslovi poput kupatila i dobrog grejanja i da je potrebno da se model posle snimanja sredi i skine svu boju, kućno snimanje je bilo neophodno. Imao sam podršku profesora, pa sam koristio opremu sa Fakulteta. Svetlo je zavisilo od teksture materijala na samom modelu, kao i koeficijentu refleksije.
Uglavnom, koristio sam dve fleš glave + zilberice za rasvetljavanje nekih delova, kao i ring fles kao topla rasveta za srebrnu vilu.

Postavka svetla za belu i plavu vilu: Glavno svetlo visoko bocno, i zilberica (a za celu figuru čaršaf zategnut na blind-ram) sa suprotne strane, dok je drugo svetlo iza pozadine tj. iza leđa modela.
Srebrna vila je osvetljena ring-svetlom (topla rasveta), i reflektor iza modela uperen u leđa ili sa strane uperen na obrise lica.
Zlatni akt sa dva bočna difuzna svetla, isto i crni akt dok je akt u blatu osvetljen samo sa jednim svetlom i zilbericom.

Za kraj preporučujem da pogledate i video-prezentaciju koju je napravio Ognjen.

Ognjena možete naći na Facebook-u, a sve što vas dodatno zanima možete napisati i u komentarima.

Related posts:

1. Isidora Bojović: REN-REM (Renaissance — Reminiscence)
2. Carole Lombard vs. Marija Karan
3. Fotografija u izlogu: Nicola’s

Napraviti dobru i uspešnu seriju fotografija zahteva niz sposobnosti. Od ideje i skica, do konačne produkcije i prezentacije. Dobar fotograf mora imati svest o svim tim aspektima. Fotografska edukacija često ima problem da akcenat stavlja samo na produkciju (postavka svetla, izbor fotografske opreme, formalne kvalitete slike itd), dok se ostali zanemaruju. Rezultat može biti dobra fotografija ili srednje-kvalitetna serija fotografija, ali bez ideje i kvalitetne promocije i prezentacije ona neće imati svoj puni život.

Serija fotografija Isidore Bojović pod nazivom REN-REM (Renaissance — Reminiscence) je odličan primer dobre i uspešne serije fotografija. Realizovane su kao diplomski rad na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. U razgovoru sa njom videćemo kako je od početne ideje došlo do ove lepe serije koja je bila izlagana u Beogradu, Solunu, Amsterdamu, a planova ima i za dalje.

Otkud ideja za ove fotografije, i zašto REN-REM?

I.B: REN-REM, to jest Renaissance Reminiscence, slobodno prevedeno, znači Sećanje na renesansu. To je pokušaj rekonstrukcije renesansnih kompozicionih klišea, koji su se provlačili kroz istoriju slikarstva. Birala sam poznata slikarska dela kako bih sprovedela kompozicioni patern i u modernoj slici. Proučavanje efekata masovnih medija i propratnog “unificiranja” ljudi, dovelo me je do perioda renesanse, pa je pokušaj reprodukovanja idiličnog renesansnog izraza u današnjem modernom društvu rezultovao bizarnom eksperimentalnom scenom.

Rigo, Portret Luja XIV

Karavađo, Večera kod Emausa

Koliko su ti skice bile važne u celom procesu?

I.B: Pretpostavljam da svaki fotograf pre snimanja ima “viziju” kako bi fotografija trebalo da izgleda. Razmišljanje o konceptu i čitavoj atmosferi naravno donosi sve više mogućnosti. Skice su za mene lek protiv zaborava istih, a takođe su od izuzetne pomoći kod definisanja kompozicije.

Postavke deluju dosta složeno. Koliko je trebalo pripreme za snimanje, a koliko u postprodukciji?

I.B: To je kao po pravilu — što više muke oko produkcije — manje oko post-produkcije    Neke scene sam spremala po više od dva sata, uključujući kostime, šminku, probe svetla, komponovanje kadra i sl, nakon čega bi snimanje trajalo svega 20-30 minuta. Te fotografije i smatram najuspešnijim (Bahus, Kompozicija, Tajna večera, Oplakivanje). S druge strane, dešavalo se da zbog različitih okolnosti (uglavnom zbog vrlo ograničenog vremena ili nedostatka rekvizita) ne mogu da postignem kompletnu postavku scene na snimanju, pa mi pomogne njegova svetlost — Photoshop! Najdrastičniji primer za ovaj slučaj je fotografija Blagovesti, na kojoj su i Bogorodica i andjeo i prozor u pozadini sa različitih fotografija. Postoji i “međuvarijanta” — slučaj kada sam, i pored uspešnog snimanja, u postrodukciji namerno umetala dodatne slojeve (npr. nebo i mali anđeo u sceni Oplakivanje 2).

Serijal je obišao već par lokacija van Srbije, a ima i još planova. Koji je tvoj savet za promociju fotografije?

I.B: Da, posle Beograda, ove fotografije sam izlagala u Solunu, Amsterdamu, a na vidiku je i London… Najbolje je ako uspeš da razviješ neku potpuno ličnu verziju mini-portfolija ili kakvegod druge self-promo forme. Na novo ljudi uvek dobro reaguju, a i veće su šanse da te upamte. Uvek treba imati bar nešto od radova “on-line”. Ako nemate sajt, verovali-ili-ne, postoji i vrlo korisna strana My Space-a i sličnih virtuelnih “družionica”, jer uvek možete napraviti svoju mini galeriju (ja sam čak uspevala i nekoliko poslova da sklopim!). Bez obzira na Internet ekspanziju, ja ipak i dalje preferiram lični kontakt. I smatram da je najefektivnije i, uz pravi lični stav, najsugestivnije sa merom i stilom prezentovati sebe u direktnom kontaktu sa ljudima (naročito eventualnim poslodavcima). Naravno, treba i naći pravu meru između stvarnog dominantnog samopouzdanja i mogućnosti da izgledate pretenciozno i napadno. Znači — fotke na net, vizitke i portfolija u foto-torbu — i u svet! 

Možete posetiti i Isidorin Myspace profil, gde svakako ima još dobrih fotografija.

