Lepota ljudskog tela oduvek je bila inspiracija za priče, legende i mitove. Međutim, u akt fotografiji ono se često svodi na puko reprodukovanje lepog. Malo je onih koji nas kao Ognjen Topalović, preko akta uvode u fantaziju o ljudima kao nekim neobičnim bićima. Možda mi takvi i jesmo, ali nam je potrebno neko šesto čulo da bismo to videli?
U razgovoru sa Ognjenom, videćemo kako je sam pravio scenografiju, bavio se body-artom, postavljao rasvetu, i sve to u kućnim uslovima.
Skoro se na našem tržištu pojavila nova knjiga iz edicije Foto ArtGet Teorija. U pitanju je Estetika fotografije: gubitak i ostatak, francuskog autora Fransoa Sulaža.
Ova knjiga ima dva cilja: nudi nacrt za estetiku fotografije i ujedno čitaoca podstiče, pokretanjem mnogih teorijskih tema, na preispitivanje umetničkog statusa fotografije. U razmatranju se oslanja na proučavanje velikog broja fotografskih dela, a svoje postavke temelji na novim pojmovima izgradjenim u svetlu estetičkih, filozofskih i psihoanalitickih teorija.
Nastala je iz želje da potraži odgovore na tri velike grupe pitanja — kako je fotografija povezana sa stvarnošću, šta su osobenosti fotografskog dela i po čemu je fotografska umetnost u žiži savremene umetnosti.
Na preko 300 strana knjige, autor obrađuje jako korisne teme koje se najpre bave razmišljanjem o fotografiji. Ima tri dela i dvanaest poglavlja.
Pre oko dva-tri meseca, u krugovima fotoblogera pojavio se niz tekstova na temu besplatnog fotografskog rada. Fotografi poput Čejs Džarvisa (Chase Jarvis) i Dejvid Hobija (David Hobby) naglašavali su prednosti rada “za džabe”, u smislu lične promocije, stvaranja novih klijenata, boljeg portfolia i sl. Ubrzo zatim usledio je i odgovor Džon Haringtona (John Harrington) u kome ih “proklinje” jer su njihove poruke na pogrešan način stigle do velikog broja entuzijasta. S obzirom da je besplatni rad i u našoj sredini tabu-tema, ne bi bilo loše da se o tome malo prodiskutuje. A očekujem i komentare vas koji imate iskustva sa ovim.
Pročitaj ceo tekst: ‘Da li raditi besplatno, i kada?’
Knjige fotografija su najbolji način da svoje fotografije prezentujete drugima, ali i da sačuvate jedan period razvoja vaše fotografske ličnosti. Tako možete obuhvatiti periode ranog bavljenja fotografijom (npr. srednja škola), ozbiljnog početka (fakultet, asistiranje nekom fotografu), profesionalnog angažmana itd. U zavisnosti od vašeg rada i razvoja, knjige možete praviti na svake dve do četiri godine. Nakon nekog vremena, one će vam jasno pokazati ravoj vašeg fotografskog interesovanja, pristupa i tehničkog usavršavanja. Sjajna stvar da pokažete prijateljima, partnerima, deci, unucima… ali i da preispitate put kojim ste krenuli u fotografiji.
foto: Ana Kraš
foto: Ana Kraš
Tako je! Fotografije koje prave amateri, svojim mobilnim telefonima, jeftinim kompaktima ili antikvitetima — imaju smisla!
Prvo, nešto da razjasnimo. Lična fotografija je ona koja se stvara iz potpuno ličnih pobuda, bez ideje da se ta fotografija upotrebi u komercijalne svrhe. Takvu fotografiju sada gotovo svi prave — od amatera do profesionalaca. Od seljaka do ministra nauke. Od dece do starih ljudi. Po obimu, ona verovatno premašuje bilo koju proizvodnju uopšte. Usput bi trebalo napomenuti i jedan naizgled ne-tako-direktno povezan koncept: Web 2, što predstavlja ogroman niz novih Internet servisa za razmenu tekstova, fotografija i video snimaka. Njegov najveći deo je user generated, to jest, njegov sadržaj kreiraju posetioci — bilo kog uzrasta, obrazovanja ili vaspitanja.
Pročitaj ceo tekst: ‘Lična fotografija ima smisla!’
Napraviti dobru i uspešnu seriju fotografija zahteva niz sposobnosti. Od ideje i skica, do konačne produkcije i prezentacije. Dobar fotograf mora imati svest o svim tim aspektima. Fotografska edukacija često ima problem da akcenat stavlja samo na produkciju (postavka svetla, izbor fotografske opreme, formalne kvalitete slike itd), dok se ostali zanemaruju. Rezultat može biti dobra fotografija ili srednje-kvalitetna serija fotografija, ali bez ideje i kvalitetne promocije i prezentacije ona neće imati svoj puni život.
Serija fotografija Isidore Bojović pod nazivom REN-REM (Renaissance — Reminiscence) je odličan primer dobre i uspešne serije fotografija. Realizovane su kao diplomski rad na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. U razgovoru sa njom videćemo kako je od početne ideje došlo do ove lepe serije koja je bila izlagana u Beogradu, Solunu, Amsterdamu, a planova ima i za dalje.
Pročitaj ceo tekst: ‘Isidora Bojović: REN-REM (Renaissance — Reminiscence)’
Komentarišu: