foto: Aleksa M. Trbović

Ovde su pre svega prikazani slikovni kvaliteti gradskih ambijenata, ali ne toliko kroz tehničke osobine fotografskog medija koji realistički svedoči “ovde i sada”, nego kroz estetske osobenosti različitih autorskih rukopisa.

Pročitajte i tekst kustosa Gorana Malića o izložbi “nove slike Beograda.”

Related posts:

1. Izazovi nove ulične fotografije
2. Praktični saveti za vođenje kolektiva
3. Rad na dokumentarnom projektu – dnevnik Donald Webera

Fot-Ka je fotografsko-izviđački kamp koji se od 5-15. jula 2010. godine održava u selu Ždrelo kod Petrovca na Mlavi. Osnovu kampa čini radionica pod nazivom „Život sela: fotografija i savremeni seoski motivi.“ Cilj radionice je da ukaže na stereotipsko prikazivanje sela i da motiviše fotografe da se bave savremenim, aktuelnim seoskim motivima. Radionica podrazumeva teorijska predavanja, debate, razgovor sa etnologom, praktičan rad na terenu, uredništvo u fotografiji i obradu fotografije.

Više o ideji koja stoji iza radionice možete pročitati u prethodnim člancima: Radionica na temu savremene seoske fotografije i Novi seoski motivi.

Kompletan program možete preuzeti ovde:

Broj učesnika je ograničen na dvadeset. Cena je 6.000 dinara, što uključuje: šatorski smeštaj, hranu, zdravstveno osiguranje i prevoz od grada Petrovca na Mlavi. Sva pitanja vezana za program možete poslati meni, a prijavni formular i ostala tehnička pitanja uputite načelnici kampa Tanji Mikić na tamikic [at] gmail [.] com.

Kratke informacije i vesti uživo sa kampa moći ćete da pratite na Fejsbuk stranici Svetle Komore.

Samo bih napomenuo da se radi o šatorskom smeštaju (hrana i kupatilo u zgradi izviđača) i da prednost imaju mladi do 25 godina.

Related posts:

1. Novi seoski motivi?
2. Radionica na temu savremene seoske fotografije
3. Fotografija u izlogu: Nicola’s

U svom tekstu Novi seoski motivi objasnio sam zašto mi je muka kada gledam u kom pravcu se „neguje“ fotografija sela: promovišu se stereotipi o selu, (stara baba koja živi sama, čobanin, kuće u raspadanju i sl.) često i kič obrada fotografije i nikada nema ozbiljne debate o tome šta se na selu zaista dešava i koja je naša uloga kao fotografa. Očito izbegavanje savremenog, sa povremenim naivnim, jeftinim štosevima na temu staro-novo. Odsustvo bilo kakvog smisla, povoda ili ovozemaljskog konteksta pokušava se nadomestiti nasilnom obradom fotografije i nasilno biranim motivima. (naborana baba tužnog izraza, iza nje mrak a sija samo fotografija njenog pokojnog muža)

Kao što je i Milan Živković jedne godine lepo primetio u časopisu ReFoto, izložba fotografija na najvećem konkursu koji se bavi životom sela izgleda kao da ju je napravila jedna osoba. Kliše čobanina u jednom delu kadra, a stado ovaca u drugom širio se kao grip, a o dramatičnoj crno-beloj obradi i ne treba posebno pričati. Ali zašto se čuditi? Organizatori nisu imali snage, volje ili znanja da tu nit prekinu, pa se svake godine problem uvećavao – sve veći broj istih fotografija koje koriste oprobane formule za dobijanje nagrada.

Postoje i argumenti da su to amateri, i da oni to rade eto da bi se družili, i iz čiste neke laičke ljubavi prema fotografiji, pa onda to navodno ne treba mešati sa „profesionalcima“ koji su zaduženi da rade „ozbiljne stvari.“ To je vrlo plitak argument koji samo opravdava nečiju nevolju, neznanje i neangažovanost. Svako ko voli selo najpre ima odgovornost prema sebi da kvalitetnije učestvuje u reprezentovanju sela. Nema to veze ni sa fotografijom – svi mi moramo naučiti da bolje razumemo svet oko nas i da kvalitetnije „komuniciramo“ s njim.

Pejzaž sa bakom i stadom ovaca je klasična stereotipska slika sela. Ona selo pozicionira kao idiličnu simbiozu prirode, čistoće, tradicije i primitivnosti. Dovoljno je egzotično da nam dopusti da se identifikujemo sa motivom a da pritom uvek možemo da ga „savladamo.“ To je slika koja je pripremljena za „gradsku“ publiku, i nikada se ne konfrontira toliko da ne bude prihvaćena. (foto: Darko Stanimirović)

Далтон и Марина: Verski turizam je sastavni deo razvoja sela, barem ga tako često promovišu. Fotografisanje crkvenih objekata se uglavnom svodi na prosto reprodukovanje arhitekture, uglavnom sa solidnom dozom (straho)poštovanja. Međutim, ništa nas ne sprečava da, ukoliko to želimo, pažnju usmerimo na manifestaciju verskog turizma, na sujeverje, paganizam, komercijalizaciju, opšte „srbovanje“ religijom pažljivo izmešano s nacionalizmom. Šta uostalom Crkva predstavlja ljudima sa sela, a šta npr. verskim turistima ili građanima? Ko je Далтон a ko Marina?  (foto: Darko Stanimirović; zid kapele pored jednog manastira na Homoljskim planinama)

Međutim, koliko god ja ubedljiv bio sa argumentima, dobro znam da neću mnogo toga promeniti. I dalje se radi o članku sa kojim će se neko složiti, a neko možda i neće. A ostaje i mnogo toga nedorečeno, mnogo toga mora da se ispita i u praksi.

Radionica

Baraka u kojoj je smešten Odred izviđača Mlava, organizator godišnje smotre izviđača i fotografsko-izviđačkog kampa FotKa.

Sve to bi trebalo da se makar pokuša ispraviti na delu – u okviru radionice o savremenoj seoskoj fotografiji, onoj koja se trudi da ispita današnje okolnosti, probleme i ideje koje postoje na selu ili utiču na selo, ali i da napravi jedan oštar presek stanja fotografije na tom polju.

Oduvek sam želeo da napravim takvu radionicu, a sada će se napokon to i desiti. Naime, Odred izviđača Mlava, na čelu sa Aleksandrom Jankovićem pozvao me je da osmislim program prvog fotografsko-izviđačkog kampa koji će se u julu održati paralelno sa godišnjim taborom izviđača. Pod nazivom FotKa, kamp će ugostiti do 20 mladih učesnika, a traje čitavih deset dana. Pored gostujućih predavača koji će pričati o različitim aspektima fotografije, osnovu će činiti radionica Život sela: fotografija i savremeni seoski motivi.

Program još nisam završio, pa bih voleo da čujem predloge i opšte utiske. Da li mislite da je potrebna, da li biste učestvovali i sl.

Trenutno, mogu reći da će se sastojati iz četiri celine: teorijska predavanja, fotografisanje, uredništvo u fotografiji, obrada fotografije. Potvrđeno je i predavanje etnologa koji je aktivan na tom prostoru, kao i jednog novinara. Sve to bi, zajedno sa specifičnom atmosferom izviđačkog kampa, u kome će biti do 70 mladih izviđača iz zemlje i sveta, trebalo da bude deset dana pametno iskorišćenih. Radionica je otvorena za mlade do 25 godina, a kao i za sve učesnike kampa, plaća se 6.000 dinara. (što za deset dana uključuje smeštaj u šatorima, hranu, zdravstveno osiguranje i prevoz od sela do kampa)

Zvaničan poziv sa svim detaljima očekujte sledeće nedelje.