Related posts:

1. Carole Lombard vs. Marija Karan
2. Vino za mušku decu, kampanja za siromašnu
3. Bankarski advertajzing: OTP i Jehova

Ovde imamo plakat za vino Thalia, omiljene nam fabrike Rubina. Znate, to su oni što prave unučiće i vinjak što se pije po slavama. Iako imaju i neka kulturna pića, najviše ih reklamiraju beskućnici i pijanci. Ali evo jednog pravog vina za mladence, i plakata koji svrstavam u novonastalu listu “Evropski pokušaji”.

Kad sam video plakat, pomislio sam da je vino namenjeno muškoj deci — ali zašto onda devojka drži flašu? Tek mi je kasnije sinulo da je to vino koje na neki fantomski način utiče na ishod trudnoće, pa tako devojke koje ga piju rađaju mušku decu. Prvo, alkohol i trudnoća koliko sam upućen ne idu zajedno, barem ne bi trebalo da idu, a drugo, danas taj patrijahalan stav o “muškom detetu” kao blagoslovu koji imaju “prave majke” baš i ne prija brojnim organizacijama za ljudska prava i borbu protiv diskriminacije. Da ne pominjemo feministička udruženja…

Pitanje je koliko je zaista njihova ciljna grupa tako zaostala, da im prija takva polna diskriminacija. Svaka žena voli da ima kćerku, makar isto koliko i sina. Čisto sumnjam da će se čak i svaka deseta žena obradovati ovakvoj reklami, a pre mi deluje da to vino debeli sponzori kupuju svojim ženama u nadi da će muško dete imati smisla pred istim takvim preduzetnicima iz unutrašnjosti. U najmanju ruku ovaj plakat proizvodi takav utisak — ako ne i vino.

Ali hajde ipak da probamo da vidimo šta se tu dešava i šta bi možda moglo da se desi. Vino pomaže pravljenje muške dece. OK, prihvatamo tu izopačenu činjenicu. Kad bih počeo da radim fotografiju, prosto bih morao da znam malo više podataka. Kada i kako pomaže? Za vreme trudnoće ili za vreme plodnih ženskih dana? Oko toga se cela priča vrti. Ovde vidimo devojku koja je u nekakvom erotskom zanosu, ako posmatramo položaj ruke i glave mogli bismo pomisliti na orgazam. Negde se u daljini naslućuje asocijacija sa pravljenjem dece (pokušaj br. 1). Međutim, ona stoji, obučena kao da je na tropskoj plaži, a opet je na apstraktnoj pozadini. Drži flašu u jednoj ruci, između grudi (koje se nekim čudom ne vide! Ovo je potpuni preokret u domaćem advertajzingu!). Flaša je zatvorena, pa je uticaj njenog sadržaja sveden na minimum. Zaista, uticaj vina na bilo šta na slici bi trebalo da bude poenta plakata. Ali ipak je išlo po sistemu “e, ali ne otvaraj flašu, znaš…“. Čak i da se ovde radi o tradicionalnoj fetišizaciji predmeta u ženskim rukama, više bi imalo smisla da je flaša otvorena. Dalje, primećujem odsustvo muškarca — dakle to vino verovatno pomaže onda kada muškarac nije potreban — za vreme trudnoće — ali opet, ne vidim da je devojka trudna… Ovde ima toliko propusta da ne umem ni da ih pobrojim.

Što se mene tiče, ja bih radije voleo da vidim na primer scenu u spavaćoj sobi, devojku koja krišom uzima Thalia vino (ili ga zajedno piju) dok je muškarac čeka na krevetu. Dakle, prave se deca a zna se ishod. Glavni element bi bila fotografija jer se radi o konkretnoj, realnoj stvari, a fotografija to jel’te uspešno predstavlja. Na ovom tragičnom plakatu niti se deca prave, niti su se pravila, niti se koristi vino, niti ima vizuelnog sklada bilo koje vrste, niti ima tipografije niti dizajna, niti je glavni element fotografija, niti haotična pozadina. Da li sam nešto zaboravio?

Savet za marketing tim Rubina (ako postoji): nađite dobrog dizajnera (ima odličnih studenata grafičkog dizajna, da ne govorimo o profi agencijama), razmislite o konceptu (ovo je zapravo važno!) i unajmite fotografa koji će koncept da pronese kroz aparat. Ili jednostavno platite ad agenciju da odradi posao. Nemojte ići preko rodbinskih veza i ne insistirajte na ceni već na kvalitetu. Inače se opet vidimo ovde.

p.s. Ne vređajte narod.

Related posts:

1. ALO! sreća: novi plakat nova devojka novi imidž…
2. Čarlston za Ognjenku, Darko za bolje filmske plakate
3. Seksi dnevne novine – Sutra ‘Alo!

najnoviji plakat za nagradnu igru ALO! novina

prvi plakat za ALO! novine

Prva impresija koju sam imao na ovaj plakat je izvesna zbunjenost. Ne time što radnja na fotografiji nije dovoljno jasna, nego time što nisam mogao da spojim da su to “one” ALO! novine, one sa devojkom na beloj pozadini koja se navodno obmotala veličinom dotičnih novina. U momentu je došlo do velikog konflikta u poistovećivanju jedne estetike sa drugom. Bezuspešno je moj moj razum obavio ogromnu količinu analiza, upoređujući jednu priču sa drugom, jednu estetiku sa drugom, jednu devojku sa drugom… i sve to u nekoliko paklenih sekundi.

