Nekada davno…

Trebalo bi se podsetiti da su metodi montaže bili kroz istoriju umetnosti korišćeni u najrazličitijim oblicima. Slikarstvo, vajarstvo, arhitektura — sve ove discipline su se u nekom obliku bavile kolažima, u cilju boljeg i bržeg plasiranja neke ideje. Razlog zbog koga su freske, u trenutku kada je Hrišćanstvo proglašeno za zvaničnu veru u Rimu, bile prihvaćene je da bi se narodu, koji je u ogromnoj većini bio potpuno nepismen, na shvatljiv način predstavilo ono za šta bi im inače trebalo čitanje i razumevanje Biblije. Dakle, da im približi poruku koju oni ne bi mogli ni da pročitaju ni da razumeju.

(Rafaelo Santi, Galatein triumf, 1512.)

Kasnije, a najpre sa renesansom, pravljene su kompozicije koje su bile namenjene učenim ljudima koji bi dugo posmatrali i analizirali koje su međusobne veze predmeta i pojava. Te kompozicije ogromnih formata imale su na desetine figura, komplikovane prostore ispunjene najrazličitijim predmetima. Rađena je ogromna količina skica i malih studija, a konačne figure su formirale vrlo precizno utvrđenu kompoziciju. Način na koji su se stari majstori od početne priče (mit ili biblijska priča) do završene kompozicije bavili razradom pojedinačnih figura, odnosa elemenata, navođenja pogleda i ostalih kompozicijskih elemenata, od ogromne je pomoći za svako bavljenje kompleksnim kompozicijama.

Dok je očigledna svrha ovih slika narativnost, pa samim tim postoji i logična potreba i opravdanost za “montažom”, u fotografiji je problem izgledao malo drugačije.

Montaža u fotografiji

Na temu istine u fotografiji mnogo se pričalo i u 19. a pogotovo u 20. veku. Baš kad je fotografija počela da se odvaja od okova realizma, pojavila se digitalna fotografija. I opet sve iz početka — diskusije o tome da li je fotografija trenutak realnosti, da li se fotografija prelaskom u “nematerijalno” još više udaljila od istine itd. Zaista, ponekad izgleda da će fotografija večito biti mali sluga realizma — da predstavlja trenutak stvarnosti.

Međutim, bilo je i onih koji su uvideli potencijal u direktnom menjanju fotografije — zapravo u korišćenju fotografije kao polazne osnove u kreiranju novih slika. Prvi fotografski kolaž, pod nazivom Dva životna puta (oko 75x40cm) napravio je Oskar Gustav davne 1857. godine.
Da podsetimo, to je oko 133 godina pre prvog Photoshop-a.

(kliknite za veću sliku)

Možda će nam čudno zvučati da je ova kompozicija dočekana oštrom kritikom. Prikazivanje golog tela, iako svakodnevna pojava Viktorijanskog perioda, posredstvom fotografije kao da je dobijala “isuviše realni”, prljavi karakter. Isto tako, stvaranje narativnih kompozicija “montiranjem” više zasebnih studija praktično postoji od nastanka civilizacije. Ono što je bio glavni razlog kritike je činjenica da se radi o fotografiji, koja predstavlja mehanički zabeležen crtež svetlosti. Pogotovo se u ranom periodu tako formulisala. Zato je bilo neshvatljivo da neko tako grubo kalupi realnost, kao da time ponižava samu srž fotografije — da beleži istinu.

Kompozicija predstavlja dva životna puta između kojih mladi ljudi treba da izaberu. Sa leve strane vidimo prostituciju, kockanje, izležavanje; sa druge strane su rad, obrazovanje, religija, porodica. U sredini je figura starog čoveka koji nema potpuno jasan stav, ali kao da sa sažaljenjem gleda ka levoj strani, i kreće ka desnoj, ka dobru. (Izgleda da ni drugima nije bila najjasnija uloga starca, pa je zato napravljena i druga verzija printa, gde je on okrenut na desno i jasnije podržava dobrotu i poštenje)

Tehnika kolažiranja ovde korišćena u konceptu je skoro identična digitalnim tehnikama koje se danas koriste. Potrebno je snimiti više zasebnih fotografija, iseći ih i uklopiti u pozadinu. Za velike predmete možete snimiti manje makete koji će u kompoziciji izgledati mnogo veće (tako su ovde snimljeni stubovi i velike draperije).