Related posts:

1. Poziv za učešće u radionici “Život sela: fotografija i savremeni seoski motivi”
2. Za filozofiju fotografije [Vilem Fluser]
3. Semiološka analiza fotografije

Kolektiv je vrlo jednostavan oblik udruživanja – grupa koja na jednom mestu prikazuje radove različitih fotografa. Svaki od njih predstavi svoj portfolio, i ostavi kontakt telefon i e-mail. S obzirom da je na sajtu veći broj različitih fotografija, on će privući veću publiku nego što što bi to uradio sajt svakog fotografa pojedinačno. Sa druge strane, kooperativ je grupa koja pored prezentacije i funkcioniše zajedno – zajedno se promoviše, deli budžet, ima zajedničke projekte itd.

foto: Darko Stanimirović / Belgrade Raw

Koncept

Osovina koja će celu grupu održavati stabilnom, a i pomoći u „brendingu“ jeste ideja oko koje su se fotografi okupili. Zašto ste tu, zašto baš vi, zašto baš takve fotografije, zašto tako prezentovane? Sve to mora biti jasno posetiocu, bilo kroz fotografije, bilo kroz tekstualno objašnjenje. To nikako ne može biti „dobre fotografije,“ (podrazumeva se da su dobre) već mora imati šire značenje. A pošto vaša ciljna grupa nisu drugi fotografi, morate imati ideju koja će privući upravo tu ciljnu grupu.

Na primer, želite da okupite fotografe koji se u Srbiji bave pejzažima. Šta je koncept, lepi pejzaži? Može, ali bolje je biti jasniji. Fokusiranjem gubite jedan deo publike, ali zato mnogo jače privlačite onaj drugi. Umesto da koncept bude „lepi pejzaži,“ može biti „prirodne lepote Srbije.“ Tako, umesto da privučete samo ljubitelje pejzažne fotografije, sada ste zgrabili i turiste, i turističke organizacije, i predsednike opština, a verovatno i deo dijaspore. Naravno, da bi to funkcionisalo, ne možete fotografisati svako lepo drvo u jutarnjoj magli – morate birati „konkretne“ prirodne lepote i tako ih i predstavljati.

Koncept se po volji može dalje sužavati – ravnice Srbije, sela Vojvodine, šume i planine. I koliko god koncept delovao usko, kada malo razmislite postoji cela lepeza mogućnosti za fotografisanje, prezentaciju, promociju i prodaju fotografija.

I ne zadržavajte se samo na standardnoj fotografskoj kategorizaciji (portret, pejzaž, makro), okupite se oko neke apstraktnije ideje – urbano, ekologija, tranzicija, mladost… bilo šta što vas zanima u širem smislu. Tada imate i veću slobodu u izboru i prezentaciji fotografije, i koncept deluje mnogo ozbiljnije i „pametnije.“

Belgrade Raw kolektiv sam osnovao kako bih objedinio beogradske ulične fotografe. Koncept „drugačijeg“ prikazivanja grada u kome živimo može delovati prilično usko – dokle je uopšte moguće pronalaziti zanimljive fotografije unutar jednog grada, i to od strane čak pet fotografa? Moguće je itekako, naročito kada svi fotografi imaju različitu fotografsku „pozadinu“ i potpuno različit senzibilitet – od mekog, precizno organizovanog do potpuno slobodnog i gotovo anarhičnog. Što se tiče tema koje fotografišemo, neverovatno je zapravo koliko toga o (našem) gradu nije do sada prikazano. I uvek se rađaju nove priče. Na gornjoj fotografiji vidimo scenu iseljavanja romskog naselja kod novobeogradskog buvljaka. Dok bi se moglo reći da je njihovim iseljenjem ta priča završena, ona možda nije još ni počela, ako posmatramo njihov nov život. U zavisnosti od toga koliko duboko „kopamo,“ samo na osnovu jednog motiva možemo ispričati nekoliko različitih priča, a pet fotografa će to još uraditi na pet različitih načina.

Mogu reći i da smo upravo zbog ovako konkretnog, suženog koncepta, već imali nekoliko vrlo zanimljivih ponuda i pozitivne komentare od mnogih „ovde i preko.“ Nije to zato što smo mi „najbolji,“ već zato što smo pronašli publiku koja se identifikovala sa konceptom.

Zato se nemojte plašiti uskog profilisanja koncepta kolektiva – uz malo mašte i truda, ideje se uvek mogu granati u beskraj, i publike će uvek biti, a danas je uz Internet nije tako teško pronaći.

Više od fotografije

Greška koju mnogi fotografi prave jeste da se zaustavljaju na fotografiji, a ona zapravo još uvek nije gotov proizvod, tek je treba primeniti. Klasične fotografske izložbe nisu više toliko efektan način za promociju, i nikako ih ne treba smatrati vrhuncem. Kao grupa sa jasnim konceptom i fokusiranom ciljnom grupom, imate svu slobodu da smišljate bezbroj različitih akcija i „proizvoda“ od vaših fotografija. Učestvovanje na tematskim sajmovima, festivalima i vašarima, saradnja sa časopisima, štamparijama, učestvovanje u raznim aktivnostima, npr. akcija očuvanja životne okoline i slično.

Kroz različite aktivnosti širite krug ljudi koji će biti zainteresovan i za vaše fotografije. To ne smeju biti samo ljubitelji fotografije, već i svi ljubitelji onoga što fotografišete. Fotografiju pejzaža, biljaka ili životinja povežite sa naučnicima, prirodnjacima ili turistima; urbanu gradsku fotografiju povežite sa „lifestyle“ magazinima ili sajtovima, turističkim savezima i klubovima. Iznesite je na ulice, na fasade, u autobuse. Ako se bavite dokumentarnom fotografijom, možete se povezati i sa studentima žurnalistike, ili naučnicima koji rade na nekom istraživanju. Sarađujte na obostranu korist, pa će i fotografija stići do šire publike, a zajednički rad izgledati daleko ozbiljniji.

A ako vam se čini da u zemlji nema dovoljno „kanala“ za vašu fotografiju, nije problem povezati se i sa pojedincima, organizacijama i institucijama u regionu i šire. Oni će itekako biti zainteresovani da vide zanimljive projekte lokalnih fotografa.

U okviru Belgrade Raw-a, razmišljali smo kako da ponudimo više od prosto odštampane fotografije, i više od slike na veb-stranici. Koncept ulične i alternativne fotografije nam lično ne odgovara primenjen u galeriji (uramljeno, okačeno na zid) ali zato je svaka druga „gerilska“ forma izlaganja dobrodošla – intervencija na ulici, u prostoru, nalepnice po gradu, stona knjiga za klubove ili slično. Neke od tih su već primenjene, a neke su u procesu izrade. Na te načine mi fotografiju oživljavamo više puta, i publiku animiramo sa više različitih strana.

Infrastruktura

Izgradnja mreže ljudi koji znaju za vaše radove i redovno ih prate je jako bitna ako želite da grupa zaživi. Nije bitno da imate deset hiljada fanova na Fejsbuku, ali je bitno da doprete baš do one publike koja će čvrsto stati uz vas, jer će vam upravo oni pomoći da napredujete dalje. Proces izgradnje mreže kontakata nije laka stvar i zahteva neko vreme. Uostalom, najveća prednost tradicionalnih agencija i organizacija je upravo njihova „infrastruktura“ koju sada morate sami izgraditi. Ali ne brinite, u ovom slučaju ste u prednosti jer možete precizno birati kuda će vaši radovi ići, ka kojoj ciljnoj grupi.