Nakon te invazije zbunjenosti, konstatovao sam da mi prija tehnički kvalitet ove fotografije. Ali, kako to i nije toliko bitno, pokušao sam razumeti koncept. I nisam uspeo. Čak sam i jedno vreme pomešao ALO i Sutra novine, baš zato što sam pokušavao da se setim kakve veze imaju urolane novine sa konceptom. Eto dakle moje greške, ali podstaknute njihovom. Ako se uzme da su Sutra novine konkurentske, korišćenje njihovog glavnog motiva (umotane novine koje na neki način imaju veze sa skidanjem mraka) može biti krajnje nerazumljivo. Tek sada zaista shvatam da sam svo vreme u glavi imao nekakav hibrid Alo i Sutra novina. Ali nije ni čudo, ako pogledamo par činjenica: potpuno druga estetika (bliža Sutra nego ALO! novinama), korišćenje tuđeg “efekta” (umotane novine opet bliže Sutra nego Alo novinama) kao i potpuno odustajanje od prethodnog imidža “najvećih novina u Srbiji”. Koliko god ja, a mogu slobodno reći veliko Mi, ne voleli seksističku, bezmalo pornografsku estetiku prvobitne kampanje, mnogo bi efektnije bilo da je sa tom estetikom nastavljeno jer je dobar deo publike već isprogramiran i svako razilaženje nosi veliki rizik za potresanje postignutog uspeha. Teško je naravno ustanoviti (barem iz našeg ugla) kakve su pozitivne ili negativne posledice ovakvog skretanja sa kursa, ali sam siguran da je čvrst i jasan nastup koji se dosledno sprovodi na duže staze najefektniji način uspeha, u svakom poslu.

Ono što dakle dolazi novo sa novim plakatom je izgleda i promena ubeđenja da je taj vizuelni identitet dobar. Očigledno se otišlo što dalje od golišave plavuše na beloj pozadini — sada izgleda ciljna grupa nisu muškarci večito nezadovoljenih potreba, već se sada prešlo na daleko šire mase. Fotografija je snimljena predveče, na autobuskoj stanici. Glumci su skladno, čak i vrlo prijatno obučeni, sasvim normalni mladi ljudi. Nema više hiperrealizma lepe i golišave plavuše na beloj pozadini (što dodatno ističe njenu besprekornu savršenost) već se sada radi o normalno lepim ljudima koje možete sresti na ulici. I očigledno ne insistiranje na pridevu “najveći” koji domaćim all-in-one direktorima zvuči tako seksi…

Prava avantura počinje kada razmislite o razlozima za ovakvu neobičnu promenu identiteta… ali to ću ostaviti vama.

Related posts:

1. Novi seoski motivi?
2. Seksi dnevne novine – Sutra ‘Alo!
3. Drugi krug, druga fotografija: Tadić i izbori 08

U ponedeljak, 18. februara na premijeri predstave Fedrina ljubav (Sara Kejn, u režiji Ive Milošević) glumica Mirjana Karanović izbacila je u sred predstave nekoliko fotoreportera koji su, u trenutku kada je ona obnažila svoje grudi počeli agresivno da “škljocaju” i “sevaju” blicevima. Kako se radi o vrlo delikatnom, moglo bi se reći unikatnom slučaju u srpskoj primenjenoj fotografiji, ne bih smeo da propustim priliku da kažem par svojih reči.

O pozorišnoj fotografiji

Pozorišna fotografija je vrlo osetljiva oblast fotografije. Pored poznavanja tehničkih problema, vrlo je važno shvatati i pozorište kao instituciju. Bitno je poznavati kako funkcionišu glumci i graditi odnos sa njima. Ozbiljni pozorišni fotografi poznaju predstavu koju snimaju. Shvataju radnju i znaju koji su to ključni momenti, kako vizuelni tako i emotivni, koji bi mogli da ukratko predstave kompleksnost predstave.

Budući da se mnoge od starijih predstava više ne izvode, jasno je koliko su dobre pozorišne fotografije važne i za samu istoriju pozorišta.

Rekonstrukcija događaja

foto: Marija Ivanišević

Imajte u vidu da je sledeća rekonstrukcija događaja bazirana na dostupnim štampanim i online izvorima. Pokušao sam da, preko sajta Blic Puls kontaktiram fotografa Zorana Lončarevića radi tačnijeg i detaljnijeg objašnjenja događaja, ali moj e-mail izgleda nije prosleđen do njega.
Dakle, radnja je tekla otprilike ovako:

Fotoreporteri su pozvani na premijeru predstave da snime fotografije koje će se pojaviti u sutrašnjem broju raznih novina. Umesto uobičajenih 5-15 minuta oni su ostali oko 40 minuta. Praksa je da ih posle ograničenog vremena ljudi iz organizacije sprovedu napolje. Kako ih niko nije pozvao van sale, oni su ostali na predstavi čekajući priliku za neki zanimljivi kadar. Prema rečima Zorana Lončarevića, fotografa “Puls” magazina, niko od njih nije znao da će Mirjana Karanović u nekom trenutku obnažiti svoje grudi. U trenutku kada je ona to učinila, a to je koliko sam mogao da saznam, vrhunac predstave u kome tišina igra značajnu ulogu, fotografi su počeli da agresivno fotografišu. Pod time se podrazumeva veliki broj snimaka za kratko vreme (continious shooting) sa uključenim blicevima. Posle par upozorenja od strane publike i same Mirjane, oni su i dalje nastavili. Kako kaže Mirjana Karanović, “Trpela sam 40 minuta zvuk škljocanja fotoaparata, što strašno smeta, ali kad je škljocanje postalo glasnije od glumaca, prekinula sam predstavu.” Fotoreporteri u prvom trenutku nisu znali da se ona njima obraća, a izašli su uz veliki aplauz publike upućen postupku Mirjane K.

Kako kaže Zoran Lončarević, “Mi smo samo radili svoj posao, kao što je Mirjana Karanović radila svoj. Pa ako joj smeta škljocanje, onda neka na vreme upozori upravu pozorišta, a ne da nas kao poslednje klošare izbacuje. Osećao sam se bedno dok sam i to uz aplauz publike izlazio iz sale.”

Diskusija

foto: Marija Ivanišević

U raznim diskusijama mogu se uglavnom pročitati podrške Mirjani Karanović za svoj postupak, sa povremenim komentarima podrške fotografima koji su radili svoj posao.

Međutim, ovakvim jednostavnim pripajanjem na jednu ili drugu stranu beži se od problema. Moglo bi se reći da su zaista i Mirjana i fotografi radili svoj posao. Svakako je tačno da uopšte zvuk zavesice aparata u tako akustičnom prostoru kao što je pozorište, svakako može itekako da iritira glumce. Pogotovo ako se radi o jako emotivnim scenama i kulminaciji cele predstave, gde se uloga oslobađa materijalnog što potvrđuje svojim obnaživanjem. Ne smem da zamislim kako u tom vrhuncu izgleda kada nekoliko ujedinjenih fotografa sa svojim škljocanjem i sevanjem remeti svrhu cele predstave.