Foto montaža nije uzimala maha sve do početka 20. veka, kada je pod okriljem Dadaizma ustanovljena ova tehnika manipulisanja fotografskom slikom. Zasnivala se na “vizuelnoj anarhiji”, na “cepanju” fotografije iz svog konteksta i uklapanjem sa raznim drugim fotografijama, ilustracijama, novinskim isečcima i sl. Doživela je veliku upotrebu u novinama, propagandi i plakatima, a odražavala je izvesni bunt protiv umetnosti Salona, ali je podstaknuta i avangardnim umetničkim pokretom koji joj je prethodio.

(Hannah Höch, Isečak kuhinjskim nožem, 1919; klikni za veću sliku)

Fotomontaža danas

Motivisana velikim razvojem alata za obradu fotografije, kao i digitalne fotografije uopšte, fotomontaža se naglo počela razvijati i primenjivati. Posebno je primetna upotreba u satiri i karikaturi, ali i u reklamnoj industriji. Međutim, metod je i danas isti — iseći više različitih fotografija i poređati ih na pozadinu. Uz dobru ideju, pažljivu pripremu i stručan tim ljudi, efekti koji se mogu postići bi sigurno duboko zamislili sve one koji su kritikovali montažu Oskara Gustava iz 1857. godine.

(David LaChapelle, 2007. www.davidlachapelle.com)

(Erwin Olaf www.erwinolaf.com)

Konstruisanje ubedljive montaže često zahteva veliki tim ljudi različitih profila. Postoje fotografi koji prave tako kompleksne konstrukcije koje zahtevaju ogroman broj učesnika — da vremenski i finansijski pariraju sa svojim prethodnicima koji nisu imali ni posebnu mehaničku, a kamoli digitalnu pomoć. Glavni element visoko ubedljive foto montaže je upravo njena nadrealnost. U odnosu na tradicionalne slike, fotografiji verujemo kao odrazu stvarnosti, tako da nam je vrlo uzbudljiv svaki prikaz fotografije u nerealnom ili nama nepoznatom kontekstu.

U produkciji kompleksnih montaža saradjuje se sa slikarima, vajarima, 3D modelarima, ilustratorima, scenografima, kostimografima, maketarima, stolarima itd. Zapravo, izražen je trend o kombinaciji više medija, kako u izradi tako i u prezentaciji. Sa napretkom digitalne grafike smanjuje se potreba za fizičkom produkcijom nekih elemenata (npr. može se napraviti 3D realističan model neke velike metalne konstrukcije koja bi bila preskupa da se u stvarnosti realizuje), međutim upravo u toj atmosferi — da se sve može napraviti digitalno, i da se sve zaista i radi digitalno — do izražaja dolazi sve ono što zapravo nije digitalno. Moglo bi se reći da je prva fascinacija bila da imamo nešto digitalno, što jako dobro i potpuno neverovatno izgleda, a da sada, kada je veliki deo “digitalan”, glavna fascinacija je da imamo nešto veliko ili kompleksno što je napravljeno fizički, u stvarnosti. Taj povratak bi se mogao označiti i kao bitan element, čak i kao “efekat” današnje fotomontaže u visokoj produkciji.

Proces

Izdvojio bih nekoliko trenutaka u izradi kompleksnih fotomontaža za koje mislim da su bitni. Detaljna razrada o procesu će uslediti sa budućim člancima ove edicije.

Koncept i skice

Naravno, ne treba posebno isticati važnost koncepta, to se podrazumeva. Ne samo da ćete vi izgubiti dragoceno vreme i manje-više dragocen novac, nego ćete svom timu (koji može da se sastoji i iz samo par ljudi, ali svejedno) poslati poruku da sa vama gube vreme. Niko neće da radi sa nekim ko pravi dosadne, nepotrebne stvari. Nije sve u novcu, činjenica da radite sa nekim na velikom projektu, na nečemu što je zaista dobro i što će doživeti uspeh u publici često ima veći motivacioni efekat od novca. Naravno, ne očekujte da neko živi od slave… vaše slave.

Razvijanje koncepta je i jednostavna i složena materija. Bitno je imati otvoren um, nelinearno kreativno mišljenje, i stalno preispitivati dosadašnje uspehe / stavove. Od neprocenjivog je značaja pratiti aktuelne tendencije, u bilo kojoj sferi umetnosti jer ćete često koristiti elemente najrazličitijih disciplina. Dakle, izložbe, Internet, biblioteke, knjižare — a pre svega prijatelji i kolege. Pre upuštanja u produkciju dobro je pokazati koncept onima koji bi imali stručni komentar, da “oprobate” teren. Često možete čuti “A, to sam negde već video…” što vam svakako može pomoći u preispitivanju vaših ideja.