Savet za sticanje vernih „fanova“ jeste da se upustite u direktnu konverzaciju sa njima. Pitajte ih za komentar, pričajte preko e-pošte, razmenjujte ideje. Pustite ih da budu deo procesa, na obostranu korist. Pored „fanova“ na Internetu, pričajte i uživo sa ljudima o vašoj grupi. A kada steknete određen broj „sledbenika,“ morate ih zadržati.

Zato je bitno biti redovan. Aktivnom grupom se smatra ona koja često osvežava svoj portfolio. Sadržaj možete podeliti na više kategorija: stalne informacije o aktivnosti grupe (Tviter, Fejsbuk), redovan sadržaj (nove fotografije, blog) i povremeni sadržaj (širi projekti i aktivnosti).

Publiku je bitno stalno držati budnom, a redovnim sadržajem (otprilike na svakih nedelju dana) ćete to najbolje uspeti. Po povremenim sadržajima, kao što su npr. izložbe i publikacije, publika će videti da se grupa jasno razvija u određenom smeru, a i to je prilika da stvorite mnogo značajnije kontakte. Ovom raznovrsnošću sadržaja stvorićete dinamičan brend, što vam lako može pomoći da se uzdignete i iznad nekih „velikih igrača.“ (kojih doduše, ovde i nema mnogo)

Projekti

Kolekcija dobrih fotografija, čak i kada ih spaja zanimljiv koncept, ume da dosadi. Ne samo publici, već i fotografima. Rad na sopstvenim projektima ima mnogo prednosti: podstiče analitički, studiozni rad, što svakako dovodi do kvalitetnijih fotografija; održava grupu zajedno, jer postoji nešto čime će se članovi baviti na duže staze; povećava ugled grupe, što će itekako pomoći prilikom komunikacije sa većim institucijama i organizacijama.

Na primer, ako vaš kolektiv okuplja fotografe-ljubitelje prirode, učestvujte u akcijama raznih „zelenih“ grupa. Povežite se sa biolozima i ekolozima. Koje su to ugrožene biljne i životinjske vrste u zemlji? Fotografišite ih. Koji su to industrijski projekti u zemlji, pogotovo oni o kojima se ne priča, a koji ugrožavaju eko-sistem? Fotografišite. Nemojte samo postaviti vaše najbolje pejzaže i makro snimke – angažujte se oko tema koje će zanimati širu publiku, i budite aktuelni.

Projekti takođe ne moraju samo da znače fotografisanje, već i prezentaciju vaših radova. Projekat može biti izložba, instalacija, štampana knjiga, plakati, „gerilska“ kampanja ili slično. Tu naročito postoji mnogo načina na koje iste fotografije mogu da se primene u različito vreme, na različitom mestu, i akcenat svakako treba biti na nečemu novom. (makar za naše uslove novom)

Za ozbiljnije projekte dobro je da se povežete i sa producentima, ili menadžerima u kulturi, jer su oni karika koja će vas na pravi način spojiti sa institucijama i pomoći vam da se projekat ostvari. Nikako ne treba biti „sam svoj majstor“ za sve aspekte funkcionisanja kolektiva, jer će to otežati posao svakome od vas, i umanjiti produktivnost u onome u čemu ste najbolji – fotografiji.

Nemojte biti od onih koji „biznis“ shvataju kao ružnu reč – u fotografiji biznis znači da ćete imati dovoljno resursa da fotografiju predstavite onako kako vi želite. Kao grupa autora, Belgrade Raw nikada ne bi ni zakucao na vrata onih koji donose bitnije odluke u ovom gradu; međutim, sa sposobnim producentom, koji je našu ideju umeo da upakuje u projekat i da je u pravo vreme ponudi pravim ljudima, ona postaje živa stvar. Fotografi generalno imaju veliki problem kada izbegavaju poslovne poteze i kontakte sa poslovnim ljudima, i tada obično možete čuti „ma to je nemoguće; niko to ne bi platio; kome to treba“ i slično.

Finansiranje

Tačno, postoje stvari koje će se teže, ali i stvari koje će se lakše plasirati. I ovde se može primeniti stari sistem – komercijalne stvari se rade kako bi finansirale ne-komercijalne. Čak i ako vas ne zanima finansijski profit, bitno je da imate budžet kako biste mogli da realizujete svoje projekte. To se može ostvariti i preko raznih državnih i privatnih fondova i konkursa. Većina velikih gradova i opština ima godišnje konkurse na koje možete konkurisati sa pripremljenim projektima, i dobiti solidan budžet da ga ostvarite. Tu itekako važi pravilo da projekat ne sme biti samo vaš lični promotivni, već i da mora imati nekog značaja za širu javnost. To je i još jedan razlog da razmišljate o širem značaju vašeg rada, tako da neko sa strane poželi da vam pomogne. (štamparija, ministarstvo, NVO itd)

Bez obzira na to kakav kolektiv želite da napravite – komercijalni ili ne – znajte da je upravo na vama da stalno pomerate granice fotografije, i u produkciji i u njenoj komunikaciji sa publikom. Ne samo što će vas publika tako lakše prihvatiti, već tako učestvujete i u stvaranju „savremene“ fotografske scene.

Related posts:

1. Šta utiče na vašu zaradu u fotografiji?
2. Fotografski kolektivi – svi za jednog, jedan za sve!
3. Mikro-sajtovi: kvalitetnije brendiranje portfolia

U poslednjem izdanju Interview magazina, editorijal sa kanadskim modelom, Dariom Werbowy, prikazuje je kako u zanosu uživa u noćnom klubu prepunom crnaca i crnkinja. Sva tela se međusobno prepliću, sa očigledno velikom dozom seksipila, dima i ulja. Daria se jasno ističe, kao jedina belkinja ali povremeno i drugačijom odećom.

Nakon objavljivanja editorijala, nekoliko sajtova i blogera, poput Rafinery 29, Styleite i Fashin komentarisali su rasističku atmosferu u kojoj belkinja uživa među anonimnim crncima koje su neki komentatori opisali kao „blackcessories“ i „props.“

Na Refinery 29, Connie Wang kaže:

Počevši od razlike u odeći (Darijine nebeske, anđeoske haljine, dok su ostali u mrežastim i kožnim stvarima), do govora tela (mlitava, ali super-seksi Daria je u fokusu, dok su ostali skoro kao rekviziti), cela serija ima krajnje rasističku atmosferu koju ne možemo ignorisati uprkos sjajnoj art direkciji.

(veće fotografije ovde)

Međutim, teško je ne primetiti površno korišćenje jakih reči kao što je rasizam. Izgleda su mnogi toliko „zabrinuti“ za rasnu jednakost, da kad god se pojave crnci i belci (ali nekako, manje kada se pojave npr. kinez i belac) svi potežu za time, kao u neku odbranu savremenih vrednosti. Rasizam je, generalno rečeno, ideja o superiornosti jedne rase nad drugom. Tako se pripadnici jedne rase smatraju boljim ili lošijim, sposobnijim ili nesposobnijim. Darijina opijenost, skoro nadrogiranost, kao i očigledno uživanje svih koji su oko nje ne govori o rasnoj diskriminaciji. Ona ne dominira, čak se može reći da je „potčinjena“ i prepuštena volji crnaca.

Na sajtu Fashion Bomb, Kler lepo zapaža:

Uprkos [Darijinim] očajničkim naporima, jasno je: žurka je njihova, a ona je samo devojka koja je zalutala i naslonila se na kola, raširenih nogu.