Dakle, tačno je da su fotografi remetili predstavu. Sa druge strane, ono što je meni jako zanimljivo je da su fotoreporteri (naglasak na množini) bili pozvani na premijeru jedne velike predstave. Kritika ka organizaciji se, koliko sam mogao primetiti, uglavnom zasniva na tome zašto su oni ostali tako dugo. Iako vrlo tačno, i to je samo šlag na pokvarenoj torti. Zašto su uopšte fotoreporteri bili na premijeri? Znam, sad ćete reći da je to zato što je premijera bila uveče, pa bi oni odmah sa tim fotografijama otišli u redakciju i dali “sveže” u štampu. Postavlja se jasno pitanje čemu služi generalna proba, pred-premijera, čemu služe zvanični fotografi pozorišta? (oni sa iskustvom, kvalitetom i komunikacijom sa glumcima)

U ovom trenutku bi bilo dobro da dam komentar na izjavu Gorčin Stojanovića “[...] To što naša pozorišta izlaze u susret reporterskom fotografisanju treba shvatiti kao gest dobre volje a ne prostor za zloupotrebu i manipulaciju.” (Blic, 19. feb. ’08)
Iako delimično tačno, bitno je podsetiti ko kome čini uslugu. Naime, da fotografi te noći nisu napravili svoje fotografije, članak o predstavi vrlo moguće da ne bi ni bio objavljen. Ako ne bi bio objavljen, pozorište bi ostalo uskraćeno za najveću promociju koju mogu da zamisle. Pozorište se svakako ne bi obraćalo novinskim medijima za pomoć u promociji predstava, da im to ne treba. Niko tu nije “dobar” pa iz dobrote “čini uslugu”, a pogotovo ne svom besplatnom marketing kanalu.

Glavna greška vezana za celu ovu farsu je upravo u tome što je pozorište unajmilo pogrešne ljude da fotografišu predstavu. Treba znati da je posao koji rade fotoreporteri daleko drugačiji od onog koji rade pozorišni fotografi. Estetika za kojom tragaju jedni i drugi se potpuno razlikuje. Izgleda je ovde neko mislio “ma imaju profi opremu” ili “brže će tako, oni dođu snime i odmah štampaju”. Da postoji neko udruženje pozorišnih fotografa, itekako bi se oglasilo jer je ovo direktna diskriminacija njihovog posla.

Takođe, moglo se pročitati i dosta komentara o tome kako fotoreporteri od dobre i umetničke predstave prave senzacionalizam i svode je na “gole grudi” i slično. Želeo bih ovom prilikom da upoznam autore takvih komentara da je taj isti senzacionalizam razlog zbog koga oni kupuju novine, gledaju TV i tako dalje. Isto tako, treba se podsetiti na lanac koji pokreće celu stvar: čitaoci traže senzacije od medija, urednici traže od fotografa, a ovi traže od dnevnih događaja.
Istina je da treba vrlo pažljivo izdvajati jedan jedini segment predstave, nečega što je po svojoj prirodi prilično “stvarno” jer se dešava u realnom vremenu, na pozornici. Bilo koja fotografija pozorišne predstave (a i prirode uopšte) je krajnja apstrakcija, senzacija stvarnosti. Senzacijom bi mogla da se nazove i fotografija na kojoj jedan glumac u predstavi “umire” ili fizički napada drugog. I to je senzacionalizam ništa manji od prikazivanja obnažene glumice. Uostalom, ako je njeno razgolićivanje vrhunac predstave, fizička manifestacija emotivnog stanja — onda je to povod više za fotografisanje. Zamislite kvalitet reportaže u kojoj nema suštine predstave!

Kod tih nasumičnih komentatora koji pišu kako fotoreporteri “svode celu umetničku predstavu na gole grudi” primećujem vrlo površno shvatanje da je ta scena njene obnaženosti više jeftina od bilo koje druge scene. Oni su ubeđeni da je polu gola Mirjana Karanović jeftinija apstrakcija od, recimo scene gde bi ona ošamarila nekog drugog glumca u predstavi, ili gde bi se ljubila sa nekim ili bilo šta drugo. Svaka od tih scena je jeftini delić kompleksne predstave i ako bismo gledali bilo koju od tih scena ni jedna ne bi bila manje ili više jeftina. Odnosno — bila bi ali samo u domenu našeg shvatanja jeftinoće. To znači da oni koji su istakli da je fotografija obnažene Mirjane Karanović jeftino shvatanje predstave, zapravo ni sami ne shvataju da je svaki delić predstave (snimljen fotografskom kamerom) vrlo jeftina zamena za celu predstavu. Njena obnaženost se može činiti još jeftinijom, ali samo ako se u našem sistemu vrednosti pojava golog tela tretira kao jeftina.

Skoro svako radi svoje

foto: Marija Ivanišević

Slažem se da je krajnje neprimeren način na koji su fotoreporteri agresivno i uz neshvatljivu upotrebu blica (koji i nije potreban pored tolike osetljivosti čipova) “napali” obnaženu Mirjanu Karanović. Potpuno shvatam reakciju Mirjane Karanović i uopšte me ne čudi što nije mogla da izdrži “40 minuta škljocanja”, pogotovo uzevši u obzir da sa određenim medijima nema baš savršen odnos.

