To znači da možemo imati kameru kojoj je moguće programirati najrazličitije funkcije, “na nivou milisekunde”, a u perspektivi i menjati delove, na primer senzor. To bi dovelo do toga da programeri širom sveta sami mogu praviti svoje “aplikacije”, dodatke za kameru – baš kao što sada možemo instalirati dodatke za Firefox. S obzirom da bi te aplikacije imale pristup najsitnijim funkcijama kamere (osetljivost senzora, fokus, blic, dinamički opseg i sl.), sigurno bi se došlo do uzbudljivih rezultata.

Trenutno velike kompanije, kao što su Nikon i Canon, kontrolišu sve što se unutar kamere nalazi i kako funkcioniše. Postoje neki programi koji mogu do određene mere “hakovati” softver kamere, ali nijedan ne bi imao pristup ovako velikom broju sitnih podešavanja.

Večito sam sanjao da će jednog dana postojati kamera kojoj bih mogao lično menjati senzor (iako nisam tehnomanijak). Jednostavno, odeš u prodavnicu i kupiš senzor koji hoćeš, staviš ga u aparat i gotova priča. Kakav bi to samo bio hibrid – telo Nikona, senzor Canona! Naravno, još će proći dosta vremena pre nego što ova, ili njoj slična kamera zaživi – ako se to uopšte i desi. Ili je možda bolje da ne otvaramo Pandorinu kutiju?

Pročitajte originalan članak na Stanfordovom sajtu, gde su objašnjene neke mogućnosti ove mašine, i pogledajte ovaj kratak video:

Related posts:

1. Kako nastaju objektivi
2. Ken Henderson: Studijsko osvetljenje portreta
3. Humanitarna akcija fotografa sa Dizajn Zone