Moglo bi se reći da se ceo editorijal „igra“ sa motivima rase, kao i da nije odoleo izvesnim stereotipima – sjajno razvijeni crnci koji, poput nekog plemena uživaju u prljavim i zadimljenim noćnim klubovima – ali je teško da se radi o rasizmu u svom pravom obliku. Kontrast između jedne belkinje i velikog broja crnaca je zanimljiv, vizuelno atraktivan, i najpre zabavan, jer ona nije došla kao robovlasnik. Ona ne kontroliše situaciju, što bi moralo biti polazište za bilo kakve rasističke pretpostavke.

Pogledajte i ovaj kratak klip sa snimanja editorijala:

Slične fotografije, koje se takođe poigravaju sa sličnim motivima, već su prošle talas kritike i komentara. Radi se o fotografijama Gisele Bundchen, a diskusiju možete početi ovde i ovde.

A za kraj ne postoji bolji primer od reklamnih fotografija Benettona koje je radio čuveni Oliviero Toscani, majstor kontraverzi i skandala, a naročito je voleo da se igra sa rasističkim motivima. (ovaj plakat je aluzija na crnkinje robove koje su dojile bebe svojih gospodara. Odsustvo lika žene je potčinjava potrebama belaca.)

Imate li vi neki komentar?

Related posts:

1. Poziv za učešće u radionici “Život sela: fotografija i savremeni seoski motivi”
2. Radionica na temu savremene seoske fotografije
3. Rad na dokumentarnom projektu – dnevnik Donald Webera

Hrabar potez žirija da zauzme drastično drugačiji smer, i podrži fotografe koji se „van radnog vremena“ bave beleženjem ličnih i kolektivnih sudbina, neminovno dovodi do pitanja koje se svuda u svetu nameće: koja je nova uloga dokumentarnog fotografa, u trenutku kada se mediji, ali i potrebe i navike potrošača drastično menjaju? Pojava „građanskog izveštavanja“ i drugih oblika masovne produkcije informativnog sadržaja koji pored proste, suve informacije ne pretenduju na bilo kakav drugi kvalitet, u svetu je dokumentarnom fotografu nametnula još veću odgovornost. Pored čuvenih šest novinarskih pitanja, pa često i umesto njih, dokumentarni fotograf danas mora ponuditi bogatiji i „pametniji“ sadržaj. Pre svega mora imati glavnu ulogu u izgradnji priče, umesto da bude pasivni posmatrač sa distance.

U tom smislu je ovakav „prelom“ sa izborom pobedničkih fotografija pozitivan, jer pokazuje ono najosnovnije – da postoji potencijal za razvijanje angažovane dokumentarne fotografije u Srbiji. Pokazuje da postoje fotografi koji su spremni da se posvete beleženju života koji ih okružuje, i priča za koje oni, a ne njihovi urednici ili direktori, smatraju da su bitne.

Nažalost, dominacija ovakvih ličnih projekata i angažmana ostavlja jednu veliku prazninu, a to su aktuelni događaji koji grade medijsku sliku u Srbiji. Nismo videli ozbiljnu reportažu o smrti Patrijarha Pavla, koja se može prikazati mnogo šire i kompleksnije od samo jedne sahrane. Stravično ubistvo Tatona u centru grada moglo je da se uzme kao samo jedan deo priče, možda kao kulminacija nekoliko izuzetno napetih nedelja u Beogradu skoncentrisanih oko Povorke ponosa. Bilo je sigurno još manjih priča koje su možda „pokrivene“ ali im nije data pažnja i vreme, i posmatrane su isključivo kao „dnevni zadaci.“

Pored ovog prikaza fotografija, uskoro će biti objavljen i intervju sa Donald Weberom, fotografom agencije VII i članom ovogodišnjeg žirija. Sa njim sam pričao i o njegovom opštem utisku o dokumentarnoj fotografiji u Srbiji, s obzirom da je u tri navrata pogledao najveći deo radova dokumentarnih fotografa.

Obrazloženje žirija za dodelu glavne nagrade:

Autorka izraženog stava kombinacijom boja i kompozicije gradi vizuelni narativ koji svojom univerzalnošću, simboličkim prisustvom članova porodice, nadilazi uslove i prostor. Fotografija tretira i opstanak opšteg koncepta porodice, ali i borbu za realan opstanak porodice, važnu u svim vremenima i uslovima. Izbegavajući stereotip grupnog porodičnog portreta, autorka otvara polje individualnog tumačenja odnosa žene i muškarca.

Nagrade:

Glavna nagrada: Sanja Knežević, za fotografiju Par
Blic vest: Aleksandar Stanković, za fotografiju Nesvestica
Fotoilustracija: Saša Čolić, za fotografiju Pursuit For Justice
Portret: Nemanja Pančić, za fotografiju Neutešna majka
Portret reportaža: Marko Risović, za reportažu Legionar
Sport reportaža: Nemanja Pančić, za reportažu Borilački duh
Umetnost: Luka Knežević-Strika za fotografiju Kid’s Patch
Umetnost reportaža: Marko Risović za reportažu Cirkus
Vest: Matt Lutton: za fotografiju Smrt Patrijarha Pavla
Vest reportaža: Nebojša Marković za reportažu Brđani
Život reportaža: Nemanja Jovanović za reportažu Štajga
Specijalno priznanje žirija: Darko Stanimirović za reportažu Dan pre iseljenja

Žiri:

Branimir Karanović, profesor fotografije na Fakultetu primenjenih umetnosti
Aleksandar kelić, član ULUPUDS
Dalibor Danilović, fotograf
Donald Weber, fotograf agencije Vll
Zvezdan Mančić, Predsednik Asocijacije medijskih fotografa Srbije

Nagrađene fotografije

Glavna nagrada: Par – Sanja Knežević / slobodni fotograf

Fotoilustracija: Pursuit For Justice – Saša Čolić / slobodni fotograf

Portret: Neutešna majka – Nemanja Pančić

Blic vest: Nesvestica – Aleksandar Stanković

Vest: Smrt patrijarha Pavla – Matt Lutton

Umetnost: Kid’s patch – Luka Knežević-Strika / Belgrade Raw

Reportaže

Sport reportaža: Borilački duh – Nemanja Pančić

Umetnost reportaža: Cirkus – Marko Risović / www.nadlanu.com

Srbija, 2009. Cirkus je zatvorena struktura sa svojim pravilima i svakodnevnim aktivnostima. Živeći kao savremeni nomadi, članovi cirkuskih trupa su upućeni jedni na druge. Za ljude izvan tog kruga, veoma je teško da dobiju pristup svakodnevnom životu i hijerarhiji koja vlada unutar cirkusa. Pravila, aktivnosti i veštine prenose se sa kolena na koleno, pa nije retko da u cirkusu u istom trenutku budu i po tri generacije iz iste porodice. Jedina izvesnost ovakvog života je da se cirkus stalno kreće u potrazi za novom publikom kojoj će prikazati samo onaj deo svog sveta koji zablista pod svetlima cirkuske šatre.

Život reportaža: Štajga – Nemanja Jovanović

Štajga je glavna železnička stanica u Beogradu i njena okolina. Opštepoznato mesto na kome se mogu naći prostitutke, dileri, kockarnice… Voajerski pogled s prozora i iz automobila na moj novi komšiluk…

Portret reportaža: Legionar – Marko Risović / www.nadlanu.com

Dušan je bivši legionar. Iako uspešan student, u nekom trenutku svog života odlučio je da posluša svoj avanturistički duh, i priključi se francuskoj Legiji stranaca. Po povratku u Srbiju, pokušava da obnovi prekinute veze sa društvom i da živi normalnim žživotom. Zbog njegove ekscentrične prirode i dugog perioda provedenog u ekstremnim uslovima, taj proces nije nimalo lak, ni siguran.

