Fotografija i terorizam

Možda zvuči smešno, mada pre užasno, da policija ispred železničke stanice Vimbldon u Londonu zaustavi petnaestogodišnjeg učenika koji svojim mobilnim telefonom fotografiše za domaći zadatak, i otvori mu policijski dosije pod sumnjom da možda planira teroristički napad. Ali upravo to se i desilo prošle godine Fabianu Sabari na školskom izletu. Dosije je kasnije obrisan, nakon velikog pritiska porodice i medija. Nove zakonske mere u Velikoj Britaniji (član 44 zakona o terorizmu) dozvoljavaju policiji da bez posebnog obrazloženja zaustavi i pretrese svaku osobu koja se “učini sumnjivom” za planiranje terorističkog napada.

U poslednje vreme na svakih par dana se može pročitati o novim slučajevima. Andrej Vajt je tako fotografisao Božićne ukrase i izazvao sumnju jer je pravio “suviše fotografija” na prometnom šoping mestu. Grent Smit, jedan od najvećih engleskih fotografa arhitekture sa preko 25 godina iskustva, bio je opkoljen od strane sedam policajaca koji su došli u tri vozila i jednoj “marici” – dok je fotografisao crkvu za lični projekat.

“Fotograf, ne terorista” je kampanja fotografa koji se bore za svoja prava – da ne budu tretirani kao teroristi samo zato što fotografišu na javnim mestima. Uostalom, pogledajte plakat kojim londonska policija poziva građane da prijave “sumnjive” fotografe. Uzimajući u obzir paranoju koja se neminovno javlja u takvim situacijama kod šire javnosti, fotografu nije lako da se potpuno oslobodi pritiska i fotografiše sve onako kako želi i može.

Ali koji je zaista problem da neko fotografiše na javnom mestu, zašto ga to svrstava u sumnjive? Brus Šeiner (Bruce Schneier), stručnjak za sigurnosnu tehnologiju, objavio je članak u Guardian-u iz kog izdvajamo:

“Teroristi iza napada 9/11 nisu fotografisali ništa. Niti su to činili napadači na londonski transport, madridski metro. Timoti MekVeig nije fotografisao saveznu zgradu u Oklahomi, italijanski “unabomber” nije fotografisao ništa, niti je to radio Ričard Reid (shoe-bomber). Fotografije se ne pronalaze ni među papirima Palestinskih bombaša samoubica, a ni IRA nije bila poznata po fotografiji.”

Čak ni među, kako ih Brus naziva “idiotskim terorističkim planovima” koji su razotkriveni od strane američke vlade, fotografija nije bila korišćena.

A i čak da terorista fotografiše lokaciju, matematika ne prolazi, kaže Brus. “Obični, normalni fotografi prave milione fotografija svake godine, samo u Americi preko 50 miliona. Svi oni fotografišu i lokacije koje bi teroristi fotografisali. Dakle, ako vidite nekoga da fotografiše osetljivu lokaciju, šanse da je to terorista su beskonačno male.”

Ono što vlasti očigledno svesno ignorišu jeste da na Internetu postoje brojne fotografije praktično svih iole važnih mesta na planeti. Panoramio je servis koji prikazuje fotografije nastale na određenoj lokaciji. Dok gledate mapu, ili pretražujete gradove, pojavljuju se fotografije tih mesta iz različitih uglova i doba dana. I svako može da pošalje svoje fotografije. Jedan noviji i svežiji projekat kompanije Google, tzv. Street View ima za cilj da pravi virtuelne vodiče kroz ulice sveta. Naime, Google ima svoja kola na koja su nakačene kamere koje prave veliki broj snimaka. Specijalno dizajniran softver automatski zamuti lica ljudi, kao i brojeve registarskih tablica. Te slike se zatim ubacuju u virtuelnu prezentaciju i šalju na Internet, tako da posetioci mogu da se kreću napred-nazad imitirajući realnu scenu. Zatim, na raznim servisima za deljenje fotografija (Flickr, Picasa Web Albums, Photobucket itd) mogu se naći fotografije većine popularnih odredišta na svetu. A da ne pominjemo tradicionalan “image search” na pretraživačima ili satelitske snimke…

Ali i ako uzmemo u obzir da teroristi nekada treba specifična fotografija, npr. požarnog izlaza – zar će on stvarno da nosi aparat koji na ulici štrči kao Božićna jelka? Da nosi stativ? Teško. Postoji bukvalno bezbroj načina na koje se to može “snimiti” a da to niko ne primeti.

Sa druge strane, policija u Londonu je odmah nakon terorističkog napada u Julu 2005. godine organizovala kampanju u kojoj je pozivala sve građane da pošalju bilo kakve fotografije i video snimke koji imaju veze sa događajima koji su se desili tog jutra. Tražili su pomoć istih onih ljudi kojima danas uskraćuju pravo na fotografisanje.

Fotografija snimljena mobilnim telefonom, prikazuje kolonu ljudi koji se kreću tunelom nakon bombaškog napada u Londonu. Jedna u nizu “amaterskih” koje predstavljaju ključne fotografije za shvatanje evolucije novinske fotografije i izveštavanja uopšte. foto: Alexander Chadwick

Fotografija i privatnost

foto: Darko Stanimirović

Oduvek je u uličnoj fotografiji postojao problem privatnosti osoba koje fotografišete. Ukoliko bi prosečan građanin očekivao privatnost na određenom mestu, tu ga ne smete fotografisati bez dozvole. Biblioteke, kancelarije, dvorišta kuće itd. Međutim, šta ako se nešto slično primeni i za javna mesta? Šta ako u jednom trenutku prevlada lično pravo pojedinca da “poseduje svoju sliku” nad pravom umetnika/pojedinca na slobodno izražavanje?

Zakoni koji uređuju ovu oblast se razlikuju od države do države, pa je teško pričati u globalu. Zato ću samo navesti par primera koji bi mogli da ilustruju problem.

Na Novom Zelandu fotograf je osuđen zbog fotografisanja učenica obližnje škole, kako se šetaju ulicom. Presudile su dve stvari. Prvo, fotografisao je iz parkiranog kombija, što je na ceo čin stavilo atribut “napadnog”, iako se samo fotografisanje ne može smatrati napadom na bilo koga. Drugo, pomalo apsurdno, je to što fotograf nije imao poseban razlog za fotografisanje. Da je bio npr. novinski fotograf ili paparaco, to bi mu dalo “legitiman razlog.” (interes šire javnosti za te fotografije i sl.)

U ovom slučaju uopšte nije razmatrano da li su te fotografije negde korišćene ili nisu, već se radi samo o činu fotografisanja.

U Kanadi je još 1988. godine, nakon objavljivanja fotografije devojke koja sedi na stepeništu, Žilber Duklo (Gilbert Duclos) izgubio parnicu jer je sud odlučio da devojka ima pravo na “svoju sliku”, tj. pravo da bira kakva će njena slika biti objavljena. Taj slučaj je bio prekretnica u uličnoj fotografiji, a sličan princip je usvojen i u Francuskoj – bez obzira što se neko nalazi na javnom mestu, on ima pravo na “svoju sliku.”

Bilo bi zanimljivo videti koliko ljudi koji se žale na ugrožavanje privatnosti kod kuće imaju fotografiju kao što je možda čuveni Poljubac Roberta Diznoa, ili bilo koju drugu koja ne bi mogla da nastane danas, u otežanim uslovima ulične fotografije. Siguran sam da se većina makar divila tim fotografijama negde na Internetu.

Pedofilija i ulična fotografija

foto: Luka Knežević-Strika

Jedan od posebno zabrinjavajućih problema svakako donose i paranoični roditelji, koji su očigledno pod stalnom uzbunom od potencijalnih pedofila i perverznjaka. “Šta ti meni fotografišeš kćerku?” – i u takvim slučajevima ne vredi objašnjavati da ste vi slobodan umetnik, fotograf. Čak i da je uz vas vaša supruga, pa i da su tu vaša deca.

Tako je jedan fotograf-amater dobio epitet “perverznjaka” kada je u zabavnom parku fotografisao svoju decu. Radnica na vazdušnom toboganu je rekla da prestane, a neko od drugih roditelja je rekao kako će on te fotografije sigurno staviti negde na Internet. Kada je objasnio da fotografiše isključivo svoju decu, neko se pobunio kako je možda snimio i njihovu… Pozvao je policajca koji je potvrdio da nije ništa loše uradio. “Ova porodična paranoja potpuno izmiče kontroli. Bio sam šokiran. Jedan od policajaca mi je rekao da je društvo danas jednostavno takvo.”

A društvo je takvo ne toliko zbog čudnih zakona, već zbog opšte konfuzije koja je nastala ogromnom ekspanzijom fotografije i njene upotrebe na Internetu. Sama pomisao da neko može da objavi vašu fotografiju (ili vašeg deteta) bilo gde, u bilo kom kontekstu, dovoljna je da povisi dozu straha i nepoverenja prema fotografima. A tu su uvek i senzacionalistički mediji koji zarad svog oglasnog prostora dovode u pitanje opšta načela etike i morala.

Zato odgovornost nije samo na političarima da donose “bolje” zakone, već i na nama fotografima da svojim delima pokažemo da nismo “sumnjivi” samo zato što nosimo fotoaparat. Ako je moguće, fotografiju treba pokloniti onome koga fotografišete (tipičan primer za rome ili beskućnike). Tako uostalom činite uslugu i onome ko dođe posle vas. Potrebno je i promovisati fotografiju ne samo u okviru fotografske zajednice, već široj javnosti (javne postavke, instalacije, veb sajtovi itd). Ali moramo i političare podsećati na značaj beleženja svakodnevnog života. Zamislite samo kada bismo obrisali radove najvećih uličnih fotografa. Koliko bismo znali o životu dvadesetog veka uopšte? I neodgovorno je misliti da se to ne tiče toliko nas koji živimo u nerazvijenim zemljama. Svi mi težimo ulasku u Evropsku uniju, a to znači i prilagođavanje njihovim zakonima. Neće proći mnogo vremena pre nego što se dobar deo njihovih “problema” prebaci i ovde.