Ono sa čime se ne slažem je da su sami fotografi krivi. Oni su radili svoj posao na način na koji ga inače rade. Krivi su oni koji su prevideli značaj pozorišne fotografije, koji su zanemarili značaj fotografa koji shvata pozorište, koji shvata glumce i sa njima ima izgrađenu komunikaciju. Krivi su jer su na tako važnoj premijeri dozvolili fotoreporterima da snimaju koliko žele. Krivi su i jer su ponizili pozorišnu fotografiju i one koji se njome ozbiljno bave, jer su zarad svoje brze i lake promocije umesto stručnog, odgovornog i posvećenog fotografa (akcenat na jednini) pozvali nekoliko fotoreportera čija je estetika (odnosno estetika njihovih medija i njihove publike) potpuno drugačija. Trebalo bi istaći da ako prihvatite da svoje fotografije plasirate kroz određeni kanal za distribuciju fotografije, onda morate znati da će on u vaše fotografije svakako upisati svoje kodove, u cilju boljeg “programiranja” publike (više o kanalima u knjizi Za filozofiju fotografije). Drugim rečima — svake novine imaju svoju estetiku koju vi prihvatate tako što tražite od njihovog fotografa da vašu predstavu “pripremi” za svoju publiku.

Takođe, predpremijere i generalne probe i postoje da, između ostalog dozvole (zvaničnom) fotografu da napravi nekoliko dobrih fotografija koje će ući u promociju predstave. I otuda fotografije pre premijere. Logičan sled događaja je da pozorište ima svoj public-relations koji će svim zainteresovanim medijima davati zvanične fotografije kao i sav drugi propratni materijal.

Ovaj skandal je direktan šamar koji je pozorište uputilo pozorišnim fotografima, ali i Mirjani Karanović. Znalo se da određene novine (koje su je i nazvale “šiptarskom kurvom” u određenom kontekstu) čekaju skandal sa njom. Zato činjenice poput fotoreportera koje niko ne izvodi napolje čitavih 40 minuta, kao i mogućnost da je neko od fotografa ipak imao “dojavu” o njenom obnaživanju, nekome mogu izgledati kao namerna postavka. Dugi aplauz upućen Mirjani Karanović nakon izbacivanja fotoreportera lično shvatam kao poslednju opomenu upravi koja nezrelo shvata pozorišnu fotografiju u celini, a ne konkretno tim zatečenim fotografima.

Zaključak

foto: Marija Ivanišević

U celoj ovoj farsi niko nije dobro prošao. Mirjana Karanović je verovatno uradila jedino što je u tom trenutku mogla. To potvrđuje i aplauz publike. Ali loše su prošli i fotoreporteri koji su došli da rade svoj posao. Nisu oni krivi što se način na koji obavljaju svoj svakodnevni posao nekome ne sviđa. Najgore su prošli pravi i posvećeni pozorišni fotografi koji poznaju sve poteškoće ovog posla i koji se dugo trude da izgrade poverenje glumaca. Pravi krivac je organizacija koja je potcenila značaj profesionalnih pozorišnih fotografa i dovela fotoreportere za čiju se estetiku i pristup fotografisanju javnih događaja zna da je u suprotnosti sa specifičnim zahtevima pozorišne fotografije.

Nadam se da će Fedrine grudi biti ozbiljna inspiracija odgovornim licima da se uozbilje oko pozorišne fotografije, koja je u svetu izuzetno poštovana i vrednovana, i čija je istorijska vrednost neprocenjiva.

Zahvaljujem se Mariji Ivanišević, studentu V godine Fakulteta primenjenih umetnosti, na priloženim fotografijama unutar teksta. Radi se o predstavi “Vesele žene Vindzorske” (Vilijem Šekspir, u režiji Jirži Mencla, Narodno pozorište Beograd). Izvor naslovne fotografije: Blic Online.

Related posts:

1. Carole Lombard vs. Marija Karan
2. Seksi dnevne novine – Sutra ‘Alo!
3. Fotografija prirode i etika [Geza Farkaš]

I priča ide: jednog lepog zimskog dana, u vreme drugog izbornog kruga predsedničkih izbora u Srbiji 2008, na putu ka Valjevskoj kamenici gde sam fotografisao priču o prelu vezanu za moj diplomski rad, prolazivši kroz Valjevo, na ogradi blizu glavne pijace pogled mi je zaustavio predizborni plakat Borisa Tadića.

Nisam mogao da verujem svojim očima. Ali bukvalno.
Tokom izrade pomenutog članka Tadićevu fotografiju, kao i sve ostale, podrobno sam gledao u punoj rezoluciji, dakle preko celog 21-inčnog monitora. Uzevši u obzir i fototografsku zainteresovanost za detalje, lako ćete shvatiti da primećujem i pamtim sitnice. Ali nisu ovo baš ni sitnice. Fotografija koju sam tada prvi put video, u vreme drugog kruga predsedničkih izbora po mnogome je bila slična onoj iz prvog kruga. Međutim, celokupan osećaj o fotografiji je potpuno drugačiji. Iako sam je gledao ukupno 5-8 sekundi, vrlo je snažan utisak ostavila na mene. Ne u političkom smislu, već u estetskom.

Nisam mogao da poverujem da je u drugom krugu nova fotografija koja je skoro ista kao prva. Zapamtio sam da je svetlo skoro isto, kao i poza. Međutim, obrve su mi delovale drugačije, nekako deblje, a i usne su bile dodatno bez emocije.

Kako se sve odigralo brzo, nisam stigao da uzmem fotoaparat iz ranca, izađem i zabeležim plakat za dalju analizu. Ali, bio sam uveren da ću ga opet videti negde u Beogradu. Međutim, zbog izvesne dominacije Nikolićevih plakata, dugo vremena nisam ponovo uspeo da vidim ovaj novi stari plakat.

Ali sreća mi se osmehnula!

Predstavljam vam Tadić vs Fotograf, runda 2 (klikni sliku za veću!):

Ne bih se sada mnogo upuštao u estetiku i “kvalitet” jedne prema drugoj. Očito je da je nova fotografija (desno) pomalo tradicionalnija — primetite podbradak, oštriju vilicu, izrazitije bočno svetlo, blagu namrštenost (zbog čega su mi obrve i izgledale “sumnjivo” u početku) i ostale detalje poput kravate, opšte prosedosti i sl.

Ono što mene zaista zanima, i što me je svo vreme proganjalo je zašto? Zašto nova fotografija u novom krugu — koja je vrlo vrlo slična onoj prethodnoj. Bezbroj razloga mi je padalo na pamet. Od pravnih (platili prvu samo za prvi krug) do tehničkih (štamparija zagubila filmove). Nijedan od razloga ne bi imao previše smisla. Razumem potpuno drugačije konceptualizovane fotografije (kao što se u drugom krugu pojavila ona sa Tadićem i studentima), ali ovo meni lično nema smisla. Da ne pomisli neko da je ovo političko pitanje — nije ni najmanje — već čisto estetsko.