Vest reportaža: Brđani – Nebojša Marković / FONET

KOSOVSKA MITROVICA 30.04.2009. Pripadnici Euleks policije i danas su suzavcem odgovorili na pokušaj srpskih demonstranata u naselju Brđani, na severu Kosovske Mitrovice, da se približe mestu gde Albanci, vec šesti dan obnavljaju kuće. Sporadičnim bacanjem suzavca, u nekoliko navrata, pripadnici Euleks policije su sat vremena rasterivali meštane Brđana, koji su pokušali da pređu “žutu liniju”, koja razdvaja Albance i Srbe u ovom mitrovačkom naselju.

Specijalno priznanje žirija u kategoriji Život reportaža: Dan pre iseljenja – Darko Stanimirović / Belgrade Raw

Serija portreta prikazuje život mladih roma koji su rođeni i odrasli ispod mosta Gazela. Akcija iseljenja je sprovedena 31. avgusta 2009. godine, kao deo priprema obnove mosta. Posle više od dvadeset godina, članovi ove romske zajednice su sada raseljeni na različite lokacije u Beogradu i jugu Srbije.

Related posts:

1. Platforma lokalne reportažne fotografije
2. Life.com & Getty: 3,000 fotografija svakog dana
3. O dokumentarnoj fotografiji u Srbiji

Mnogi od vas su već članovi raznih foto-klubova i udruženja, lokalnih ili nacionalnih, koja svakako imaju svoje mesto na fotografskoj sceni. Međutim, mnoga od njih su suviše kompleksne mašinerije čija struktura u današnjim okolnostima proizvodnje i konzumiranja fotografije teško da odgovara svima. Bilo da se radi o amaterskom ili profesionalnom udruženju, način njegovog funkcionisanja često zaostaje za dinamičnom fotografskom scenom u svetu. Tako se recimo, čak i za manje promene mora čekati „skupština“ ili sastanak na kom je potrebna većina od ogromnog broja članova. Takođe, zbog tako velikog broja članova, (čemu većina udruženja i klubova najviše teži) teško je odgovoriti na potrebe pojedinca. Ne zato što su pogrešni ljudi na čelu, već zato što je po svakoj logici to teško ostvarivo.

Drugi oblik organizovanja su agencije. One zastupaju određeni broj fotografa i rade kao posrednik između njih i klijenta. Dugo vremena agencije su bile glavni stub razvoja fotografa, naročito dokumentarnih. Pomoću njih su dobijali poslove, putovali po svetu, prodavali fotografije, a da nisu morali suviše razmišljati o tada komplikovanoj birokratiji.

Onda se, kao što znamo, desila neminovna evolucija – digitalna fotografija, Internet, tehnologija. Okolnosti su se drastično promenile. Jeftinija tehnika, veći broj fotografa, napredni Internet servisi koji su doveli do promene navika ljudi itd.

Recesija, napokon!

Koliko god tehnologija napredovala, opšta klima se nije u potpunosti menjala. I dalje je vlast mahom bila centralizovana – stari moćnici koji drže veći deo tržišta, nedopuštajući „novim klincima“ prolaz. Upravo je to najveća prednost višegodišnje krize koja je kulminirala globalnom recesijom – decentralizacija. Razbijanje velikih centara i stvaranje velikog broja manjih, fokusiranih grupa koje po povoljnijim uslovima nude isti ili viši kvalitet. Fotografski konglomerati koji se nisu na vreme prilagodili brzo su propali, a oni koji su opstali shvatili su nova pravila igre.

Novi oblici udruživanja

Iako nisu posebno novi, postoji par načina na koje fotografi mogu da se okupe i pomoću današnjih sistema komunikacije imati veću korist nego da se pridruže postojećim, mahom zastarelim sistemima. To naravno ne znači da je to uvek najbolji izbor, i da članstvo u aktuelnim udruženjima i klubovima nema nikakve koristi – ali se itekako može isplatiti.

Kolektivi su vrlo jednostavna udruženja čiji je cilj da oko jedne ideje okupe određeni, uglavnom manji broj fotografa. Ne funkcionišu kao agencija jer uglavnom ne prodaju fotografije i nemaju „komercijalistu“ koji će u njihovo ime komunicirati sa klijentima. Klasičan primer je sajt na kom se mogu videti fotografije npr. pet fotografa koji se bave pejzažima. Ili onih koji se u Srbiji bave modnom i glamur fotografijom. Ili fotografišu proizvode. Svako od njih pokaže određeni broj radova, navede kratku biografiju i kontakt. Kolektiv je, dakle, samo skup srodnih fotografa koji na jednom mestu objavljuju fotografije.

Kooperativi su isto što i kolektivi, s tim što je veći naglasak na međusobnoj saradnji članova. Tako jedni drugima mogu pomagati oko projekata, izbora fotografija i sličnog, a takođe ulažu vreme i novac u zajedničke projekte. U zavisnosti od dogovora, procenat od svakog honorara mogu stavljati u zajednički fond, iz kog dalje finansiraju marketinške aktivnosti, održavanje sajta, zajednička putovanja itd. Kooperativi ne samo da na jednom mestu prikazuju fotografije, već i funkcionišu kao grupa – zajedno izlažu, zajedno se oglašavaju i sl. Na ovom prostoru su u skorije vreme stvorena dva kooperativa: Belgrade Raw iz Srbije i Treće Mjesto iz Hrvatske.

Prezentacija Luceo Images-a, kooperativa baziranog u Americi

O razlici između između agencije i kooperativa pitali smo Meta Slejbija (Matt Slaby) iz Luceo Images-a. Luceo je formiran 2007. godine i okuplja šest fotografa iz različitih država Amerike. Njeni fotografi se bave dokumentarnom i reklamnom fotografijom.

Met: Kolektiv je po meni grupa ljudi koji prikazuju svoje radove na jednom mestu, za dobrobit svih. Šira ideja je da, što su češće prikazivani novi radovi, više posetilaca će doći na sajt i vremenom svačije ime dobija više „impresija.“ Prilično jednostavan marketing, ali bitan korak za tržište na kome se fotografi smatraju međusobnom konkurencijom. Luceo je formiran kako bi podstakao veće vlasništvo i kontrolu nad našim biznisom i fotografskim proizvodom. Svake nedelje se čujemo, a dva puta godišnje viđamo. Takođe i kritikujemo radove jedni drugima – zaista, izbor i redosled fotografija na sajtu je rezultat zajedničkih ideja i sugestija. Zato mislim da je Luceo prerastao u nešto više od kolektiva – kooperativ je bolja reč.

Tradicionalna agencija je, po mom mišljenju, bila relevantan model u vreme analognog – kada se fotograf oslanjao na agencijsku mrežu da dostavi fotografiju sa npr. rolne filma u Africi, preko kurira u avion za laboratoriju u Nju Jorku, do komercijalnog sektora agencije koji bi onda telefonirali sa klijentima i prodali krajnji proizvod. Toj rolni filma je bio potreban veliki ljudski kapital da bi stigla do klijenta, i fotograf je bio izolovan na jednom kraju tog lanca. Da bi se takva mreža održala, agencije su uzimale krupnu proviziju od 25-70%.