Zato je na nama da radimo na promociji i ugledu ulične fotografije u novim okolnostima, a na političarima da stvore pravne okvire u kojima će se ona razvijati, jer ni jedna druga vrsta fotografije ne doprinosi tako iskrenom beleženju savremenog života.

Related posts:

1. Nove slike Beograda?
2. Platforma lokalne reportažne fotografije
3. Estetika fotografije političkih plakata

Napravite lepe, atraktivne fotografije (u stilu NG) koje prikazuju ove ključne reči, i imate reportažu. Pardon, imate stereotip. Upravo su te ključne reči proistekle iz “zapanjačkog” pogleda na jedan drugačiji svet. To su ključne reči sa BBC-a, CNN-a i sličnih medijskih giganata.

Sve to ne bi bio problem da Nacionalna Geografija ne želi da nam ispriča nešto novo, da nas nauči. Lepe atraktivne fotografije su skroz u redu, za njihov godišnji kalendar ili plakate, ili “lepe” knjige. Ali kada se takve fotografije upotrebe u članku koji treba da informiše o vrlo kompleksnom problemu, onda dobijamo ono najružnije u iskrenom izveštavanju.

Ugledan akademski časopis Miller McCune je objavio članak pod nazivom Stereotypical Images Can Overwhelm a Nuanced Text u kome predstavlja istraživanje kojim je potvrđeno da stereotipske slike mogu u velikoj meri da negiraju stavove iz dugačkog, detaljno pisanog teksta. Kao primer je uzet (čik pogodite čiji) članak Nacionalne Geografije o Saudijskoj Arabiji.

Naime, trećini ispitanika su date samo fotografije iz članka, drugoj trećini samo tekst, a trećoj i jedno i drugo, onako kako je objavljeno u Nacionalnoj Geografiji. I taj članak takođe pati od istog sindroma kao i onaj o Srbiji – dok tekst priča jednu priču, fotografije prikazuju drugu. Zaključci istraživanja su vrlo zanimljivi i poučni:

Učesnici koji su posmatrali samo fotografije su u većoj meri bili fokusirani na egzotične, strane i plemenske karakteristike ove nacije, od onih koji su čitali samo tekst. Uprkos njihovim početnim oduševljenjem fotografijama gradova, predgrađa i parking mesta oni su se iznova vraćali jednoj fotografiji kamile.

Oni koji su čitali samo tekst, najviše su komentarisali raznolikost Saudijskog društva, nivo urbanizacije i tehnološkog razvoja, i američkog uticaja na kulturu.

A onima koji su gledali i jedno i drugo, tekst je uspeo da ublaži utisak o Saudijskoj arabiji kao anti-američkoj naciji, ali nije uspeo da se suprotstavi egzotičnim slikama koje su pratile tekst.

Isti problem, samo druga “reportaža” u pitanju. Reklo bi se da Nacionalna fotografija ima dobre fotografe i dobre novinare, ali da je u procesu uredništva nešto vrlo naopako. Očigledno se biraju pogrešni (ali inače sjajni) fotografi, daju im se pogrešni zadaci i biraju se pogrešne fotografije. Ali dobro, biće lep kalendar.

Related posts:

1. Teorija fotografije (ponovo) u časopisu ReFoto
2. Fotografija: kritički uvod [Liz Wels]
3. Jedna Svetlost i dalje sija!

(kliknite za veću sliku)

Prirodan, ne retuširan portret foto modela – da li vam u toj rečenici nešto ne štima? Lako bismo rekli da ne postoji profesionalna fotografija modela koja nije retuširana. Svaki portret koji je negde objavljen prošao je kroz taj proces. I u zlatno doba Holivuda i staklenih fotografskih ploča postojali su retuš-majstori. Možda bi se moglo reći da je u jednom trenutku bilo blago zatišje, ili makar tapkanje u mestu, a onda je na velika vrata došao Fotošop koji je i prosečnom korisniku omogućio da “ispegla” nečije lice do potpune plastičnosti, da za dvadeset sekundi nekome oduzme preko dvadeset kilograma i slično. Potpuno je očigledno da je to otišlo do neslućenih granica, pa se tako zamenjuju “loše” ruke, noge, glave pa čak i cela tela (povremeno se desi biser da se glava crnca stavi na telo belca, pa ostanu bele šake).

Ali nije smešno. U više istraživanja ustanovljeno je da se žene osećaju ružnim i nezadovoljnim nakon samo tri minuta gledanja fotografija sa naslovnih strana. Šablon je jednostavan: prikazati “savršenu” devojku (plastičnog lica, savršene kose, bujnih grudi, uskog struka i butina…) što će imati za reakciju “Ja ne izgledam dovoljno lepo.” Zatim ponuditi rešenje, bilo u vidu preparata ili tekstova u magazinu koji daju brze i lake savete, koji kao droga treba da ublaže taj negativan osećaj. Isti šablon koristi svaka industrija, ne samo industrija lepote.

Jedna od zapaženijih “Fotošop Katastrofi” poznata i kao “Čoveče, glava joj je veća od karlice!” Devojka je ubrzo dobila otkaz iz Ralph Lauren-a, zbog kako ona tvrdi toga što “nije dovoljno mršava.”

Verujem da bi većina nas rekla “Dosta više!” i podržala zabranu prekomernog retuširanja ljudi u reklamnim kampanjama. Zaista, kako sme da prođe reklama za kremu za podmlađivanje gde je (jedino) podmlađivanje urađeno u Fotošopu? Ali problem je neverovatno kompleksan. Da bih koliko-toliko načeo ovu nepreglednu temu, pokušaću da joj pristupim sa više strana. Prvo, važno je reći da problem postoji. Mladi ljudi, a naročito devojke, konstantno su izloženi napadu estetskih kodova industrije lepote. Bilo da se radi o magazinima, bilbordima, televiziji ili opštem uticaju društva. Oni koji vode industriju reći će vam da “to narod traži, niko neće da gleda ružne osobe”, što nije nikakav izgovor – svaki marketing stručnjak zna da se potreba stvara. A izbor tipova lepote neverovatno je sužen, pa svaki deo tela treba da izgleda baš tako i nikako drugačije. U jednom istraživanju ogromna većina devojaka je rekla da bi volela da je na naslovnoj strani videla tip devojke sličan njoj. Toliko o raznovrsnosti.

Semiologija problema

Fotografija svakako ima jednu od glavnih uloga u kampanji kojom industrija želi da nametne svoj proizvod kao neophodan. Ali fotografija nikad ne bi mogla da funkcioniše sama za sebe. Ona je deo naslovnih strana, reklama, prospekata, ona je primenjena. Zajedničku ulogu imaju i drugi kodovi: nazivi proizvoda, časopisa (sam naziv Beauty direktno implicira da je osoba prikazana na toj naslovnoj strani “simbol” lepote), teme o kojima se priča u časopisu, reči koje se često ponavljaju (brzo, lako, savršeno, lepota, seks…) i slično. Dakle, fotografija je samo jedan vojnik u armiji kodova kojom se napada pojedinac.

To je glavni razlog zašto je ova tema toliko kompleksna – ogroman broj faktora utiče na poruku. Semiološki gledano, fotografija je skup kodova koji takođe pozivaju na istorijske, kulturološke, estetske i druge reference. Ona tako i dobija svoje značenje – ne radi se samo o vitkoj plavuši u bikiniju. To je dostupna, seksipilna devojka bez ijedne fizičke mane, na naslovnoj strani časopisa o lepoti. Svaki njen pokret učestvuje u stvaranju poruke – otvorenost usta, položaj ruku, pogled, oblik tela, prikazivanje grudi, stomaka, zadnjice itd. Dalje, to je svetski časopis na čijim se koktelima pojavljuju poznate ličnosti. Oni prave nagradne igre, sponzorišu kulturna događanja. Ta devojka sa naslovne strane nikada ne može predstavljati sebe samu, čak i kada se radi o poznatoj ličnosti – ona uvek poprima nova značenja, nova imena. Tako složen sklop faktora koji grade poruku jeste odlika svake fotografije, pa i ove na naslovnoj strani ili u reklamnoj kampanji.

(kliknite za veću sliku)

Komercijalna fotografija se tradicionalno ne čita kao doslovna (kao npr. dokumentarna), već kao simbolička. Ako bismo uzeli modnu ili neku vrstu glamur fotografije koja je digitalno “unapređena”, ne bismo to shvatali kao krivljenje istine, jer istina u takvoj fotografiji nikad nije ni postojala. Samom idejom, izborom modela, osvetljenjem i retuširanjem mi smo svesno konstruisali novu istinu, smislenu i ubedljivu. Nismo hteli da kažemo “da, ovaj poznati model izgleda identično ovako u ovoj haljini”, već “ovo je karakter ljudi kojima smo namenili haljinu” ili slično.

Međutim, ako bismo istu tu fotografiju izvadili iz konteksta mode, i stavili na naslovnu stranu časopisa o lepoti, uz naslove kao što su “Kako do savršene kože; Idealna linija u 5 koraka; Šminka za svaku priliku” itd, onda bismo stvorili potpuno novi kontekst. Tada bismo fotografiji nametnuli bukvalno, realističko značenje, jer ceo časopis šalje poruku da se radi o nečemu realnom, što svako od nas može i treba da uradi za sebe. Više ne bi bilo svejedno da li su modelu digitalno povećane grudi, smanjen struk, ispeglano lice… Naš časopis se bavi realnim životnim problemima (lepota), i naslovna strana to treba najbolje da predstavi. Ako tada “prodajemo” veštačku, prenaglašenu lepotu koja u realnosti ne postoji niti može da postoji, onda moramo preuzeti odgovornost za efekte koji iz toga slede.