Čak i ako radite lični projekat, vašoj ekipi će biti jasnije čemu se teži, pa će bilo kakve (a što preciznije) skice biti dobrodošle. Na primer, ako kostimografu pokažete pozadinu vaše kompozicije, on može prepoznati neke stilske motive koje će kasnije “uplesti” u kostim. Vama lično, kao fotografu, skica će itekako pomoći da jasnije odredite položaj figura i objekata, da preciznije postavite svetlo, uračunate određene bačene senke ili slično. Ako se radi o velikom i zahtevnom radu, i ako ima dovoljno vremena (dakle, otpisujemo komercijalne poslove), jedno mini-snimanje, bez pravih elemenata, skupih manekena i cele scenografije, može se obaviti da bi se napravila dobra skica koja će sigurno u mnogome pomoći pri realizaciji finala. Iako bismo svi uvek hteli što pre da završimo, svaki minut proveden na pripremi i na izradi skice itekako je vredan i može značajno uticati na finalni kvalitet, ali i skratiti vreme postprodukcije. Čak i kada se radi o jednostavnim montažama.

U svakom slučaju, u izradi skica do izražaja dolazi arhiva. Najznačajniji aspekt svakog profesionalnog fotografa. To je ono kada vas dizajner zove u pola noći i izgovori 10ak keywords-a u sekundi: pejzaž, leto, devojke, bikini, sreća, koktel. Veza se prekida a vi u narednih 15 minuta morate poslati nekoliko fotografija, da dizajner ili art direktor odabere. Ujutru ide tiraž.

U slučaju skica za montažu, arhiva je zlatni rudnik. To jest — dobra arhiva je zlatni rudnik. Imate ideju, znate šta vam otprilike od fotografija treba, ukucate par reči u vaš program za arhiviranje fotografija (koncept koji se zove Digital Asset Menagment, o čemu će biti reči u budućnosti), pokupite, isečete, umontirate. Tada neke stvari počnu da se kristališu, ideja se razvija, napredujete. Sada vidite šta vam još treba, možete da pokažete klijentu ili svom timu, dobijete kvalitetne povratne informacije, napredujete i dalje.

Zato je bitno da vašu arhivu ispunjavate i određenim brojem trenutno nepotrebnih, a u budućnosti preko potrebnih snimaka. Snimajte sve što mislite da će nekada možda koristiti. To su teksture, oblaci, panorame, šume, prazne ulice, pune ulice, stare kuće, cveće, draperije… sve! Lično preporučujem snimanje u RAW formatu za sve scene koje imaju veliki dinamički opseg, dakle veliki kontrast jer ćete često te “obične” kadrove forsirati i u boji i kontrastu, pa će vam zatrebati svi detalji koje možete da uhvatite vašom kamerom. A to u JPEG formatu u 8 bita po pikselu pa još u sRGB kolornom prostoru (često default na kamerama) svakako nije moguće.
Dakle — visoko kontrasne scene u RAW! Jeftinije je nekoliko megabajta više po fajlu nego da opet plaćate kartu do Tunisa.

Kada ste utvrdili sve elemente na budućoj kompoziciji, dobili “zeleno svetlo”, vreme je da pređete na sledeći nivo!

Pred-produkcija

Laički naziv za sve ono što rade drugi, a ne vi. Ako vam je zaista stalo do celog projekta, verovatno ćete se interesovati za svaki delić njegove pripreme — otići ćete kod kostimografa da proverite šavove, kod stolara da umutite pravu boju, kod modela da ga vodite u teretanu. Bilo kako bilo, trebalo bi znati da ima ljudi raznih zanimanja koji bi mogli da vam pomognu da “to bude to”.

I vrlo često će uspeh vašeg rada zavisti najviše od vašeg kreativnog tima. Recimo, u mnogim modnim fotografijama veliča se fotograf, a zapravo glavni efekat daje neobična odeća ili kostim. Šminka ili frizura. Zato je dobro imati u imeniku ljude koji se bave raznim kreativnim poslovima. Vrlo česta greška mladih a ambicioznih je da sve žele sami, jer ako uključe nekakav tim u svoje delo, kao da će izgubiti vlasništvo, da će se njihov uspeh smanjiti. Upravo je uspeh u organizaciji, u odabiru pravog tima, u dobroj ideji za koju ste našli stručnu pomoć.