Taj model ima nekoliko problema. Prvo, iako su troškovi prebacivanja slike iz kamere do klijenta drastično smanjeni, provizija ne odražava to smanjenje. [provizija je i dalje ista kao i u vreme filma] Drugo, agent, u legalnom smislu reči je stranka koja radi u vašoj službi. Agent za nekretnine je savršen primer. On radi za vas – vi ga unajmite i otpustite. On nudi svoju mrežu kontakata, iskustvo i specijalizovane usluge za vašu korist. Za uzvrat, uzima proviziju od 3-6%. Problem koji se stvara u polju fotografskih agencija je da se agenti smatraju za poslodavce, neko za koga fotograf radi. Iako fotograf izdržava agenciju tako što plaća proviziju, agencija ne nudi za uzvrat vlasništvo ili kontrolu nad proizvodom, dugoročne beneficije, zdravstveno osiguranje itd. To je oluja u kojoj svi vetrovi duvaju u jednom pravcu.

Prezentacija kooperativa iz Hrvatske, Treće Mjesto

Udruživanje fotografa u manje grupe bi moglo da donese mnoge prednosti koje verovatno ne biste imali kod velikih udruženja:

1. Fleksibilnija organizacija – umesto da čekate na godišnju skupštinu ili sastanke na kom mora da se pojavi 50% članova, vaše sastanke možete održavati u lokalnoj kafani ili nečijem stanu svake nedelje i donositi odluke i promene bez praktično ikakve muke. Ako ne živite u istom gradu, lako možete napraviti e-mail listu i tako se dogovarati oko svih planova, komentarisati o pojedinačnoj fotografiji ili reportaži.
2. Prezentacija kakvu vi želite – iako dobru prezentaciju mogu napraviti sve grupe i udruženja, u praksi je očigledno da se to ne radi. Pošto osnivate svoj kolektiv, ne zavisite od velike mašinerije kao što je agencija ili asocijacija da vaš rad prezentuje onako kako vi želite. Drugo, kao izabrana grupa fotografa sa jednom opštom idejom, prezentaciju možete potpuno prilagoditi toj ideji, što svakako ne bi bilo moguće u okviru grupe sa ogromnim brojem članova. (ako biste prezentaciju svojih radova u tom slučaju uopšte i imali)
3. Kontrola nad konačnim proizvodom – jedan od najvažnijih razloga zbog kojih se fotografi širom sveta odlučuju na samo-organizovanje je upravo kontrola nad konačnim proizvodom. Vi posedujete sva prava nad svojim radom, odlučujete kako će se razvijati i u kom smeru. Šta ako samo vas 10 u udruženju od 300 članova želi da koristi video i audio? Ili ako želite drugačije izložbe, drugačiji vid prodaje? Ako želite da koristite nove Internet tehnologije, a da vam suviše kompleksna struktura postojećih agencija i udruženja to ne dozvoljava? Jednostavno – sami se organizujte.
4. Kvalitetniji prodor na tržište – ta mračna reč, tržište. Ali bez obzira da li vam je cilj prodaja fotografija, učestvovanje na izložbama ili festivalima, ili bilo kakav drugi vid širenja kruga ljudi koji vidi vaše fotografije, samo-organizacija može biti dobar izbor. Fokusiranjem na jednu temu odbacujete jedan deo klijenata (koji vas ionako ne zanima) ali zato velikom snagom privlačite sve one druge koje vaš rad zanima. Ako imate jasnu viziju onoga što radite, to će i posetioci/klijenti videti, i za šta će se lako vezati.

Naslovna strana prezentacije Belgrade Raw kooperativa

Lažna konkurencija

Jedna od bitnijih psihičkih prepreka za udruživanje fotografa u grupe je lažno ubeđenje o konkurenciji. Prava konkurencija postoji samo onda kada imate jasno definisane uslove kvaliteta (tehničkog, likovnog) što u fotografiji uopšte nije lako. Pet fotografa pejzažista mogu biti konkurencija samo ako rade potpuno identično – iste motive na isti način. A nadam se da je svima jasno koliko je to teško. Jedan će raditi HDR, drugi će biti „romantičnije“, treći dramatičnije, četvrti će se fokusirati na šume, peti na crno-belu fotografiju, šesti će fotografisati samo ravnicu itd. Kada se te fotografije udruže, one neće izgledati kao konkurencija, već kao „veliki izbor različitih, odličnih pejzaža.“ Publici će to biti interesantno jer okvirno znaju šta da očekuju (pejzaže) ali su međusobni stilovi i interesovanja različita; a budućem klijentu će to biti korisno jer na jednom mestu može da nađe vrlo različite, a vrlo kvalitetne pejzaže. Jednom će mu trebati HDR, drugi put bajkovita scena Vojvodine, treći put nešto apstraktno. Ali će se uvek vraćati.

Prezentacija DA-FOTOHIŠA, kolektiva iz Slovenije

Na taj način se nešto što je u početku izgledalo kao konkurencija (nekoliko pejzažista na jednom mestu) pretvorilo u zajednički brend koji svakako svima ide u korist.

Zato je savet svima koji čekaju da se nešto lepo i veliko desi samo od sebe – na primer poziv iz agencije Magnum ili Nacionalne Geografije – sedite sa svojim prijateljima i napravite svoju ličnu verziju Magnuma ili NG-a. Objavljujte reportaže, putopise, pojedinačne fotografije. Kolektiv sa jasnom vizijom, kvalitetnim fotografima i pametnim upravljanjem može vrlo brzo da preraste iz malog sajta u nešto mnogo veće. A za početak je dovoljno smo malo volje.

Related posts:

1. Praktični saveti za vođenje kolektiva
2. Rad na dokumentarnom projektu – dnevnik Donald Webera
3. Radionica na temu savremene seoske fotografije

Ovde ću ukratko izvesti sinopsis svakog članka, ali svakako pročitajte svih pet jer se u svakom krije još mnogo vrednih komentara i saveta za svakoga ko želi da se bavi nekom vrstom dokumentarne fotografije.

Dan 1

foto: Donald Weber, VII Network [iz projekta Stalker]

Početak Donaldovog rada na projektu Post Atomic – otkazivanje budžeta od strane magazina, padanje u očaj, podrška od strane prijatelja i kolega iz agencije, i konačno pronalaženje drugog puta za finansiranje (kod istog magazina!). Don takođe priča i o opštom pristupu temi, o značaju postavljanja pitanja „šta želim da kažem?“
pročitaj ceo članak »

Dan 2

foto: Donald Weber, VII Network

Donald nas uvodi u priču o gradu Zholti Vodi, bivšem centru za iskopavanje i obogaćivanje uranijuma, srcu Sovjetske atomske industrije. Grad je takođe izgrađen tako što je u građevinski materijal ubacivan nuklearni otpad, što je dovelo do toga da 40.000 od 60.000 stanovnika boluje od raka, tuberkuloze, srčanih bolesti, bolesti kostiju ili sličnog. Donald priča o tome kako je prvih par nedelja istraživao o tom gradu, upoznavao ljude, pravio beleške i razmišljao o tome kako fotografisati nevidljivo – uranijum, radijaciju… pročitaj ceo članak »

Dan 3

foto: Donald Weber, VII Network

„Jedino o čemu sam razmišljao je „Kako da fotografišem ovo? Koje su estetske implikacije? Je li to portret ili nešto drugo?“ Kada sam udario tako nisko, znao sam da neću napraviti ništa smisleno. Trebalo mi je malo vremena, pa smo Pickles [Donov 'fikser'] i ja otišli na dugu vožnju. Nismo ništa progovorili oko šest sati, samo smo vozili dok nije nestalo benzina.“ U trećem članku, Don priča o tome kako „vidi“ fotografiju i kako pronalazi simboličke veze između motiva i priče. (sećate li se Semiološke analize fotografije?) Ne zanimaju ga bukvalne reprezentacije motiva, već da posmatrača angažuje na višem nivou. pročitajte ceo članak »