Etiketa

U borbi protiv štetnih uticaja medija na razvoj ličnosti mladih ljudi, neki predstavnici vlasti u Engleskoj i Francuskoj su se (odvojeno) posvetili regulisanju retuširanja fotografija. To je svakako dobar korak, mada se postavlja pitanje koji način bi imao stvaran efekat. Zamislite da ispod svake retuširane fotografije mora da stoji “ova fotografija je retuširana tako da promeni fizički izgled osobe”, zajedno sa nekakvom oznakom A1-A5, gde je 1-5 visina obrade (1=ton i kontrast, 5=fizička nadogradnja). A ako ne označite pravilno, možete platiti kaznu od preko 30.000 evra. To je predložila Valeri Bojer iz Sarkozijeve partije, a podržalo oko pedeset poslanika.

(foto: Darko Stanimirović. Kliknite za veću sliku)

Koji bi tačno efekat ova etiketa imala? Da smanji broj anoreksičnih devojaka? Teško. Koja je korist od toga da na svakoj fotografiji stoji nekakav A5 ako posmatrač ne može da zna šta je tačno promenjeno i u kojoj meri? (Ako bi uopšte i znao šta A5 znači) Dobar retuš-majstor može da uradi takvu “intervenciju” da je prosečan posmatrač ni u snu ne bi primetio. Takva “realistična” predstava će biti svakako mnogo jača i ubedljivija od bilo kakve etikete (“Pa ja ne vidim da je išta menjano”), a nikako se ne sme zanemariti ni moć brenda – neko ko je veran brendu verovaće mu koliko god očigledno bilo da je predstava lažna.

Snađi se!

Zabranjeno retuširanje bora i podočnjaka? Nema problema, postoje hirurzi koji to mogu da otklone. Postoje šminkeri koji znaju svoj posao, a i fotografi koji znaju sa svetlom. Jedan nevezan slučaj je vrlo zanimljiv: Pamela Anderson je za jednu konferenciju za štampu izdala zahtev da svi fotografi moraju koristiti ring-fleš. Tako ona obezbeđuje da čak i fotografije koje će biti publikovane u novinama budu na neki način “retuširane svetlom.”

Uostalom, ako se malo potrudite, možete stvoriti vrlo neobičan rasni miks, gde devojka bele puti biva pretvorena u egzotičnu crnkinju, baš kao što je urađeno za čuveno takmičenje America’s Next Top Model.

Takođe se može desiti da zbog ovakvog zakona sve više foto-modela ide na plastične operacije kako ne bi moralo mnogo da se retušira. A i pored retuširanja estetski kodovi mogu vrlo lako da se plasiraju – potražite anoreksične modele sa silikonskim implantima, neka naprave takvu pozu i izraz koji će označavati jeftinu dostupnost, fetišizaciju ženskog tela, i opet ćete imati iste probleme protiv kojih neki žele da se bore etiketama i novčanim kaznama.

Politika

Ovde se postavlja i jedno političko pitanje – da li u demokratskom društvu represivna mera može (i u kojoj meri) imati pozitivnog efekta? Zašto nemačka vlada ne zabranjuje veći broj ultra-desničarskih i neonacističkih organizacija? Zato što ih je nemoguće zabraniti – uvek će se reorganizovati, a i lakše ih je pratiti kada nisu zabranjeni. Zašto se u Americi ne kažnjava poricanje Holokausta? Zato što je efikasnije da vas svi smatraju idiotom ako to javno kažete. Jedina prava mera u svim slučajevima jeste edukacija društva – stvoriti takav ambijent da vaša “meta” bude potpuno društveno izolovana, da nemaju nikakvu podršku. Ako se javno objavljuju i kritikuju oni koji stvaraju lošu, veštačku sliku o lepoti (uključujući poznate ličnosti, urednike, fotografe…), ako se edukuje upravo ciljna grupa tih časopisa i reklama – onda je efekat daleko veći.

Efektivne mere

Iako “etiketiranje” fotografija nije najsrećnija ideja koja je do sada predložena, ima i boljih. Gejl Dajns (Gail Dines), profesor sociologije na univerzitetu Weelock u Bostonu kaže da mlade ljude treba učiti kako da čitaju fotografiju. “Živimo u vizuelnoj kulturi, ali ne učimo kako da dekodiramo slike. To je kao da živite u kulturi teksta a ne znate kako da čitate.”

U svom istraživanju iz 2007. godine, kompanija Dove je (između ostalog) došla do podatka da najveći pozitivan uticaj na sliku koju devojke (15-17 godina) grade o sebi imaju majke. Međutim, ako su prvi uticaji drugarica ili mediji (odsustvo majke), onda je efekat drastično negativniji.

Švedska vlada je pokrenula sajt Girl Power, na kom detaljno prikazuje kako je 15-ogodišnja devojčica retuširana za imaginarnu naslovnu stranu, pa se može kliknuti za pre/posle (oči, usne, kosa, grudi, struk itd). Napravili su i fiktivan, vrlo provokativan hip-hop video spot u sred kog devojka stane i kaže “zar svaki spot mora da bude ovakav?”

Početak kraja?

Pitanje da li smo na početku kraja “fotošopiranja” ljudi nema toliko veze sa time da li će neko usvojiti zakon o zabrani ili ne. Nema veze ni sa fotografijom. Moramo pogledati širi kontekst. Svako društvo ima svoju viziju ideala lepote, kao i uloge koju ima telo. Biće zanimljivo gledati kako se ta vizija menja, verovatno na krilima izmenjenih društvenih odnosa Internet generacije. Jer, ne zaboravimo da su najveće društvene promene praćene razvojem industrije. Brze i lake promene ne mogu da nastanu, pogotovo ne nekom etiketom na dnu fotografije, ali ako će to makar pokrenuti diskusiju (a očigledno je pokrenulo), onda smo se pomerili sa mrtve tačke.

Označiti retuš fotografije kao glavnog krivca je vrlo naivno. Ona samo konkretizuje perverzne ideale industrije lepote. Članak kaže “smršajte 10 kilograma”, fotografija to prikaže. “Savršena koža brzo i lako”, i fotografija to prikaže. Gledanje naslovnica čitavih tri minuta deluje kao ispiranje mozga. A jeste li probali da tri minuta čitate naslove iz rubrike Lepota, nekog ženskog časopisa? Nemojte.

Related posts:

1. Estetika fotografije političkih plakata
2. Kreativna obrada fotografije
3. Zezaju krizu… u Fotošopu

Selo se menja, ali fotografi to izgleda ne prihvataju (foto: Darko Stanimirović)

Verovatno nikad nije bilo aktuelnije u Srbiji raditi selo kao glavni motiv. Zahuktava se priča o “ravnomernom regionalnom razvoju”, investicijama u male opštine, tu su naravno i fantomska sela koja sada samo “počivaju” u sablasnom miru, ili su vrlo blizu toga (ekvivalent su i razne fabrike i postrojenja); ko je zaboravio na škole sa po jednim, dva ili tri đaka bolje nek’ se podseti…

Motiva je bezbroj. I da, u motive spadaju i lepe livade, devojke i dečaci obučeni u narodnu nošnju na nekom vašaru, kao i bake koje stoje pored svoje raspale kuće. Ne bih imao mnogo protiv takvih motiva da oni prosto ne dominiraju ovim fotografskim tržištem. Pun sam nekog besa, iz par razloga:

1. Bio sam na selu. Imam kuću na selu. Poznajem seljake, i stare i mlade, imam rođake na selu. Bio sam na vašarima i sajmovima. Video sam i lepo i ružno, ali sam uvek gledao širom otvorenih očiju, kritički razmišljajući o svemu, ne dopuštajući da jedno besmisleno prevlada drugim. Dakle, mogu reći da donekle “znam”.
2. Alergičan sam na prenaglašenu egzotiku, iako je ona često vrlo podmukla. Poučen svojim iskustvom gore navedenim, lako mi je da prepoznam kada se selo prikazuje kao što bi recimo Nacionalna Geografija prikazala priču Srbi u susret budućnosti. Uopšteno rečeno, egzotika je oblikovanje jedne kulture za bolji prijem drugoj kulturi. Na primer, fotografija koja prikazuje Indiju – veliki broj vernika u ogromnom hramu osvetljenim kroz polu prašnjave prozore, tako da sunčevi zraci obasjavaju verskog vođu; fotografija žene koja stoji sama u polju kukuruza, kao da čisti jedan po jedan… što bi trebalo da prikaže stepen razvoja poljoprivrede u Srbiji; Stari pijanica u svojoj kući na selu, koji simbolično treba da prikaže loše stanje na selu, a u stvari nam maže oči i ne dozvoljava da vidimo pravi razlog tog lošeg stanja – od pravog problema pravi egzotiku, sliku koju će “gradska” javnost lakše prihvatiti.
3. Površnost ubija fotografiju. Svi oni koji misle da je u našem bavljenju fotografijom dovoljna sama njena moć da trenutno i trajno zabeleži datu scenu – bolje neka nađu drugu profesiju. Glavni adut svake fotografije jeste intelekt njenog autora. Nikakvi svetlosni efekti, pikseli i L objektivi tu ne pomažu. Kada kažem površnost ne mislim na impresionizam – odavanje trenutnom utisku o nekoj sceni, već zabluda da se radi nešto “dublje” (npr. život na selu), a u stvari se barata odavno izlizanim kliše motivima.

I najobičniji motivi mogu imati biblijski karakter (foto: Darko Stanimirović)

Kako se meni čini, glavna prepreka u pravljenju kvalitetne priče o selu jeste u neprihvatanju sela. Strah od prikazivanja seljaka koji nose Beneton dukseve, kako se dopisuju preko sms-a, a nedaj Bože da neko ima klima uređaj, koliko bi samo trajalo da se to “očisti” u Fotošopu. Zar su toliko “nefotogenične” scene branja šljive, maline ili kupine, nošenja na otkup? (i povremeno bacanje u potok kada se ne može prodati!) A šta je sa lokalnim fudbalskim mečevima, povremenim okupljanjem mladih “na ćošku” ili bilo gde drugde, jel’ toliko dosadno ići na “prelo”, koje je danas naravno drugačije nego pre pedeset godina, i dosta ređe.