Koje je vaše mišljenje?

Related posts:

1. Case Study| Fotografija i mikro-brend: Banovo brdo trgovinski lanac
2. Fotografija u izlogu: Nicola’s
3. Fotografija: kritički uvod [Liz Wels]

I tako dalje i tako bliže.

Međutim, u jednome je ovaj film svakako i dalje “srpski”.
Evo, pronađite srpski film:

U principu, suvišno je pisati mnogo jer zaista u ovom slučaju fotografija priča mnogo reči. Ali prosto ne mogu da odolim. A i osećam izvesnu odgovornost — ovako važna tema a ja da ćutim. Prvi pravi svetski a naš, ultra mega skup, kvalitetan, pravi film kao što ih viđamo da dolaze iz Holivuda. Na njemu su radile i neke svetske ličnosti. Sve to zaista nameće veliku odgovornost za sve što je vezano za film.

A svakako je plakat, kao i svaki drugi, i ovde vrlo bitan. Vidim da su se raširili po centru Beograda, svuda su. I opet taj kvantitet. Kad bi neko video ova tri plakata prvi i jedini put, film Čarlston za Ognjenku bi verovatno pogledao poslednjeg. Mene zaista kopka zašto je pored tako velike i ozbiljne produkcije, učestvovanja solidnog broja stranaca a sveukupno velikog broja stručnih i kreativnih ljudi, plakat za film dobio ovako nesrećan tretman.

Ono što se verovatno prvo nameće kao neka vrsta “pravila” u grafičkom oblikovanju je da nešto mora imati vodeću ulogu. Nešto mora da vodi pogled, emocije i sl. To može biti ilustracija, tipografija, fotografija, bilo šta. To pravilo je pravo prirodno pravilo. Lakše se doživljava plakat ako nešto ima vodeću ulogu pa vas dalje “sprovodi” po toj ravnoj površini. Pomaže vam da shvatite poruku.

U našem slučaju, teško je shvatiti na čemu je fokus. Reklo bi se na fotografiji. Ali jaki ornamenti se ne predaju tako lako. Za njima juri i ornamentisan naziv filma. U ovom konkretnom primeru, dodatni problem je neubedljiv kolorit. Zaista osećam da nedostaje neka protiv-teža tom jakom crvenom tonu.

Ali tu stižemo do drugog problema. Onog važnijeg.
Primećujemo da se, i pored velike i ozbiljne svetske produkcije, u slučaju plakata išlo na stari dobri srpski način. Uzećemo neku fotku što je naš fotograf radio na snimanju (dok je stajao pored kamere i čekao završetak kadra pa iskoristio par sekundi da “uhvati” glumce dok su još raspoloženi za poziranje). Praktično — to su neke vrste screenshot-ova. Scene iz filma. I onda ćemo preko toga da ubacimo neku teatralnu ornamentiku, da bi se videlo da imamo nešto što drugi nemaju.

Kod ornamenta je inače problem što je tanka granica između stila i kiča. Vrlo lako možete da pređete na “onu stranu”. Da ne pomislite da ne volim ornamente — čak štaviše i autor sam nekih glamuroznih.

Ne radi se ovde o prostoj težnji za nekim svetskim standardima, ali ako je značajan akcenat filma upravo na tim standardima, onda je i u izradi plakata trebalo da se pođe tim putem. Pa ako u Srbiji nema stručnih ljudi za to, siguran sam da su mogli da nađu tamo gde su našli i svetske stručnjake za neke druge segmente produkcije. Ovde se više radi o svesti ljudi koji su odgovorni za marketing. Očigledno imaju svest da treba plakate proširiti po celom gradu, da treba zakupiti najskuplje lokacije. Ali to je samo podloga.

Po nekim aktuelnim standardima, izrada filmskih plakata je prava produkcija za sebe. Postoje art direktori, fotografi, retuš majstori. Mnogi specijalni efekti se rade samo za potrebe plakata, 3d modeli se takođe renderuju ponovo, po zahtevima plakata. Dakle, pristupa se odgovorno. Mnogi od tih plakata su prava umetnička dela. Ali pre svega značajno podižu rejting samog filma, sažimaju kompleksnu priču u jednu scenu (što je screenshot-om teško ostvarljivo) pa se čak i prodaju u značajnom tiražu. Nije zaista kvantitet presudan (mada je poželjan). Evo, ja sam dva ili tri puta video plakat za Nacionalno blago, i rado bih ga pogledao, samo zbog plakata (ne znam priču). A Čarlston za Ognjenku bih pogledao samo zbog toga što znam da je dobar film. Odnosno, trebalo bi da je dobar film. Moram priznati da me plakat odvlači od utrvrđivanja datuma moje posete bioskopu.

Samo se nadam da će jednog dana i srpski filmski plakat doživeti, baš kao što ga doživljava i srpski film — pravi preporod. Ali to mora da počne sa samog vrha piramide.

Polako, tek smo krenuli…

(Prilog 1)

Fotografija upotrebljena u do sada obrađivanom plakatu je od posebno slabog kvaliteta. Dve figure, jedna pored druge. Izrazi lica potpuno neodređeni. I zaista kad pogledate, lako ćete poverovati da je snimljena nakon onog “Rez! [...] Alo, pa jel mene neko sluša ovde [...]“.

Od ostalih fotografija koje su upotrebljene na drugim plakatima jedino bih izdvojio ženu u crnom, krupan plan — portret sa ramenima. Tu se naslućuje kako prija kada nešto “vodi igru”. Mada, ornametni su i dalje neuništivi. Treći plakat (ovde prikazan prvi sa leve strane) takođe pati od nedostatka emocije. Ne znamo čak ni šta on zaista radi. Pretpostavljam da bi trebalo da se oduševim pošto je on poznat glumac… ali meni i to manjka (nakon nekog vremena zaključio sam da on stoji u topu i čeka da bude ispaljen. Koliko je samo to moglo bolje!).