Dan 4

foto: Donald Weber, VII Network

„Naša mašta je najbolji fotograf.“ U četvrtom članku, Don priča o tome kako se priče, dok on radi, uvek razvijaju u novom smeru, i retko kada završe na onome o čemu je na početku mislio. To samo pokazuje da Don dopušta priči da ga menja, što je prava vrednost. Tako on uspeva da izbegne stereotipne „slike,“ one koje svi mi imamo o nekom mestu ili ljudima pre nego što ih upoznamo. Pošto je to generalno problem fotografa, naročito neiskusnih i onih koje najpre zanima estetika motiva, (a ne „kompozicija empatije“) ovaj članak posebno preporučujem. pročitajte »

Dan 5

foto: Donald Weber, VII Network

U ovom, poslednjem delu Donald objašnjava kako projekat, i motive koje bi trebalo da fotografiše, drži „pod kontrolom“ – tako što zapisuje kratke beleške u notes. Zatim kaže: „konačno, stigli smo do kraja. A kako znate da ste došli dotle? Jednog dana se probudim, i znam da više nema fotografija koje treba da napravim. Jednostavno ne mogu dalje, moje telo, moj mozak, možda čak i moji subjekti me obaveštavaju da je vreme da idem kući.“
pročitajte ceo članak »

Related posts:

1. Portfolio-review sa Donald Weberom, i novo okupljanje na Brodiću
2. Utisci sa prvog okupljanja
3. Life.com & Getty: 3,000 fotografija svakog dana

Fotografija i terorizam

Možda zvuči smešno, mada pre užasno, da policija ispred železničke stanice Vimbldon u Londonu zaustavi petnaestogodišnjeg učenika koji svojim mobilnim telefonom fotografiše za domaći zadatak, i otvori mu policijski dosije pod sumnjom da možda planira teroristički napad. Ali upravo to se i desilo prošle godine Fabianu Sabari na školskom izletu. Dosije je kasnije obrisan, nakon velikog pritiska porodice i medija. Nove zakonske mere u Velikoj Britaniji (član 44 zakona o terorizmu) dozvoljavaju policiji da bez posebnog obrazloženja zaustavi i pretrese svaku osobu koja se “učini sumnjivom” za planiranje terorističkog napada.

U poslednje vreme na svakih par dana se može pročitati o novim slučajevima. Andrej Vajt je tako fotografisao Božićne ukrase i izazvao sumnju jer je pravio “suviše fotografija” na prometnom šoping mestu. Grent Smit, jedan od najvećih engleskih fotografa arhitekture sa preko 25 godina iskustva, bio je opkoljen od strane sedam policajaca koji su došli u tri vozila i jednoj “marici” – dok je fotografisao crkvu za lični projekat.

“Fotograf, ne terorista” je kampanja fotografa koji se bore za svoja prava – da ne budu tretirani kao teroristi samo zato što fotografišu na javnim mestima. Uostalom, pogledajte plakat kojim londonska policija poziva građane da prijave “sumnjive” fotografe. Uzimajući u obzir paranoju koja se neminovno javlja u takvim situacijama kod šire javnosti, fotografu nije lako da se potpuno oslobodi pritiska i fotografiše sve onako kako želi i može.

Ali koji je zaista problem da neko fotografiše na javnom mestu, zašto ga to svrstava u sumnjive? Brus Šeiner (Bruce Schneier), stručnjak za sigurnosnu tehnologiju, objavio je članak u Guardian-u iz kog izdvajamo:

“Teroristi iza napada 9/11 nisu fotografisali ništa. Niti su to činili napadači na londonski transport, madridski metro. Timoti MekVeig nije fotografisao saveznu zgradu u Oklahomi, italijanski “unabomber” nije fotografisao ništa, niti je to radio Ričard Reid (shoe-bomber). Fotografije se ne pronalaze ni među papirima Palestinskih bombaša samoubica, a ni IRA nije bila poznata po fotografiji.”

Čak ni među, kako ih Brus naziva “idiotskim terorističkim planovima” koji su razotkriveni od strane američke vlade, fotografija nije bila korišćena.

A i čak da terorista fotografiše lokaciju, matematika ne prolazi, kaže Brus. “Obični, normalni fotografi prave milione fotografija svake godine, samo u Americi preko 50 miliona. Svi oni fotografišu i lokacije koje bi teroristi fotografisali. Dakle, ako vidite nekoga da fotografiše osetljivu lokaciju, šanse da je to terorista su beskonačno male.”

Ono što vlasti očigledno svesno ignorišu jeste da na Internetu postoje brojne fotografije praktično svih iole važnih mesta na planeti. Panoramio je servis koji prikazuje fotografije nastale na određenoj lokaciji. Dok gledate mapu, ili pretražujete gradove, pojavljuju se fotografije tih mesta iz različitih uglova i doba dana. I svako može da pošalje svoje fotografije. Jedan noviji i svežiji projekat kompanije Google, tzv. Street View ima za cilj da pravi virtuelne vodiče kroz ulice sveta. Naime, Google ima svoja kola na koja su nakačene kamere koje prave veliki broj snimaka. Specijalno dizajniran softver automatski zamuti lica ljudi, kao i brojeve registarskih tablica. Te slike se zatim ubacuju u virtuelnu prezentaciju i šalju na Internet, tako da posetioci mogu da se kreću napred-nazad imitirajući realnu scenu. Zatim, na raznim servisima za deljenje fotografija (Flickr, Picasa Web Albums, Photobucket itd) mogu se naći fotografije većine popularnih odredišta na svetu. A da ne pominjemo tradicionalan “image search” na pretraživačima ili satelitske snimke…

Ali i ako uzmemo u obzir da teroristi nekada treba specifična fotografija, npr. požarnog izlaza – zar će on stvarno da nosi aparat koji na ulici štrči kao Božićna jelka? Da nosi stativ? Teško. Postoji bukvalno bezbroj načina na koje se to može “snimiti” a da to niko ne primeti.

Sa druge strane, policija u Londonu je odmah nakon terorističkog napada u Julu 2005. godine organizovala kampanju u kojoj je pozivala sve građane da pošalju bilo kakve fotografije i video snimke koji imaju veze sa događajima koji su se desili tog jutra. Tražili su pomoć istih onih ljudi kojima danas uskraćuju pravo na fotografisanje.

Fotografija snimljena mobilnim telefonom, prikazuje kolonu ljudi koji se kreću tunelom nakon bombaškog napada u Londonu. Jedna u nizu “amaterskih” koje predstavljaju ključne fotografije za shvatanje evolucije novinske fotografije i izveštavanja uopšte. foto: Alexander Chadwick

Fotografija i privatnost

foto: Darko Stanimirović

Oduvek je u uličnoj fotografiji postojao problem privatnosti osoba koje fotografišete. Ukoliko bi prosečan građanin očekivao privatnost na određenom mestu, tu ga ne smete fotografisati bez dozvole. Biblioteke, kancelarije, dvorišta kuće itd. Međutim, šta ako se nešto slično primeni i za javna mesta? Šta ako u jednom trenutku prevlada lično pravo pojedinca da “poseduje svoju sliku” nad pravom umetnika/pojedinca na slobodno izražavanje?

Zakoni koji uređuju ovu oblast se razlikuju od države do države, pa je teško pričati u globalu. Zato ću samo navesti par primera koji bi mogli da ilustruju problem.