O konkretnim disciplinama koje vam mogu trebati biće više reči kasnije, u budućim člancima. Do tada kad god prođete pored neke zanatske radnje, pogledajte šta se unutra radi — sve zanatlije, počevši od šeširdžija i krojača do stolara i voskara — svi vam jednog dana mogu zatrebati.

Snimanje

Sad je red na vas. Uglavnom najuzbudljiviji dan je dan snimanja. Imajući u vidu da je snimanje prvenstveno namenjeno kasnijem frajštendovanju, tj. isecanju, snimci treba da budu tehnički što bolje urađeni. Najbolje bi bilo da i sami prođete kroz naporan rad sa maskama selekcijama i filterima, kako bi najbolje razumeli šta za isecanje iz pozadine znači loše snimljena fotografija. Klasika je da se model nađe ispred bele pozadine (chroma key), koja je svetlija za 1.5+ blende. To će obezbediti dovoljno kontrasta da se omogući normalan rad u postprodukciji. Osim ako je vaš model plavuša, u estetskom smislu. Bela ili uopšte svetla kosa na beloj pozadini svakako nije dobrodošla u svet frajštenda. Bela majica možda ne bi predstavljala problem jer ima čvrstu ivicu koja može da se prati. Ali mekani prelazi kakve pravi kosa su najveći problem kod snimanja za frajštend. Čak i kada je kosa tamnija, ali je npr. gelirana, što proizvodi vrlo svetle reflekse i može biti vrlo nezgodan problem. Tu na scenu stupa chroma key u boji, najčešće boje su zelena i plava (greenscreen i bluescreen).

Poenta je dobiti jasnu razliku između prednjeg i zadnjeg plana. Logično je da to prvo uradite kontrastom — prednji plan tamniji od zadnjeg. Međutim, ako to ne možete (ako prednji plan ima i crnu i belu pri ivicama koje bi se stopile sa pozadinom), onda koristite pozadinu u boji. Sa drastično drugačijom bojom, kakva je jaka zelena ili plava, softver će lakše i kvalitetnije moći da odvoji jedno od drugog. Treba međutim imati na umu da ako vam je tonirana pozadina, svo svetlo koje padne na nju reflektovaće se u određenoj meri na sve strane — što znači i na modela. To se u određenim situacijama, pogotovo ako je pozadina jako svetla, može manifestovati u blago toniranim ivicama oko modela. Praktično rešenje je da smanjite jačinu svetla na pozadini ili udaljite modela od pozadine, ali vam onda može zatrebati veća pozadina, u zavisnosti od veličine modela. Ali o ovim sitnicama ćemo kasnije.
Ono na šta bi trebalo obratiti pažnju je da svetlo na pozadini bude ravnomerno raspoređeno (merite svetlo na ćoškovima kadra) jer će vam u protivnom praviti dodatni posao. Ne na jednoj nego na deset fotografija.

Ono što svakako zaslužuje poseban pasus je da kod svakog snimanja za koje planirate frajštend — dakle, da kasnije odvojite prednji plan od pozadine — je da snimate u RAW formatu! Pogotovo ako model ima kosu (ili dlaku!) koja zahteva veliku preciznost u detaljima. To je zato što JPEG kompresija, koliko god delovala kvalitetno, zapravo nije za ove stvari. Kod tako sitnih i “pipavih” detalja ona kompresuje podatke što prouzrokuje izvestan blur. To znatno otežava i onemogućuje dobro izdvajanje iz pozadine, i u vezi ovoga želite da mi verujete na reč. (Tako se i za video spotove snima na Beta kameri koja ne kompresuje, što omogućuje dobro komponovanje sa novom pozadinom)

Koristeći vašu dobru skicu kao referencu, ne bi trebalo da bude mnogo neočekivanih problema. Osim ako neki lepotan ne kasni više od 2 sata na snimanje.

Post

Skraćeno od post-produkcija, i nema veze sa hranom. Koristi se i retuš, mada je retuš više “lokalna” korekcija na jednoj fotografiji, koja ne podrazumeva kombinovanje sa drugim fotografijama, ilustracijama, tipografijom i sl.

U ovom trenutku sve što ste radili treba da se uklopi u finalnu kompoziciju. Pod uslovom da niste ništa zaboravili, da ste pratili skicu, da su fotografije snimljene dovoljno dobro. Pored standardnih korekcija na svakoj fotografiji, i na finalnom kompozitu, vrlo kritičan trenutak je frajštend — isecanje elemenata.