Sve u svemu, očigledno je da se išlo na kvantitet — hoćemo nekoliko plakata, sa nekoliko glumaca kao i najveće bilborde, najskuplje lokacije, najsloženije ornamente… A ništa od toga zaista ne znači i najbolje plakate.

Related posts:

1. Drugi krug, druga fotografija: Tadić i izbori 08
2. Vino za mušku decu, kampanja za siromašnu
3. Seksi dnevne novine – Sutra ‘Alo!

Zaista, da bi se neki efekat postigao, morate iskoristiti svaku prednost. Ako recimo napišete deca sa Kosova, automatski imate veliki uticaj na osetljivu populaciju. Ili slično tome besplatne slike, totalno sniženje itd. Ista stvar je i sa vizuelnim informacijama (naš fokus je fotografija). Sad ćete reći da to već znate. I zaista, mnogo ljudi zna. Čak i prosečan direktor preduzeća bi to shvatio i potvrdio.
Međutim, i dalje viđamo veliki broj uopštenih novogodišnjih propagandi koje se koriste predškolskim šablonima. Deda mraz čas sipa vodu, čas igra sa striptizetama, a povremeno i deli flajere u knezu. Ali ne brinite, nismo na ivici propasti. Postoji jedan lepi izlog koji kroz fotografiju kontaktira sa svojim mušterijama na vrlo lokalnom nivou. Bez vilinih konjica, manekenki pred belom pozadinom…

Možda ćete reći da je ovo vrlo trivijalna stvar — nije u pitanju kampanja koju ćete videti na TV, nije nešto što kupujete svaki dan — ali se ipak može nešto naučiti.
Siguran sam da će biti i fotografa koji će reći da nije ova fotografija nešto baš posebno. Bicikl prekriven snegom. Terasa. Pogled na ulice. Fotograf je verovatno ustao ujutru, i čekajući da provri kafa primetio ovu scenu kroz prozor kuhinje. Dan je običan, kao i svaki drugi zimski. I nema Deda Mraza. Ali evo, upravo smo otkrili zašto je baš ova fotografija izabrana. Jer to se zaista poklapa sa konceptom Nicola’s-a. Grad, ulice, život u sadašnjosti.

Znam da bi se mnogi, prilikom snimanja modne fotografije za zimsku kolekciju odmah uhvatili za manekenke sa crvenim kapicama i skupom rasvetom i rekvizitima. To je zato što polaze od fotografije a ne od proizvoda. Šta ja mogu da uradim, a ne šta njima treba. Zato mi je zaista i bilo vrlo prijatno kada sam video izlog. Iz iskustva znam da se u našoj maloj Srbiji, barem što se tiče primenjene fotografije, vrlo često ide na efekat a ne atmosferu. Verovatno zbog suženog obrazovanja fotografa/umetničkih direktora/nazovi komercijalista koji su ubeđeni da je fotografija stvar za sebe. Da nema veze ni sa čim drugim. A fotografija je zapravo slikarstvo, poezija, filozofija. Samo zavisi ko je kako čita i tumači.

Dakle, u prethodnom članku sam rekao da bi bilo dobro da se jaki motivi i emocije, koje u ovom zimskom periodu postoje kod potrošača iskoriste što je bolje moguće, a u skladu sa proizvodom.
Rezultat: brža i kvalitetnija interakcija sa potrošačima.
Motivi koje viđamo su jelke, ukrasi, svetiljke, pokloni, deca koja se sankaju, vatromet, žurke, pune ulice, gomila kesa, šalovi i kape, grudve, kućne grejalice, sarma i vino, društvo. Osećanja i ostali apstraktni motivi su: veliko uzbuđenje, sreća, pozitivnost, aktivnost, druželjubivost i sl.

Prava umetnost je vašem proizvodu pronaći pravog partnera među motivima/emocijama. I tu su najveće greške. Videli smo doslovno žalosnog Deda Mraza kako sipa Prolom vodu, Sutra novine kako skidaju mrak na prilično neuzbudljiv i dosadan način, EFG Eurobanku koja promoviše jeftinu kupovinu bez kamate — bez ikakve atmosfere kupovine ili prodaje itd.

Iako je Nicola’s daleko manji igrač od nekih banki, ovom fotografijom (između ostalog) mnogo bolje komunicira sa potrošačima. Svrha fotografije u izlogu nije da predstavi proizvod jer je izlog sam po sebi mesto predstavljanja proizvoda iz prve ruke. I svakako fotografija neće uticati u velikoj meri na količinu novca u kasi — ako se koristi samo u izlogu daleko veću ulogu imaju sami proizvodi. Glavna uloga fotografije u izlogu/radnji je da potrošačima pokaže šta se dešava nakon kupovine, ili da ih dodatno ubedi da im je proizvod potreban. U svakom slučaju, glavni fokus treba biti na atmosferi o proizvodu, a ne na samom proizvodu. Uostalom, pored “živog” modela kaputa retko ko bi gledao na ispeglanu fotografiju istog tog kaputa (osim ako je dominantnija atmosfera).

Dakle, zaključak je da zavisno od namene fotografije (za bilbord, izlog, knjigu…) drugačije pristupamo njenoj izradi. Prvo pitanje bi trebalo da nam bude “gde će i kako da se koristi?”. Često fotografi, pogotovo mi mladi i neiskusni, radimo fotografije po nekim površnim idejama klijenta, najčešće u strahu od neuspeha. Treba biti dinamičan i ponuditi što više kreativnih ideja, a najpre se rukovoditi namenom fotografije.

I nemojte dozvoliti da budete jeftini alat klijenta — budite makar njegova ruka.
Radite zajedno.

Related posts:

1. Poziv za učešće u radionici “Život sela: fotografija i savremeni seoski motivi”
2. Fotografija i istina 2: Ko to tamo menja?
3. Drugi krug, druga fotografija: Tadić i izbori 08

Zar ste stvarno mislili da će mi promaći ovako lepi primerci srpske komercijale?
Dobrodošli u najseksipilniji članak na mom skromnom blogu. Trenutno pričamo o jednoj vrlo kompleksnoj temi – kako uspešno reklamirati proizvod u Srbiji sa tako velikom konkurencijom kao što su dnevne novine?