Na Novom Zelandu fotograf je osuđen zbog fotografisanja učenica obližnje škole, kako se šetaju ulicom. Presudile su dve stvari. Prvo, fotografisao je iz parkiranog kombija, što je na ceo čin stavilo atribut “napadnog”, iako se samo fotografisanje ne može smatrati napadom na bilo koga. Drugo, pomalo apsurdno, je to što fotograf nije imao poseban razlog za fotografisanje. Da je bio npr. novinski fotograf ili paparaco, to bi mu dalo “legitiman razlog.” (interes šire javnosti za te fotografije i sl.)

U ovom slučaju uopšte nije razmatrano da li su te fotografije negde korišćene ili nisu, već se radi samo o činu fotografisanja.

U Kanadi je još 1988. godine, nakon objavljivanja fotografije devojke koja sedi na stepeništu, Žilber Duklo (Gilbert Duclos) izgubio parnicu jer je sud odlučio da devojka ima pravo na “svoju sliku”, tj. pravo da bira kakva će njena slika biti objavljena. Taj slučaj je bio prekretnica u uličnoj fotografiji, a sličan princip je usvojen i u Francuskoj – bez obzira što se neko nalazi na javnom mestu, on ima pravo na “svoju sliku.”

Bilo bi zanimljivo videti koliko ljudi koji se žale na ugrožavanje privatnosti kod kuće imaju fotografiju kao što je možda čuveni Poljubac Roberta Diznoa, ili bilo koju drugu koja ne bi mogla da nastane danas, u otežanim uslovima ulične fotografije. Siguran sam da se većina makar divila tim fotografijama negde na Internetu.

Pedofilija i ulična fotografija

foto: Luka Knežević-Strika

Jedan od posebno zabrinjavajućih problema svakako donose i paranoični roditelji, koji su očigledno pod stalnom uzbunom od potencijalnih pedofila i perverznjaka. “Šta ti meni fotografišeš kćerku?” – i u takvim slučajevima ne vredi objašnjavati da ste vi slobodan umetnik, fotograf. Čak i da je uz vas vaša supruga, pa i da su tu vaša deca.

Tako je jedan fotograf-amater dobio epitet “perverznjaka” kada je u zabavnom parku fotografisao svoju decu. Radnica na vazdušnom toboganu je rekla da prestane, a neko od drugih roditelja je rekao kako će on te fotografije sigurno staviti negde na Internet. Kada je objasnio da fotografiše isključivo svoju decu, neko se pobunio kako je možda snimio i njihovu… Pozvao je policajca koji je potvrdio da nije ništa loše uradio. “Ova porodična paranoja potpuno izmiče kontroli. Bio sam šokiran. Jedan od policajaca mi je rekao da je društvo danas jednostavno takvo.”

A društvo je takvo ne toliko zbog čudnih zakona, već zbog opšte konfuzije koja je nastala ogromnom ekspanzijom fotografije i njene upotrebe na Internetu. Sama pomisao da neko može da objavi vašu fotografiju (ili vašeg deteta) bilo gde, u bilo kom kontekstu, dovoljna je da povisi dozu straha i nepoverenja prema fotografima. A tu su uvek i senzacionalistički mediji koji zarad svog oglasnog prostora dovode u pitanje opšta načela etike i morala.

Zato odgovornost nije samo na političarima da donose “bolje” zakone, već i na nama fotografima da svojim delima pokažemo da nismo “sumnjivi” samo zato što nosimo fotoaparat. Ako je moguće, fotografiju treba pokloniti onome koga fotografišete (tipičan primer za rome ili beskućnike). Tako uostalom činite uslugu i onome ko dođe posle vas. Potrebno je i promovisati fotografiju ne samo u okviru fotografske zajednice, već široj javnosti (javne postavke, instalacije, veb sajtovi itd). Ali moramo i političare podsećati na značaj beleženja svakodnevnog života. Zamislite samo kada bismo obrisali radove najvećih uličnih fotografa. Koliko bismo znali o životu dvadesetog veka uopšte? I neodgovorno je misliti da se to ne tiče toliko nas koji živimo u nerazvijenim zemljama. Svi mi težimo ulasku u Evropsku uniju, a to znači i prilagođavanje njihovim zakonima. Neće proći mnogo vremena pre nego što se dobar deo njihovih “problema” prebaci i ovde.

Zato je na nama da radimo na promociji i ugledu ulične fotografije u novim okolnostima, a na političarima da stvore pravne okvire u kojima će se ona razvijati, jer ni jedna druga vrsta fotografije ne doprinosi tako iskrenom beleženju savremenog života.

Related posts:

1. Nove slike Beograda?
2. Platforma lokalne reportažne fotografije
3. Estetika fotografije političkih plakata

Napravite lepe, atraktivne fotografije (u stilu NG) koje prikazuju ove ključne reči, i imate reportažu. Pardon, imate stereotip. Upravo su te ključne reči proistekle iz “zapanjačkog” pogleda na jedan drugačiji svet. To su ključne reči sa BBC-a, CNN-a i sličnih medijskih giganata.

Sve to ne bi bio problem da Nacionalna Geografija ne želi da nam ispriča nešto novo, da nas nauči. Lepe atraktivne fotografije su skroz u redu, za njihov godišnji kalendar ili plakate, ili “lepe” knjige. Ali kada se takve fotografije upotrebe u članku koji treba da informiše o vrlo kompleksnom problemu, onda dobijamo ono najružnije u iskrenom izveštavanju.

Ugledan akademski časopis Miller McCune je objavio članak pod nazivom Stereotypical Images Can Overwhelm a Nuanced Text u kome predstavlja istraživanje kojim je potvrđeno da stereotipske slike mogu u velikoj meri da negiraju stavove iz dugačkog, detaljno pisanog teksta. Kao primer je uzet (čik pogodite čiji) članak Nacionalne Geografije o Saudijskoj Arabiji.

Naime, trećini ispitanika su date samo fotografije iz članka, drugoj trećini samo tekst, a trećoj i jedno i drugo, onako kako je objavljeno u Nacionalnoj Geografiji. I taj članak takođe pati od istog sindroma kao i onaj o Srbiji – dok tekst priča jednu priču, fotografije prikazuju drugu. Zaključci istraživanja su vrlo zanimljivi i poučni:

Učesnici koji su posmatrali samo fotografije su u većoj meri bili fokusirani na egzotične, strane i plemenske karakteristike ove nacije, od onih koji su čitali samo tekst. Uprkos njihovim početnim oduševljenjem fotografijama gradova, predgrađa i parking mesta oni su se iznova vraćali jednoj fotografiji kamile.

Oni koji su čitali samo tekst, najviše su komentarisali raznolikost Saudijskog društva, nivo urbanizacije i tehnološkog razvoja, i američkog uticaja na kulturu.

A onima koji su gledali i jedno i drugo, tekst je uspeo da ublaži utisak o Saudijskoj arabiji kao anti-američkoj naciji, ali nije uspeo da se suprotstavi egzotičnim slikama koje su pratile tekst.

Isti problem, samo druga “reportaža” u pitanju. Reklo bi se da Nacionalna fotografija ima dobre fotografe i dobre novinare, ali da je u procesu uredništva nešto vrlo naopako. Očigledno se biraju pogrešni (ali inače sjajni) fotografi, daju im se pogrešni zadaci i biraju se pogrešne fotografije. Ali dobro, biće lep kalendar.

Related posts:

1. Teorija fotografije (ponovo) u časopisu ReFoto
2. Fotografija: kritički uvod [Liz Wels]
3. Jedna Svetlost i dalje sija!