Za izdvajanje iz pozadine koriste se brojni alati, zavisno od predmeta. U Photoshop-u ima nekoliko konkretnih alata za pravljenje selekcije, a praktično ih ima na desetine. Kako je to prilično kompleksna tema, imaće svoj zaseban članak u budućnosti. Glavni trik za dobro izdvajanje iz pozadine je upravo dobro snimljena fotografija, a to znači da pozadina mora da se po jednoj ili više karakteristika razlikuje od prednjeg plana. Ukoliko je ivica oštra (kao kod industrijskih predmeta) onda vam to nije toliko bitno, ali ako se radi o “dlakavim” i drugim predmetima sa osetljivom i nedefinisanom ivicom, onda je dobro snimljena fotografija pola posla.

Pored izdvajanja iz pozadine, treba znati i osnove Nedestruktivne obrade fotografije, što uključuje upotrebu adjuctment lejera, maski, smart objekata / filtera, blending modova i sl. Cilj je zadržati original svih delova kompozicije jer će obrada verovatno biti duga, a za to vreme će se vršiti dosta korekcija i sa vaše, a moguće i sa strane vašeg klijenta. To takođe znači da će vaši fajlovi imati veliki broj lejera u punoj rezoluciji (pa još ako radite u 16bit modu) a to zahteva brz i jak kompjuter i dosta prostora na disku. Treba to imati na umu.

U postprodukciji mogu vam pomoći svi koji se bave kompjuterskom grafikom. Ilustratori i dizajneri mogu kreirati potpuno nove elemente digitalno, uglavnom su to sitnice koje mnogo znače. Oni će uzeti deo fotografije kao osnovu i nadograditi, transformisati i sl. Upravo ti sitni detalji na velikim uvećanjima dodaju šlag na tortu. Vaš odličan rad odjednom postaje fantastičan, a posvećenost detaljima je i odlika velikih radova. Zatim, 3D modelari vašoj kompoziciji mogu dodati vrlo kompleksne fotorealistične predmete koje možda niste mogli da ostvarite u stvarnosti. Sa jedne strane mogu smanjiti budžet, a sa druge strane možete imati nadrealne elemente koji sasvim prirodno izgledaju deo vaše scene. Prolazi vreme kada je 3D bio očigledno “veštački” a fotografija očigledno “realna”. Ne moram da kažem da se uloge sada polako zamenjuju…

Zaključak

Iako je ovo bio poprilično dug uvod, sa praktičnog stanovišta je samo mali plitki uvod. Međutim, kao i za svaki ozbiljni rad, potrebna je dobra skica koja će da postavi temelj za dalju razradu. Vraćanjem na skicu, držimo korak sa celinom i imamo realni osećaj napredovanja. Sa druge strane, cilj je bio da se onima koji nisu potpuno upućeni u ove delove fotografske produkcije pruži osnovni uvid i stvori izvesna lista potrebnih stvari i znanja. Iako su neki segmenti samo načeti, u budućnosti će se detaljnije obraditi. Vaši konstruktivni komentari su dobrodošli.

Related posts:

1. Fotografija: kritički uvod [Liz Wels]
2. Uvod u čitanje i kritiku fotografije
3. Digitalna fotomontaža: Sadržaj

Cilj ove edicije je da uputi u principe i konkretne tehnike koje se koriste u današnjem digitalnom kolažiranju fotografija. Dakle, od koncepta, snimanja do postprodukcije. Sadržaj će se dopunjavati kako novi članci budu objavljivani.
U komentarima možete predlagati teme o kojima biste voleli da čitate. Određene teme su već u planu. (vidi pod In progress…)

Sadržaj

1. Uvod u digitalnu montažu fotografije

In progress…

• Photoshop: izdvajanje iz pozadine — alati i tehnike
• Fotografisanje za frajštend (kako snimiti studijsku fotografiju koja se će lako izdvojiti iz pozadine)
• Osnove nedestruktivne obrade fotografije
• Case study jedne kompleksne montaže, ili slično

Svi zainteresovani koji bi svojim znanjem mogli da pomognu ediciju, neka se jave preko Konkursa (posebno izdvajam Photoshop članke)

Related posts:

1. Uvod u digitalnu fotomontažu
2. Fotografija i istina 2: Ko to tamo menja?
3. Bankarski advertajzing 2: EFG čeka Deda Mraza