Prvo, moramo poznavati našu publiku.
Dnevne novine podrazumevaju najširu moguću publiku. Od predsednika države pa do osnovaca na velikom odmoru. Morate priznati nije lako. Postoje već izgrađeni ukusi, jaka konkurencija, tradicija…

Svaka dnevna novina profitira od: afera, crne hronike i seksa. Ostalo je tu da popuni. Međutim, jedno od ta tri ima nadvlađujući uticaj. I nema veze sa našim urođenim nagonima, već sa tradicijom tabua. U osnovi seks nije tema o kojoj se na baš svakoj strani priča. Ali kada zapadne, svako stane da pogleda. I stari i mladi. Ne moramo ići mnogo duboko u psihologiju toga, to znamo.

Hajde da pogledamo ova dva primera, šta ih to povezuje i razdvaja. Šta bi to moglo bolje? Možda nešto i naučimo.

Prvo da razjasnimo da oba primera imaju jak uticaj i svakako bi bilo glupo reći da ne rade svoj posao. Međutim, šta je to stvarno posao kampanje ili škrto rečeno bilborda? Pored osnovnih fizičkih vrednosti (veličina, boja, naziv…) moramo dobiti i glavni odgovor, a to je Šta ću ja imati od toga? Zašto bih ja to kupio? Oba plakata pokušavaju da nam daju odgovore:

Sutra: skida mrak (ne onaj nego onaj drugi);
Alo! su najveće novine u Srbiji

Obratite pažnju – i jedna i druga novina se koristi igrom reči a i slike. U slučaju Sutra, očigledno je. Međutim, Alo! se lukavo koristi sinonimom (najveće u smislu fizičke veličine, a ne najvećeg tiraža ili sl.) kako bi između ostalog, zaobišao potrebu da se dokazuje kao najtiražnije – ovako dobije isti efekat, a nije laž.

Naravno, nemojte da mislite da razgolićena plavuša ili fraza „skida mrak” znači da unutar tih novina ima nečeg posebno seksualnog. Obe novine preko 90% svog sadržaja baziraju na dnevno-političkim temama, crnoj ili polu-crnoj hronici i slično.

Zajedničko im je i da samom kampanjom automatski pozicioniraju kvalitet svog sadržaja na donjoj granici ionako kratke lestvice kvaliteta dnevnih novina u Srbiji. Naravno, ne treba ni da se zavaravamo – dnevne novine po svojoj prirodi ne mogu biti isto što i nedeljnici ili mesečni magazini.

Ono što je posebno primetno kod obe fotografije je poprilično nizak kvalitet. Zašto? Pa, u slučaju Sutra, ne postoji nikakva atmosfera uzbuđenja. Skidanje mraka, bilo koji mrak da je u pitanju, predstavlja dramatiku. Nismo znali i odjednom znamo. Kao kada pročitate ili čujete dramatičnu vest – srce počne brže da kuca, pritisak raste… a svakako se ne osećate kao ovde na fotografiji. Svetlo je mekano, što ne predstavlja nikakvo uzbuđenje već smirenost. Položaj je statičan, pozadina monotona. Sve vam govori da čovek mirno stoji u difuzno osvetljenoj sobi. Gde je tu skidanje mraka? O ne, nemojte mi reći da su novine u njegovim pantalonama uzbuđenje.
Po mom skromnom mišljenju, bolje rešenje bi bilo da je svetlo daleko oštrije/dramatičnije (da bi naglasilo prelazak iz mraka u svetlo). Pravi problem je kako to novine mogu da skinu mrak – praviti od njih fišek i stavljati u pantalone ne prija mojoj niskoj inteligenciji – a uključivanje treće, ženske figure dovodi u pitanje uticaj samih novina na skidanje mraka. Težak zadatak, nema šta.

U slučaju Alo! novina, zadatak je bio da se pokaže kako su novine velike – toliko da prekrivaju sve intimne delove tela jedne plavuše (uzgred rečeno, to bi izgleda moglo i sa manjom novinom). Zaista, glavni kriterijum u traženju modela je bio što lepša i vitkija plavuša – dakle, koncept velikih novina koje prekrivaju velike površine se nije uzimao u obzir. Čudno. Zato i nisam shvatio poentu plakata u prvih nekoliko prolaza.
Čak nije bilo pokušaja ni da se novine predstave kao kvalitetne. Devojka jeste lepa, ali je osvetljena slično akterima u jeftinim filmovima za odrasle (bez senki, da se “sve vidi”). Tu je i neizbežna bela pozadina koja pojačava isti utisak. Podsetimo se priče o ciljnoj grupi – uticati na najširu populaciju. Meni se čini da se ovde ciljna grupa sužava sve više i više, počevši od toga da je u pitanju devojka-plavuša.

Sve u svemu, nije lak posao pridobiti kupce dnevnih novina. Šta god mi rekli o nekom opštem kvalitetu, na uspeh cele kampanje utiču i mnoge druge stvari. Ljudi uglavnom pamte stilizovano – bila neka lepa devojka, bilo nešto smešno sa novinama u njegovim pantalonama. Najbitnije je kakav “ukus” ostavlja kampanja jer je on naša prva interakcija sa proizvodom i bitno utiče na dalji razvoj komunikacije. Niti Alo! pokriva posebno veliku površinu (čak se deo gaćica i vidi, što dovodi do izvesnog apsurda), niti Sutra skida mrak (ili ga skida jako dosadno).

Meni lično i jedan i drugi ostavljaju kiseo ukus u ustima, i svakako ću potražiti nešto slatko da ga poništim.

Pogledajte i kako izgleda plakat za nagradnu igru ALO! novina, i kako se naglo promenila estetika ALO! novina, iz još uvek nepoznatih razloga.

Related posts:

1. ALO! sreća: novi plakat nova devojka novi imidž…
2. Fotografija u izlogu: Nicola’s
3. Bankarski advertajzing: OTP i Jehova