Problem sa mladima koji odlaze iz sela u gradove? Čuli ste za to? A kladim se da niste videli ni jednu fotografiju kojoj je to glavna tema, a pričamo o jednom od najznačajnijih socioloških (ali i drugih) problema u poslednjih par decenija! Zar ne deluje morbidno sama pomisao na to da će nam za dvadeset, trideset ili pedeset godina neko reći “Čuli smo da je od kraja osamdesetih godina prošlog veka počelo veliko napuštanje sela. Jel postoje neke fotografije koje su dokumentovale taj proces, budući da predstavlja jako bitan period naše istorije?”, a sve što ćemo mi moći da izvučemo je fotografija pijanice za stolom? Neće on tada izgledati ni lepo ni ružno ni smešno, ali će jasno pokazati koliko su fotografi tog vremena bili kratkovidi.

Površnost i potpuno neprihvatanje današnjeg sela, sa svim svojim elementima, dovodi do toga da se njegovo prikazivanje trivijalizuje. Čak je i reč kliše postala izlizana. Možda je to i zato što se na selo ide samo kada su neke “zanimljivosti”, poput vašara, svadbi, foto-safarija i sličnog. Svratite jednom ili dva puta godišnje, i mislite da imate fotografiju koja prikazuje život sela? Volite da pokažete kako ste bili na klanju svinja, ili kako ste videli smešnu babu sa nenormalno naboranim licem? To nije život sela, to je vaša površna iluzija o selu.

Budući pobednik, uzbuđen pred tucanje jajima u Oglađenovcu. (foto: Darko Stanimirović)

Ako već svake godine posetite selo par puta, bolje je da odredite sebi neku vrstu projekta, pa da u roku od dve, tri ili pet godina napravite zavidan zbir fotografija na jednu temu, nego da svake godine, zarad “prođe” na konkursu, napravite par površnih fotografija.

Bilo bi zanimljivo pratiti mladi par u roku od par godina. Zabavljanje, venčanje, trudnoća, beba… mislite da je to nemoguće? Razmislite ponovo – dovoljno je samo da se upoznate sa takvim parom, i oni će rado hteti da imaju “ličnog” fotografa. Takvih i sličnih priča se može naći mnogo. Naravno, nikome ja ne pokušavam da nametnem šta će fotografisati, ali evo još par predloga:

1. Ako fotografišete arhitekturu, ne zadržavajte se samo na raspalim kućama. Uporedite ih sa novim, renoviranim kućama. Ili novim, nedovršenim kućama. Ako ste baš zagriženi za arhitekturu, verovatno ćete hteti da tome pristupite topografski – fotografišući veliki broj kuća, fasada ili detalja pod istim uslovima (osvetljenje, ugao)
2. Portreti su sjajna stvar. Ali zašto se zadržavati samo na naboranim starcima? Sigurno ima lepih, ali pre svega običnih-normalnih ljudi. Ne plašite se ako izgledaju suviše “savremeno”, jer to i jeste vaš cilj!
3. Možete se baviti “ekstremama”, kao što bi bili plač, kukanje, hvatanje za glavu, ispijanje flaše i slično, ali su isto tako vredni i obični trenuci jer nam govore o tome kako “pravi” život izgleda – gledanje televizije, ručanje, čekanje na stanici itd. Ne plašite se ako scena sama po sebi nije “vrhunac” (nismo svi Bresonovci, ne treba ni da budemo!), slobodno se bavite normalnim momentima jer će oni dati dozu uverljivosti vašem radu
4. Upoređujte! Uvek je zanimljivo videti dualitet (o tome je pisao i Rolan Bart). Ogromna nedovršena kuća koja deluje hladno i napušteno, a posle nje mala ali “topla” domaćinska? Sto kilograma kupine bačeno u reku, a lepe mlade domaćice u prodavnici kupuju pakovanje od 150 grama? Ako fotografišete selo, ne znači da ne možete otići i u grad, jer su oni snažno zavisni jedni od drugih. Poenta nije prikazati selo koje živi samo sa sebe. Svi problemi na selu su u direktnoj vezi sa gradom, i obrnuto.
5. Razmišljajte, pričajte, informišite se. Čuli ste za vašar? Zašto ne odete tamo dva dana ranije, da zabeležite njegovu pripremu? Ako poznajete nekoga u tom selu, možda bi bilo zanimljivo snimiti kako se on/ona sprema za izlazak, ili kako domaćica sprema svoje pite i kolače za vašar? Uvek je efektno uhvatiti se za jednu ličnost koja će da nosi celu priču.
6. Obrada nije spas! I to vam kaže neko ko profesionalno radi retuš i digitalnu foto-montažu. Nemojte vređati posmatrača tako što ćete na portret naborane bake staviti jake vinjete, kao da se već ne vidi tuga u njenim očima. Loša je navika da “obaramo” atmosferu na silu. Ako je scena tužna, ona će biti tužna i bez agresivne obrade. To će se videti u kompoziciji, izrazu lica, motivu… Crno-bela fotografija jeste lepa, ali neće lošu fotografiju učiniti više “umetničkom”. Zapravo, savremena umetnička fotografija je odavno otišla u boju (to jest, često se tako pretpostavlja), iako ton nema nikakve veze sa statusom “umetnosti”. Obrada mora da služi boljem prijemu poruke, a ne da ona skače i vrišti “vidi me, ja sam Fotošop”.

Još jedna sasvim obična scena koja je kompozicijom dobila na značaju i monumentalnosti. Venac ovde ističe ponositost gospođe koja pere suđe. (foto: Darko Stanimirović)

Ne bih da zvučim zlonamerno, i ne kažem da niko u Srbiji nije napravio dobru fotografiju sela. Ali je moj jak utisak da se tema sela masovno maši, i da se propuštaju jako bitne stvari. Voleo bih da ovaj tekst tako shvate i amateri i oni drugi – svi koji vole selo. Jer je upravo iz te ljubavi prema selu i nastao ovaj tekst, čiji je vrlo ambiciozni cilj da pokrene studiozniji pristup fotografisanju sela. Ako se to desi kod makar jedne osobe, ja ću smatrati da je cilj ostvaren. I naravno, rado ću na bilo koji način pomoći svakome ko to zatraži.

(fotografije koje vidite su čisto ilustrativnog karaktera, nikako kao primer kako bi bilo ko trebalo da radi)

Related posts:

1. Poziv za učešće u radionici “Život sela: fotografija i savremeni seoski motivi”
2. ALO! sreća: novi plakat nova devojka novi imidž…
3. Radionica na temu savremene seoske fotografije

Alo, buđenje!

Alarm zvoni sve jače, i nećeš moći da ga isključiš. To je jedan od onih robo-alarma. Kada se uključi, počne da zvoni i da se kotrlja po kući. Pametan je, ima u sebi kompjuter koji analizira položaj stvari i tako ih zaobilazi. I svaki put uzme drugu putanju. Pametan je to alarm, i neće se smiriti dok se ne probudiš i ustaneš na noge. I da, otporan je na udarce.

Mi treba da se ponašamo baš kao taj mali robot. Ali ne da čekamo da nas neko navije, mi treba da zvonimo non-stop. I da stalno vičemo “Alo, buđenje!!”. Kad god nam se ukaže prilika i kada mislimo da to treba, naš je posao da se deremo. Kompletno društvo se menja, tehnologija i tehnika se menjaju, menjaju se oni klinci što su rođeni ’92, menja se naš pogled na svet, naše ambicije i potrebe. Fotografija se menja, konstantno.

A šta mi radimo? Na isti način fotografišemo, iste teme biramo, pravimo iste konkurse, iste fotografije objavljujemo, iste dobijaju nagrade, isti sistem školovanja primenjujemo, iste razloge tražimo, istim se glupostima radujemo.

Nađimo se iza ćoška…

Organizatori izložbi, urednici i predsednici udruženja se moraju motivisati da pokrenu sveopštu debatu o fotografiji jer su upravo oni i odgovorni za njen (ne)napredak. Velike izložbe ne bi smele da prođu bez “okruglog stola” koji bi bio otvoren za javnost. A par puta godišnje bi veće galerije mogle da budu domaćini sličnih debata. Na tim debatama bi javnost, stručnjaci i kritičari mogli da ukrste svoja razmišljanja vezana za trenutnu i buduću fotografsku situaciju. Mogle bi se predstaviti galerije sa svojim programima, da vidimo koliko se zaista fotografija izlaže, i sa kojim temama.

Povoda za javnu diskusiju ima. Ima i mesta na kojima bi se diskusije mogle održavati. Šta nam ono beše još treba…

Tema za diskusiju

Naravno, tema! O čemu je to potrebno pričati? O razvoju fotografije, kako?
Nažalost, kod nas praktično i nema aktivnih kritičara fotografije. Nije to samo neko ko vidi lošu fotografiju i o njoj napiše na blogu. To je neko ko prati celu “scenu” i o njoj iznosi svoje kritičko mišljenje. U svim društvima koji imaju razvijenu fotografiju, jedan od glavnih nosioca tog razvoja su upravo kritičari. Dakle, osobe koje bi na konstruktivan način iznele svoje mišljenje o sceni, imaju zadatak da prepoznaju aktuelne probleme i da na njih ukažu. Možda nemamo profesionalne kritičare, ali zato imamo one koji misle drugačije — a to smo mi!

Teme o kojima moramo pričati su između ostalog: koliko imamo izložbi fotografije i na kojim mestima, ko na njima učestvuje, koje su teme izložbi, koji je pristup nastanka/izrade/prezentacije fotografije, koliko je fotografija, i na kakav način dostupna široj javnosti, kakav je sistem obrazovanja (u osnovnoj, srednjoj, višoj ili visokoj školi), koji je odnos prema fotografiji u državnoj vlasti (zakoni, uredbe itd), kakve su svetske tendencije i kako se mi prema njima odnosimo, kolika je dostupnost stručne literature, kakva je situacija u Internet-sferi (blogovi, magazini, portali) i još mnogo toga.

Daj mi neki primer…

Evo direktno nasleđe pisanja tekstova za ReFoto. Ne brinite, imam ja konkretne primere za vas.

Na izložbi Press Photo Serbia, najznačajnijoj izložbi tog tipa kod nas, osećao se veliki pozitivni naboj kod ljudi. Po principu “čoveče, imamo izložbu!”. U svom tekstu koji se zove O dokumentarnoj fotografiji u Srbiji, još davno sam pisao kako mi je ta izložba (tada se zvala YU Press Photo) uvek delovala kao neki “muzej” dokumentarne fotografije. Ne u smislu da su tu najbolji radovi, već da se jednom godišnje desi da se iz mračnih arhiva muzeja izvuku fotografije, da ih narod pogleda. Ne zaboravite da pričamo o dokumentarnoj fotografiji, onoj koja svakog dana treba da nas informiše, a ne jednom godišnje. Elem, na ovoj izložbi svi su bili jako srećni i zadovoljni kako “izložba izgleda super”. A fotografije… pa… ovaj… ima dobrih.

Lažem, ima nekoliko odličnih, koje su uglavnom nastale od strane onih koji ne rade za dnevne novine (manjina). A ostalo, pa manje-više kao da se radi o prosečnom foto-konkursu. Nije tu bitno toliko tehničko znanje, većina fotografija je tehnički savršena. Ali izbor motiva (ko god da ih je birao) je katastrofalan. Ne, mene ne zanima kuda se šetaju političari. Ne zanimaju me trivijalnosti, njih ima svuda. Hoću da vidim dobru fotografiju ili foto-esej o priči za koju ne znam. Ili o priči za koju malo znam. Hoću da vidim nove pristupe, barem negde.

Izložba koja je tog gabarita, i koja privlači toliki broj fotografa i publike uopšte, morala je da sazove javnu debatu. Kako se ova izložba odnosi prema prethodnoj? Jesmo li nešto naučili za godinu dana, jesmo li se malo promenili, napredovali, nazadovali? Kakva je u poređenju sa “matičnom”, World Press Photo?

U ReFoto broju koji je posvećen ovoj izložbi, Ivana Tomanović je kritikovala fotografe na maloj angažovanosti u fotografiji. To se pogotovo odnosi na dnevne novine. Dobila je neke odgovore, koji su se bazirali na “znaš ti kako je nama teško”. Svima je teško. I meni je teško što nemam svoj studio od 100 kvadrata, pa opet pravim neke zanimljive studijske fotografije, nisam od toga odustao. Možda ih napravim dva puta godišnje, ali su tu. Ako je fotografima teško, to je samo dokaz koliko je potrebno praviti javne debate, da vidimo zašto je tako i šta možemo da uradimo povodom toga. Alo, buđenje! Ako se udružimo, možda nešto i promenimo. Ali nemojmo svaku negativnu kritiku tako teško primati.

Koliko sam upoznat, takav “okrugli sto” je bio i planiran da se održi, ali iz (meni) nepoznatih razloga to se nije desilo. Nadam se da sledeće godine neće biti tako.

Pored Ivane, sličan komentar dao je i gost u žiriju, Žulien Šapsal (Julien Chapsal), iz agencije Magnum. Da citiram, “Ovo je poražavajuće”. Gospodina Žuliena ću probati i lično da dobijem kako bismo imali malo preciznije informacije, ali to u nekom drugom tekstu. Ali, nije ovo tema samo o ovoj izložbi, i ne treba tako da se shvati. Evo i drugog primera.

Izložba Svetla i Senke Balkana bila je organizovana u Helenskom Fondu za Kulturu u Beogradu. Okupila je osam fotografa iz osam balkanskih zemalja, sa ciljem “unapređenja međukulturnog dijaloga, mirnog suživota i saradnje naroda Jugoistočne Evrope” (link). Pored izložbe, autori su predstavili svoj rad, na malom “okruglom stolu”. Nemam ovde reprodukcije tih fotografija, ali neke možda možete videti ovde. Već pri pregledu prvih 5-6 fotografija, pomislio sam “neće valjda sve biti ovako bukvalno?”. I bilo je, uglavnom.

Pod nazivom Svetla i Senke Balkana nisam mislio na konkurs gde se traži da se nekakva svetla i nekakve senke “lepo” uklope u kadar, po ugledu na stare Magnumovce. Većina autora je tako pristupila. Svi radovi su crno-beli. Ja nemam ništa protiv toga, ali je recimo koncept izložbe mogao da bude upravo kolor i crno-belo (svetla i senke?). Teme su takođe dosta trivijalne na velikom broju fotografija. Pastir sedi na travi, radnja u starom delu grada, sa crnim “ramom” koji se formira od prolaza kroz zgradu (pričajmo o francuskim kliše motivima) itd. Bilo je i par vrlo zanimljivih momenata, poput radova albanskog fotografa Bevisa Fuše, koji je odlično uspeo da dočara samoću života u jednom selu na severu Albanije.

fotografija: Bevis Fusha

U jednom trenutku, “domaćin” razgovora prof. Branimir Karanović (profesor fotografije na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu) rekao je nešto poput: “Ja sam temu Svetla i Senke Balkana shvatio više poetski, nisam očekivao da ćete se baviti kliše motivima, bukvalno svetlom i senkom, već da ćete to na nekom višem nivou predstaviti, nešto malo modernije”. U prvi mah sam pomislio da to i nije baš prilika da se učesnici (praktično) prozivaju, ali kako je diskusija tekla, shvatio sam da to jeste prava i jedina prilika da se otvoreno govori. Sagovornici su uglavnom pokazali nerazumevanje, pa je čak bio komentar “pa tema je takva, ne može to moderno”.

Ali ne krivim ja toliko njih same, oni su starija generacija koja ima izgrađen pogled na stvari, i njih je verovatno nemoguće promeniti. Ja to u potpunosti poštujem. Samo mislim da izložba nije dobro koncipirana. Prva je pa ćemo im oprostiti. Ali sledeći put bogami nećemo…

Zaključak

O kom god tipu fotografije da se radi, jedini način da se napravi neki progres jeste da se o tome priča. A mi, kineski robo-alarmi moramo stalno biti navijeni i buditi one koji se uspavaju. Doduše, možda ne baš kao što je to predstavljeno u ovom kratkom klipu:

Related posts:

1. O fotografiji i umetnosti [Valter Benjamin]
2. O pravilima u fotografiji
3. O dokumentarnoj fotografiji u Srbiji

Ovaj kratak video snimak, napravljen na privremenom naselju za rome koji su izmešteni sa Novog Beograda, provocira razna pitanja.

Za vreme višečasovnog fotografisanja (fotoaparatima Canon 5D i Nikon D200), prisutna deca su non-stop skakala oko Sanje i mene, moleći nas da ih fotografišemo. Gde god mi, tu i oni. U jednom trenutku sam izvadio svoj Canon IXY 910 IS aparat (vidi sliku dole) jer sam želeo da snimim video snimak cele atmosfere. Jedno dete se prepalo, misleći da je “to za novine”, pa je stalno bežao iz kadra, dok je drugi otkrio tu tajnu, da “novinari slikaju sa malim” (fotoaparatom).

Nije to nikakvo spektakularno otkriće, ali provocira na razmišljanje.
Još ranije sam čuo, iz prve ruke, kako su neki urednici dnevnih novina svim svojim novinarima podelili snapshot aparate. To je valjda zato da se fotografi ne bi slali na “bezveze” zadatke, ili onda kada baš ne mogu da stignu jer moraju nešto drugo važno da rade.

Mač sa dve oštrice.

Sa jedne strane, fotografi više ne moraju da “pokrivaju” događaje koji ne zahtevaju veliku fotografsku stručnost. Novinari mogu da snime te jednostavne motive koji se kasnije prekadriraju i obrade tako da izgledaju pristojno. Sada već postoje brojni mali i jednostavni, ali izuzetno moćni fotoaparati. To bi moglo da stvori mali “luft” koji bi dozvolio fotografima da rade na ozbiljnijim temama, na kvalitetnim reportažama. Međutim, i pored toga fotografi su obavezni da rade na dosadnim konferencijama za štampu, ispraćajima, dočecima itd. Ne viđamo kvalitetne pojedinačne fotografije ili reportaže o npr. problemima mladih, pušenju, ekologiji i sličnom (istine radi, to ne vidimo i iz drugih, “viših” razloga o kojima nećemo sada).

Sa druge strane, opasno je fotografiju predati u ruke onih koji niti imaju stručnost, niti ambiciju da se time bave. Možemo misliti da je dobro dati novinarima da snime “jednostavne” motive, pa da fotografi imaju vremena da se bave ozbiljnim temama. Ali to može mutirati do toga da nam bude svejedno da li će na događaj da ide fotograf ili novinar sa aparatom. Kriterijum se može srozati vrlo nisko, a najpre zbog odsustva pravog balansa (uredništva). Ne može se novinaru dati fotoaparat da pokriva jednostavne motive, a da se u isto vreme fotografi ne šalju na ozbiljne zadatke. U protivnom, fotografija se jednostavno rečeno urušava (kao kada bi fotografi pisali tekstove).

Iako ovaj princip “novinar slikar” ne funkcioniše u svim novinama, nedeljnicima i časopisima, zanimljivo je posmatrati reakciju ove dece na male snapshot aparate, u poređenju sa “velikim” fotoaparatom. Zanimljivo je i videti njihovu reakciju na pominjanje novina uopšte. Sve su to znakovi pored puta. Možemo ih svatiti i bezazleno, smešno…

Related posts:

1. Izazovi nove ulične fotografije
2. Značaj javne diskusije o fotografiji
3. Teorija fotografije (ponovo) u časopisu ReFoto

Skoro se na našem tržištu pojavila nova knjiga iz edicije Foto ArtGet Teorija. U pitanju je Estetika fotografije: gubitak i ostatak, francuskog autora Fransoa Sulaža.

Ova knjiga ima dva cilja: nudi nacrt za estetiku fotografije i ujedno čitaoca podstiče, pokretanjem mnogih teorijskih tema, na preispitivanje umetničkog statusa fotografije. U razmatranju se oslanja na proučavanje velikog broja fotografskih dela, a svoje postavke temelji na novim pojmovima izgradjenim u svetlu estetičkih, filozofskih i psihoanalitickih teorija.

Nastala je iz želje da potraži odgovore na tri velike grupe pitanja — kako je fotografija povezana sa stvarnošću, šta su osobenosti fotografskog dela i po čemu je fotografska umetnost u žiži savremene umetnosti.

Na preko 300 strana knjige, autor obrađuje jako korisne teme koje se najpre bave razmišljanjem o fotografiji. Ima tri dela i dvanaest poglavlja.

Prvi deo: Od stvarnosti do fotografičnosti

• Predmet reportaže: od opsene do stvaralaštva
• Od objekta portreta ka objektu fotografije uopšte: “to je bilo odglumljeno”
• Objekt uopšte: stvarnost je nemoguće fotografisati
• Fotografski objekt: fotografičnost

Drugi deo: Fotografsko delo

• Od neumetničkog do umetničkog
• Uobličenje u delo
• Delo i svet
• Kritički nastrojeno delo

Treći deo: fotografska umetnost

• Zajedničko ostvarenje
• Prenos
• Referenca
• Beleženje
• Zaključak

Kroz knjigu se između ostalog provlače pojmovi semiologije, psihoanalize, filozofije i estetike. U njoj se nalazi i 16 fotografija koje nisu uvek u vidu ilustracije, već kao “pokretači naših misli, sanjarija i posmatranja. [...] Ne želimo da pokazujemo slavne fotografije — zašto bismo ih opet iznosili? — već one koja postavljaju neka ključna estetička pitanja i svedoče o tome da je umetnost fotografije šira i manje poznata nego što se misli“.

Knjigu toplo preporučujem svakome ko o fotografiji razmišlja.

Izdavač: Kulturni Centar Beograd, 2008.
Edicija: Foto ArtGet Teorija
Prevela s francuskog: Ana A. Jovanović
ISBN: 978-86-7996-017-7

Cena: 990 din.
Može se kupiti u Beo-izlogu u Beogradu, knjižari Krug, a verovatno i u svim većim knjižarama u Srbiji. S obzirom da je knjiga tek skoro krenula u distribuciju, moguće je da ćete je u početku malo teže naći van Beograda. Sajt izdavača trenutno ne radi.

Related posts:

1. Estetika fotografije političkih plakata
2. Za filozofiju fotografije [Vilem Fluser]
3. Teorija fotografije (ponovo) u časopisu ReFoto

Lepa vest je za sve ljubitelje teorije fotografije, a mogu reći i za sve vas, verne čitaoce mog bloga. Na poziv Ivane Tomanović, glavne urednice časopisa ReFoto, napisao sam prvi tekst u novoj-staroj rubrici Teorija fotografije. Radi se o uvodu u teoriju – šta ona jeste i šta može biti. Počinje sa pojašnjenjem – kako se teorija obično bazira na suvoparnim formulama i pravilima (tehnike) a da se zanemaruju procesi kojima se ona stvara, odnosno čita.

Cilj rubrike je da fotografima, a posebno onim mladim i ambicioznim, pojasni da se teorijom fotografije dolazi do boljeg razumevanja fotografije, pre svega. Današnji kriterijumi u fotografiji svode se na zvezdice i “favove”, a elitistički model vrednovanja fotografije sve je jači (veličaju se samo “najbolji”, i oni mogu da rade kako god požele, mi smo tu da im se klanjamo i da ih kopiramo).

Dosta sam razmišljao prilikom pisanja članka. Dosta sam pisao, pa brisao. Bilo mi je teško da sve sažmem u relativno-kratak tekst, jer bi tako kompleksna tema ispala naivna. Tu je opet bilo i pitanje primera. Da ne bi sve bilo prazno teoretisanje, treba ljudima dati i primer. A kako u jednom primeru, u nekoliko rečenica, predočiti sve što bi trebalo? Bio je to pravi izazov za mene, uzimajući u obzir ciljnu grupu časopisa.

Kada je konačna verzija usaglašena, bio sam jako zadovoljan. Pročitao sam ga verovatno oko 20 puta. Onda sam konačno dobio svoj štampani primerak. Vrlo uzbuđen, počeo sam da listam. Nisam preskakao ostale rubrike (ali ih nisam posebno ni čitao), a bilo ih je dosta – U fokusu, Izložbe, Moje Iskustvo, Fotografi, Praksa na delu itd. I onda napokon Teorija fotografije. Opet sam pročitao ceo tekst, iako ga znam napamet. Ali nešto nije štimalo. Sve je isto, ali nešto deluje drugačije.

Upravo to – delovanje. Ceo časopis je pun lepih fotografija, dobrih lekcija i saveta. Čak se i za ozbiljnijeg korisnika nađu dobre i pametne stvari. Ali nisam mogao da se otrgnem utisku da u tom moru dobrih fotografija do kojih se lako stiže (pomoću objašnjenja i uputstava), članak o teoriji kao da je crna rupa. Zašto bi sad neko, ohrabren svim tim dobrim savetima i step-by-step lekcijama, zastao i poverovao tekstu koji u suštini kaže da je fotografija misaoni proces, da ne verujemo tehnikama već procesima stvaranja, pa pominje i neku filozofiju fotografije itd.

Mislim da tek sada osećam pravu moć kanala za distribuciju fotografije, o kojima je Vilem Fluser pričao u knjizi Za filozofiju fotografije. Naravno, logično je da se svaka fotografija menja u odnosu na kanal kroz koji se propušta – što isto važi i za tekst unutar časopisa – ali sam zapravo tek sada to osetio tako jako na svojoj koži. Tekst koji praktično znam napamet i za koji sam bio siguran da znam kakav efekat može u čitaocu izazvati – sada nema tu moć. Naravno, vrlo sam subjektivan po ovom pitanju, i nemam pojma šta o tome mislite vi, čitaoci časopisa.

Budite brutalno iskreni!

Related posts:

1. Teorija obrade fotografije
2. Estetika fotografije [Fransoa Sulaž]
3. Za filozofiju fotografije [Vilem Fluser]

Pre oko dva-tri meseca, u krugovima fotoblogera pojavio se niz tekstova na temu besplatnog fotografskog rada. Fotografi poput Čejs Džarvisa (Chase Jarvis) i Dejvid Hobija (David Hobby) naglašavali su prednosti rada “za džabe”, u smislu lične promocije, stvaranja novih klijenata, boljeg portfolia i sl. Ubrzo zatim usledio je i odgovor Džon Haringtona (John Harrington) u kome ih “proklinje” jer su njihove poruke na pogrešan način stigle do velikog broja entuzijasta. S obzirom da je besplatni rad i u našoj sredini tabu-tema, ne bi bilo loše da se o tome malo prodiskutuje. A očekujem i komentare vas koji imate iskustva sa ovim.

Sadržaj

• Digitalna fotografija nije besplatna!
• Šta znači novac?
• Vaš portfolio je vaš posao, i obrnuto
• Etiketa “besplatnog fotografa”
• Raditi besplatno, za njih
• Raditi besplatno, za sebe
• Kada raditi besplatno?
• Zaključak

Digitalna fotografija nije besplatna!

Jedna od zabluda koja se na neki pametni način podvukla mnogima pod kožu jeste da je sada napokon, nakon “odbacivanja” filma, razvijača i svih ostalih “konkretnih” fotografskih komponenti, i prelaska u digitalni svet — fotografija postala besplatna. Ne misle to samo oni neupućeni, oni koji žele da vam spuste honorar ispod minimuma, već i mnogi fotografi koji ulaze u industriju. A evo par razloga zašto digitalna fotografija nije besplatna:

• digitalni fotoaparati koštaju u proseku između 1.000 i 3.000 evra,
• iole kvalitetni objektivi koštaju u proseku oko 600 evra,
• svaki fotoaparat ima “garantovan” broj snimaka, često ~100.000 — dakle, svaki snimak košta jer aparat polako “umire”,
• koštaju svi dodaci koji su uglavnom neophodni — stativ, filteri, torbe, rančevi itd,
• kompjuteri koji mogu da “sažvaću” velike količine velikih fotografija takođe koštaju,
• softver kojim se fotografija obrađuje takođe košta, u zavisnosti od tipa obrade (ako zanemarimo piraterijsko nasleđe na ovim prostorima),
• vreme koje je potrebno za prebacivanje fotografija na kompjuter, kao i vreme za konverziju iz raw u jpeg format, takođe koštaju,
• i kao bitan faktor — košta znanje koje je neophodno da bi se svim ovim komponentama upravljalo!

Dakle, digitalna fotografija nije besplatna! Morate biti svesni — sva vaša oprema umire. Slobodno radite ispod cene, ili radite za džabe — ali onog trenutka kad vaš aparat od 1.500 evra prestane da radi, neće više biti smešno. Bogati roditelji su uvek dobrodošli, ali ćemo u ovom slučaju pretpostaviti da im je preko glave “još samo ovo, a baš mi treba” molbi.

Šta znači novac?

Novac “kupuje hleb”, a pored hleba i veći deo opreme koja nam je neophodna. Sa druge strane, novac je uglavnom barijera — određuje tok snimanja, direktno ili indirektno diktira kvalitet konačne fotografije. Što ne znači da smo mi dobri fotografi ako imamo veliki budžet i obrnuto, ali u primenjenoj fotografiji, budžet koji nam se daje u najvećoj meri određuje šta na snimanju možemo, a šta ne (vreme je takođe jako bitan faktor, ali o tome drugi put).

U tom kontekstu je i pričao Dejvid Hobi o razlozima zašto bi trebalo da razmislimo o besplatnom radu:

Ček je dobra stvar. On stavlja hranu na sto i održava biznis. Ali taj isti ček vas može sprečiti da se razvijate u pravcu u kom želite da se razvijate. Trik je u tome da pređete iz onog što sada fotografišete (i kako) u ono što želite da fotografišete (i kako).  A najbrži način za to je da odbacite nešto novca.

Dalje, Dejvid u prvom načelu definiše šta on kao fotograf želi da radi (fotografisanje portreta u ambijentu), i dolazi do zaključka da je najlakši način da dođe do inače nepristupačnih modela — da to ne radi za novac. Dozvoljava svom modelu da te fotografije koristi, ali ne ako će biti korišćene u komercijalnim kampanjama, katalozima i sl. U tom slučaju bi moralo da mu se plati — i ovo je vrlo bitan momenat koji će mnogi kasniji čitaoci skoro zanemariti. Jer, jedno je da vi za vaš projekat nešto uradite besplatno, i to poklonite u nekomercijalne svrhe, a drugo ako te fotografije uđu u kampanju koja košta 10.000 – 100.000 evra, u kojoj su plaćeni svi osim vas. Onda ste vi jednostavno rečeno, iskorišćeni.

Vaš portfolio je vaš posao, i obrnuto

Nešto zanimljivo što je Dejvid u svom tekstu pomenuo vredi podebljati: Neće vas unajmiti za fotografije koje već nemate u svom portfoliu. Nikome ne vredi prazna priča, i osim u retkim slučajevima kada neko zna da vi “fotkate svašta”, neće vas zvati za one poslove koje već ne možete da pokažete u svom portfoliu. Tu se vidi zašto fotografi stalno ponavljaju — radite na svom portfoliu, jer vam on donosi posao! Ako se pitate zašto ne dobijate one poslove koje želite (pod uslovom da vam je promocija na nivou), pogledajte vaš portfolio — da li možete klijentima da pokažete to što želite da radite?

U tom kontekstu, raditi besplatno kako biste izgradili portfolio u onim oblastima u kojima to ne možete kada je novac u igri — je sasvim opravdano. Međutim, budite oprezni u obimu portfolia. Nema smisla besplatno fotografisati 200 portreta kako biste ga napunili. Napravite ih 10, pa sa tih 10 tražite regularno plaćen posao.

Etiketa “besplatnog fotografa”

Ako radite besplatno, pre ili kasnije ljudi će vas smatrati za besplatnog fotografa — nekog ko će sve uraditi, bez novca. Ali tu nije kraj. Razni urednici, direktori, menadžeri i uopšte klijenti će početi da misle (tj. već misle) da se za dobru fotografiju ne mora platiti, jer ima gomila onih koji će to raditi besplatno. Nije štos u tome što ćete besplatnim radom uzimati tuđi posao, već i sami sebi činite medveđu uslugu. Čim počnete da naplaćujete (a to je naravno, neminovno), “verni klijenti” će vas napustiti jer će naći nekog drugog besplatnog fotografa.

Postoji način da izbegnete tu etiketu besplatnog fotografa — ako svoje besplatne usluge dajete za svoje projekte, a ne za tuđu narudžbinu. Dakle, vaša ideja, vaše vreme, vaše fotografije. A ako se nudite da drugima njihov posao radite besplatno, budite upozoreni!

Zanimljive ideje i zaključke je u svom tekstu iznela i Mišel Gudmen, samostalni fotograf sa 16-ogodišnjim stažom.

Raditi besplatno, za njih

Često čujemo fraze kojima nas lukavi poslodavci navlače na besplatni rad.
Evo nekih:

• Potpisaćemo te,
• To će ti biti odlično iskustvo,
• Biće još posla, pa ćemo te zvati,
• Preporučićemo te drugima…

I vrlo često mladi i neiskusni fotografi nasedaju na ove žvake. Verujte iskustvima mnogih — niko vas nikada neće zvati jer vas je “video potpisanog” bilo gde, u časopisu, novinama, na filmu ili na Internetu. Zapravo, na Internetu donekle i imate šansi (pogotovo ako je postavljen link ka vašem sajtu). Sindrom “odličnog iskustva” je svakako precenjen, osim kada se zaista radi o nečemu što nikada niste radili i do čega je teško doći. A ako vam kažu da će “biti posla, pa ćemo platiti”, bežite! To se jednostavno ne dešava. I ako vas budu zvali, nemojte misliti da će vam nuditi regularan honorar.

Ovo je dobar trenutak da razjasnimo neke stvari: cilj besplatnog rada je da vi napredujete kao fotograf, radeći one projekte koje vi želite i koji će vama doneti korist. Česta zamka je Njima ću uraditi besplatno, da bih ušao u “tu industriju”. Uopšte nije svejedno kako ćete ući u “tu industriju” — kao neko ko radi besplatno? Kao neko ko će raditi za bilo koji honorar? Morate znati da će vas ljudi mnogo više ceniti ako i vi cenite vaš rad. Ukoliko zaista pristanete da radite besplatno, da biste se progurali u određeni krug ljudi i dešavanja, budite vrlo oprezni u vezi vašeg ugleda. Jasno stavite do znanja da vi niste naivni fotograf koga novac ne zanima, i koji će sve raditi samo da se vrti oko određenog kruga ljudi. I budite ubeđeni u to da svi oni debelo plaćaju ostale servise (štampanje, reklame, osnovne materijale, promocije itd), i da ne postoji realan razlog zašto ni vi ne biste bili plaćeni.

Ako već pristanete da radite besplatno kako biste ušli u određen krug ljudi (kao što smo već rekli, ako taj krug zaista ima neki ugled, budite sigurni da ima i svote novca), onda tražite adekvatnu naknadu. Ako to nije novac, onda može biti promocija. Neka ubace vašu vizit-kartu u njihov katalog i ostali promo-materijal, neka izradu/kopiranje fotografija preusmere na vaš studio, neka stave vaš baner na njihov sajt, ili slično. Nemojte se zadovoljiti običnim malim potpisom ispod fotografije, jer je odnos dobitka u tom slučaju drastično na njihovoj strani.

Često vas prilikom fotografisanja promocija, žurki i sličnog, pitaju da im narežete sve fotografije na CD, pa bi vam čak učinili i time što bi vam kupili prazan CD, da se ne trošite. Ne treba posebno isticati koji je ovo vid iskorišćavanja u pokušaju. Ako vam to traže “obični ljudi” koji samo žele da imaju svoju fotografiju sa žurke, vi im možete reći da pogledaju na vašem sajtu kada objavite, a možete se i potruditi da smanjene fotografije (do 1024px) postavite na neki online foto-servis odakle ih mogu preuzeti. Na svaku fotografiju nalepite “watermark”, kratak tekst u formi “foto: Ime i Prezime, 2009. www.mojsajt.com” ili slično. Ukoliko to uparite sa dobrom galerijom ili sajtom, može koristiti u tom smislu što će se za vas pročuti da radite žurke. Preporuka “od usta do usta” je najvrednija, a da biste to ostvarili nije dovoljno samo da nekome date fotografije – već i da im “prezentujete” fotografije zajedno sa vašim uslugama.

A ako vam fotografije traži vlasnik kluba, restorana ili kafića, nikako mu nemojte slepo dati fotografije. Možete mu poslati nekoliko smanjenih fotografija sa te večeri, a za ostalo tražite adekvatan honorar. Budite upozoreni da, što je mesto poznatije i popularnije, veća je šansa da su njihovi vlasnici klasični izrabljivači, koji i pored astronomskog profita ne žele da daju ni minimalac za profesionalne fotografije.

Raditi besplatno, za sebe

Do sada smo videli kako izgleda kada vas poslodavci navlače da besplatno radite za njih. Drugi vid besplatnog rada, onaj “isplativiji”, je rad za sebe. Portfolio je jedna od najvažnijih karika u vašem poslovnom uspehu. Rad na ličnim projektima je takođe jedan od najboljih načina da dobijete onaj posao koji vi želite. Ali vrlo često vam za to niko ne bi platio, barem ne u početku. Ako se ponudite da radite besplatno, jer vam takve fotografije trebaju, imate malu prednost.

Ali daleko od toga da ste potpuno “nadmudrili” klijenta. Da bi neko na to pristao, mora da ima nešto zauzvrat. Najčešće, fotografije.

Jedna opcija je da mu narežete fotografije sa snimanja na CD. A druga opcija je da mu fotografišete nešto drugo što njemu možda više treba. U oba slučaja budite vrlo oprezni. Naglasite jednu stvar: vi to radite besplatno, za nekomercijalnu svrhu. Šta god da vam klijent traži zauzvrat, treba biti proporcionalno. Ako traži fotografije sa snimanja, one ne smeju biti upotrebljene u komercijalne svrhe (katalozi, bilbordi, brošure, reklame u novinama, magazinima itd.) niti prodate trećoj stranci. Ako vam traži da mu fotografišete nešto drugo, to takođe ne sme biti upotrebljeno u komercijalne svrhe.

To ne biste smeli da dozvolite jer biste onda vi bili iskorišćeni. Radili biste besplatno, a klijent bi zarađivao. Daleko od toga da samo vi treba da imate korist, već naprotiv — svaka strana treba imati neki interes, ali taj interes treba biti proporcionalan. Evo primera koji je naveo Dejvid Hobi, a kasnije dopunio/izmenio Džon Harington — radi se o kuvarskom blogu na koji je Dejvid naišao:

Zašto se ne bih povezao sa njim [autorom bloga], i napravio seriju portreta kuvara u nekim od tih restorana? Da njegov blog izgleda pristojno, kao neki kuvarski magazin, da napravim zanimljiv projekat u mom portfoliu, i povežem još više ljudi sa sjajnom lokalnom hranom?

Odgovor: nema razloga zašto ne bih mogao, ako izbacim novac iz kalkulacije. Ako čekam novac, ovaj projekat se nikad neće desiti. Ali izbacite novac, i može se desiti u jednom dahu — i u skladu sa vašim vremenom.

Morate priznati da je ideja jako dobra. Siguran sam da se i u vašoj okolini može naći sličnih ideja — podržati lokalnog zanatliju, prodavnicu, inicijativu… Ono što ostaje nejasno, razjasnio je Džon Harington:

Dejvid je u pravu, taj blog nikada neće unajmiti profesionalnog fotografa. Prvo, da je Dejvid hteo da napravi neke sjajne portrete kuvara, ili da je hteo da uđe u fotografiju hrane, mogao je da kontaktira kuvare i restorane i da ih pita da uradi njihove portrete. Kada bi ga pitali “Za šta?”, a on odgovori “Zato što ja to želim”, kuvar neće baš pustiti nekog tipa sa rasvetom i opremom da mu uzima dragoceno vreme, samo zato što on tako želi.

Kuvar će reći “OK, ali želim i ja da te fotografije koristim za sebe”, što bi u početku možda i zvučalo u redu, ali ono što on zapravo govori je “OK, ali za uzvrat želim te fotografije da koristim na svom sajtu, u brošurama, meniju i na reklamama”, i tada to već ne zvuči dobro.

Ako bi Dejvid kontaktirao autora bloga i ponudio da fotografiše ono o čemu on piše (besplatno), onda bi kuvar dobio nešto (publicitet), autor bloga bi dobio fotografije besplatno, a Dejvid iskustvo i svež materijal za portfolio. Loša okolnost je ta što bi, u slučaju da autor bloga postane urednik nekog časopisa o hrani, sada mislio da je fotografija besplatna.

Dakle, to su dva različita načina da se urade fotografije kuvara u restoranu, s tim što je jedan na korist, a drugi na štetu fotografa. Ako bi fotograf direktno otišao kod kuvara, ovaj bi (verovatno) hteo te fotografije upotrebiti u komercijalnu svrhu. Fotograf radi za džabe, kuvar profitira. Drugi način je preko autora bloga. Kuvar ne koristi u komercijalne svrhe, autor bloga osveži izgled svojih članaka, a fotograf dobije svež portfolio. Doduše, ako autor bloga na svojim stranicama ima dosta reklamnog prostora (koji opet, dobija i zbog lepših fotografija), trebalo bi razmisliti o procentu.

Kada raditi besplatno?

Ovo pitanje se samo po sebi nameće. Nije lako reći, jer se radi o bitnim stvarima – novcu, ugledu, portfoliu… Ono što uvek morate imati u vidu je korist. Ako neko vas zove i traži da radite bez honorara, tražite adekvatnu i realnu nadoknadu. Mali potpis ispod fotografije to u velikoj većini slučajeva nije. Možete dostaviti kompletan račun za uslugu, i onda u toj vrednosti tražiti nadoknadu (ako je račun npr. 800 evra, onda svakako zaslužujete više od malog potpisa u katalogu). A ako radite neki svoj projekat kojim biste dopunili svoj portfolio (što svakako preporučujem što češće), onda se pazite kako će vaše fotografije biti korišćene. Iako deluje logično da ih klijent dobije “na korišćenje”, morate definisati tačnu krajnju namenu. Besplatnim radom možete dobiti nečiju naklonost, ali je diskutabilno kakvu.

Ako na primer, lokalnom kafiću besplatno uradite fotografije – ambijent, hrana i piće itd – sa planom da će vas oni kasnije zvati da svakog petka fotografišete njihove žurke, verovatno će se desiti da će vam ponuditi nisku cenu, ili opet tražiti besplatno. Zato svaki put kad radite besplatno, a to ne bi trebalo da bude često, napomenite cenu svoje usluge, i da za sledeći anganžman očekujete regularan honorar.

Udruživanje sa prijateljima je jako korisno za početak. Recimo, vaša drugarica je modni dizajner ili kostimograf (npr. student). Oni prave sjajne stvari, do kojih vi inače ne možete doći. Ukoliko nemate plaćenog posla, i u portfoliu nemate neki tip modnog brend kataloga, ovo je dobra prilika. Zajedno smislite dobar koncept (imate svu slobodu, što je prava retkost) i uradite nešto na šta biste dugo čekali u komercijalnom poslu. Njoj ćete pomoći, ali i sebi. Naravno, nemojte ovako raditi u nedogled. Kada ona počne da prodaje svoje modele, i vi prodajte svoje fotografije.

Zaključak

Prednost besplatnog rada je u tome što možete lakše dobiti pristup određenim ljudima i mestima. Tako možete osvežiti vaš portfolio upravo onim projektima koje biste inače hteli da radite za novac, što vam daje prednost nad drugim fotografima kojima je portfolio prepunjen “daily job” fotografijama. Pri besplatnom radu morate biti oprezni, jer možete lako biti iskorišćeni. Vaša dobra volja da radite besplatno, a nečija dobra volja da na tome zaradi. Kad god jedan profitira, mora i drugi. Takođe, veliki problem besplatnog rada je u tome što će vas klijent uvek posmatrati kao “besplatnog” ili u najbolju ruku “jeftinog” fotografa, ali ne samo to — biće ubeđen da za dobru fotografiju ne mora (uopšte) da plati! A to se vraća kao bumerang.

Priča o besplatnom radu je vrlo opširna. Voleo bih da svako ko ima iskustva sa ovim stvarima doda i svoje mišljenje u komentare, da bi i ovaj članak bio potpuniji.

Literatura

Pošto su diskusije na stranim blogovima poprilično dugačke za prepričavanje, ja bih vam savetovao da ih, ako ste zainteresovani za ovu temu, pročitate redom.

Chase Jarvis: Will work For Free?

David Hobby (Strobist): Four reasons to consider working for free

John Harrington (Photo Business): Working for free

Matt Brown: Free is killing me!

Michelle Goodman: When to work for nothing?

Related posts:

1. Fotografija i istina 2: Ko to tamo menja?
2. Estetika fotografije političkih plakata
3. O fotografiji i umetnosti [Valter Benjamin]

Evo primera!

Ideja za ovaj tekst mi je sinula čitajući blog jednog urednika fotografije, u kome prikazuje knjige Erik Almasa koje je pravio u toku 11 godina napornog rada. Ovde nažalost ne mogu da “umetnem” Google prezentaciju, ali zato možete da klikćete linkove, jedan po jedan (nemojte da vas mrzi):

Jasno možete videti kako se Erik razvijao tokom godina. Postoji neki opšti stil koji se prepoznaje u svim knjigama, a možda je i najzapaženiji razvoj njegovih retuš-sposobnosti, pa tako kasnije pravi vrlo kompleksne montaže. Bez obzira na njih, on i dalje zadržava jednostavne i jake portrete i aktove.

Kako napraviti knjigu?

Ukoliko ne znate kako se radi prelom knjige, ako ne poznajete InDesign ili QuarkXPress, ako nemate percepciju o tome kako je najbolje fotografije aranžirati na stranicu knjige, možda je najbolje da unajmite grafičkog dizajnera. Možete i sami da probate, ali računajte na to da će vam ta knjiga trajati godinama, a u slučaju portfolio-knjige, da će ostaviti pozitivan ili negativan utisak o vašim fotografijama kod vašeg klijenta. Dakle — nije svejedno kako se one slože u knjigu, nemojte misliti da su vaše odlične fotografije dovoljne same po sebi.

Fotografije u knjizi moraju imati drugačiju dramaturgiju od fotografija u foto-albumu. Dok je foto-album samo skup fotografija koje se ređaju jedne za drugom, u pravoj fotografskoj knjizi se mora znati zašto se počinje sa jednom, a završava sa drugom fotografijom. Zašto je knjiga određene veličine i formata. Zašto je tvrd a zašto mek povez? Tanak ili deblji papir, crna ili bela pozadina, bez rama ili sa velikim ramom? Sve zavisi od toga kakvu poruku želite da pošaljete.

Tako možete videti velike knjige u kojima su male fotografije, možete videti više manjih fotografija poređanih na jednu stranu ili suprotno — jedna koja zauzima celu stranu, bez margine. Bitno je napraviti dinamičnu knjigu u kojoj neće biti dominantan dosadni šablon, a da opet postoji izvesna uređenost kako knjiga ne bi bila suviše haotična.

Nemojte da vas sve ovo uplaši i odvrati od pravljenja knjige.
Za one koji vole hand-made stvari, možete i ručno napraviti knjigu. Na papir po vašem izboru zalepite vaše (ručno rađene?) fotografije, pa sve spojite sa alkama, debelim koncem, lepkom ili nečim trećim. Ali računajte na tiraž od minimum 10 primeraka (za vašu arhivu, prijatelje, partnere…).

Bibliofilsko izdanje — pravi fetiš

Bibliofilija je ljubav prema čitanju i sakupljanju knjiga. Bibliofilsko izdanje je uglavnom izdanje u malo primeraka, namenjeno ljubiteljima knjiga. Vaša fotografska knjiga urađena u 10-20 primeraka, numerisana i potpisana, ima veliku vrednost. Prvo, onda predstavlja sažet period vašeg fotografskog razvoja — po vašem izboru. Drugo, štampana je u malom tiražu, što joj već u startu daje na vrednosti, a već kroz nekoliko godina da i ne pominjemo. I treće, ako se potrudite — ručnu izradu ili doradu!

Da li vam na pamet pada bolji način da se promovišete kod uglednog klijenta, ili lepši način da obradujete prijatelja? Naravno da ne.

Troškovi izrade

Izrada fotografskih knjiga nije besplatna, a ni jeftina. U zavisnosti od izbora formata, papira, broja strana, štamparije, dorade, knjigovesca i ostalih usluga, vaša gotova knjiga može koštati od 20 do 50 evra. Ali nemojte štedeti! To je knjiga koju ćete raditi jednom u dve, tri ili četiri godine. To je knjiga koja će vašeg klijenta “oduvati sa stolice” (na našim prostorima gotovo da nema fotografa sa štampanim portfoliom, pa je ovo odlična prilika da se izdignete iz mase!), a vašim prijateljima biti jedan od omiljenih poklona — ikad! To je i knjiga koja će trajati godinama, decenijama ako je čuvate. I već za par meseci će vam biti potpuno svejedno da li ste tiraž platili 200 ili 500 evra.

Nemojte štedeti! Loša štampa će vam upropastiti ceo tiraž. Loša dorada, i jeftin knjigovezac takođe. Pre ulaska u izradu knjige, obavezno se posavetujte sa nekim ko ima iskustva sa štampom, prelomom i povezivanjem knjiga.

Ne budite lenji!

Potrebno je neko vreme da se knjiga dovede do gotovog proizvoda. Ali kada u rukama budete držali svoje “čedo”, sve će se isplatiti. Ne budite lenji.

Related posts:

1. Fotografija: kritički uvod [Liz Wels]
2. Estetika fotografije [Fransoa Sulaž]
3. O fotografiji i umetnosti [Valter Benjamin]